Knez Mihajlova u Beogradu, foto: Peščanik
Knez Mihajlova u Beogradu, foto: Peščanik

Primedbe na budžet Srbije za 2020. godinu u dosadašnjoj javnoj raspravi, ako nešto nisam propustio, uglavnom se odnose na tzv. rashodnu stranu budžeta. To jest, vlada se kritikuje zbog toga kako budžetska sredstva planira da potroši. Gotovo da nije bilo reči o prihodima. A ključni problem sa državnim proračunom za iduću godinu jesu prevelika zahvatanja. Porezi, doprinosi, akcize, carine, takse i drugi načini iz prebogatog arsenala mehanizama za izvlačenje para iz privatnih džepova opet će (kao i ove i prošle godine) državnu kasu napuniti do vrha. To ne znači, naravno, da država (ne samo ova vlast, nažalost) ne bi mogla da potroši i više, ali znači da od toga najveći broj građana Srbije ne bi imao neke naročite koristi. Ovajdile bi se, kao i uvek, društvene grupe privezane za državne jasle.

Dokaza da je državna potrošnja previsoka ima više. Previše čak. Recimo, u proteklih sedam godina bruto domaći proizvod Srbije porastao je, nominalno, za oko 30 odsto, tj. sa 4.100 milijardi dinara 2013. na – da procenu uzmemo kao fait accompli – 5.400 milijardi ove godine. U isto vreme, međutim, budžet Republike Srbije (dakle, bez fondova zdravstva, školstva i drugih) porastao je za preko 50 odsto, tj. sa 800 milijardi na blizu 1.250 milijardi dinara. Drugim rečima, od privrede i građana uzeto je duplo više nego što je poraslo njihovo ukupno ekonomsko bogatstvo.

To nije ni čudo, jer je opterećenje nacije svakojakim davanjima u poslednjih 6-7 godina znatno povećano. Prema podatku kojeg je svojevremeno izneo ekonomista Milojko Arsić, prosečna poreska stopa u Srbiji od 2012. do 2017. godine porasla je za 13,6 odsto. U međuvremenu, tj. u poslednje dve godine, povećane su akcize na struju, kao i još neki nameti, tako da je prosečna poreska stopa sigurno još uznapredovala.

O smanjenju dažbina u Srbiji, međutim, praktično se ne govori. Sve se svodi na „rasterećenje rada“, pa će iduće godine (posle ovogodišnjeg smanjenja sa 63 na 62 odsto) opterećenje plata biti redukovano sa 62 na 61 odsto. Što je u odnosu na poresku planinu u Srbiji gotovo ništa; u svakom slučaju daleko od potreba. Zanimljivo je ovde da se čak ni raznorazna udruženja privrednika zbog toga ne bune mnogo. Verovatno zato što im se to nadoknađuje na drugim stranama, svakojakim p(r)opustima i privilegijama.

Kao što su, primera radi, subvencije. Ili, što je još značajnija stavka u budžetu, tzv. rashodi za kupovinu roba i plaćanje usluga. Subvencije (nešto preko 95 milijardi) i pomenute „javne nabavke“ (blizu 138 milijardi) zajedno iznose 233 milijarde dinara ili oko dve milijarde evra.

Te dve milijarde troše se praktično bez ikakve kontrole. Državni revizor, doduše, kontroliše zakonitost rashoda, tj. da li je novac potrošen u skladu sa predviđenom namenom, ali ne i kvalitet onoga što je za taj novac dobijeno. Plastično govoreći, on gleda da li su sredstva predviđena za rekonstrukciju Trga Republike potrošena onako kako je propisano, ali to što se Trg posle nekoliko dana raspadne ne ulazi u njegovu nadležnost. Uzgred, isto važi i za druge oblasti, poput obrazovanja i zdravstva, gde je kvalitet isporučenog „proizvoda“ na krajnje sumnjivom nivou. Sve u svemu, pomenuta suma bi komotno mogla da bude prepolovljena, građani zbog toga ne bi bili ni na kakvom gubitku, naprotiv.

Konačno, da ima i razloga i prostora za značajno smanjenje budžeta pokazuje i ovo što se dešava sa platama u javnom sektoru. Oko čega se po medijima inače i digla najveća „frka“. One će, kao što je poznato, dogodine biti povećane za blizu 10 odsto (tačnije 9,5 u proseku; od osam do 15 odsto, kako u kom ministarstvu). To ne samo da je znatno iznad (nominalnog – četiri odsto, plus inflacija oko dva odsto) privrednog rasta, nego je i nedostižno za privatni sektor. Čime će se razlike u zaradama između ova dva sektora, koje su i do sada bile neopravdano visoke (oko 20 odsto) još više povećati.

Tako da kada se kaže da je budžet Srbije za 2020. godinu – sa prihodima od oko 1.315 i rashodima od 1.335 milijardi dinara – uravnotežen, iza toga zapravo stoji velika društvena neravnoteža. I neravnopravnost građana, kao posledica jednog krajnje etatističkog i voluntarističkog, neliberalnog režima.

Peščanik.net, 23.11.2019.

Srodni link: Jelena Žarković – Srpski budžet: Ko još veruje u Robin Huda?


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)