Starica i njeni kraljevi

crno-bela fotografija: starica i mladić ispred stare kuće

Foto: Predrag Trokicić

Sklon sam da verujem u skoro obrušavanje ovog nastranog dela sveta, nastalog na filozofiji okićene deponije. I oslobađanje od javnih prizora koji postaju opasni po zdravlje i izgled prostora u kome živimo. Zapravo, to je estetika rugobnog, na koju smo pristali u nedostatku prilika da gledamo nešto bolje. Za takvu se pogodnost moramo izboriti bez čekanja – sada sam siguran u to – samo na ulici.

Ne postoje dobri razlozi koji bi obrazložili raspusni i sve mahnitiji narcisizam ovdašnjeg vrhovnika. Čak ni oni najgori nisu dovoljni, jer je njegovo pojavljivanje naprosto zbir bizarnih incidenata koji se prečesto ponavljaju i kidaju živce, tamo gde oni već nisu pokidani. Preksinoć je dva puta presečen prilog u dnevniku na „javnom servisu“, kako bi bila javljena najnovija vest koja prekida sve druge. A ona se sastojala u saznanju publike da je predsednik „upravo završio telefonski razgovor“.

Taman smo saznali da je taj dijalog, kao i obično, bio trivijalan, nepotreban i dosadan, kao i vest sklepana tim povodom, kad je neki prilog ponovo prerezan. Naime, isti je stvaralac naše istorije dao sebi zadovoljstvo da telefonira još jednom.

Prvi poziv očigledno nije rešio sve, a drugi ništa, ali je i to javljeno gladnim konzumentima sudbinskih vesti. I oni su svakako očarani saznanjem da izabranik njihovog srca ne prestaje da zivka vršioce dužnosti zamenika pomoćnika i dosađuje im nesuvislim bajkama i utopijama.

Postiđen državom u kojoj živim, pokušavam da svoje blage nervne slomove izazvane televizijskom pomamom nečastivog nekako dovedem u red, i ne primećujem umnožavanje moje neizbežne teme u beskonačno mnogo odvratnih oblika.

Ali, ništa od toga se ne može izbeći, moja tema izlazi, izleće, lebdi, pada, rasipa se iz svih ekrana, sa svih strana i stranica, iz svake rupe u prostoru, iz svake replike i rečenice. Ona je u svakom događaju, u svakom času, zarazna kao lepra i neizbežna poput smrti.

Ne znam kako je stigla i odakle je došla tamo, ali u Politici je preneta dirljiva reportaža, „topla ljudska priča“ Tanjuga o njegovoj poseti najstarijoj Srpkinji. Srpkinja se zove Nadežda Pavlović i ima 107 godina.

Došao je kod nje čak na Vračar, jer je navodno ona to poželela. Od svih vladara, baka Nadežda je volela samo dvojicu: kralja Aleksandra Karađorđevića i predsednika Aleksandra Vučića. Nikada se nije bavila politikom, ali ljubavlju prema krunisanim tikvama jeste. Dugo pamti i prati šta se događa pa je, kako prenosi nepostojeći Tanjug, „zapazila snagu i energiju koju Aleksandar Vučić ulaže u boljitak naroda i zemlje“. Nema objašnjenja kako je to zapazila. Ulaganje energije u boljitak naroda, to je već natprirodno mesijanstvo i moć gospodara munja.

Sve mi se čini da je to neko došapnuo gospođi Pavlović.

Gospođa još pamti da nikada nije volela Tita, ali je gorko plakala kad je ubijen kralj Aleksandar: „Kad je poginuo i kada se to desilo bila sam u Beogradu, znam da smo klečali i plakali… Imala sam novu, lepu haljinu, ali mi nije bilo žao da kleknem i isprljam je. To je bio plač od srca.“

Predsednik Aleksandar je pohvalio kralja Aleksandra, rekavši da je bio vešt i prilično skroman. Pohvalio je i svoju domaćicu koja se žrtvovala za budžet, kao i sve penzionere koji su imali razumevanja za državu i prema njoj pokazali poštovanje. Darovao joj je broš.

Ova je priča deo otužnog opita o rasponu predsedničke brige. On je u akušerskoj poseti porodilištu istraumirao bebu, rođenu nekoliko desetina sekundi posle novogodišnje ponoći. Nadamo se da će taj najnoviji model građanina Srbije zaboraviti prizor koji je ugledao u prvim trenucima života. Posle najmlađeg, pronašli su mu najstarijeg građanina (građanku), pa je tako njegova misija dobila vremenski i vanvremenski besmisao i bila zaokružena uz mudro poimanje granica ljudskog postojanja.

Vrhovni je verovatno pojmio da ipak ništa nije večno. Ali dugovečnih pojava i fenomena ima. Na primer vlast, od koje se ovome nikako ne rastaje niti mu se sa nje pada, niti želi da o tome razmišlja. Mada ga nešto jako priteže, ne da mu mira, vuče ka ponoru, uteruje mu strah koji je već na granici užasa. Podseća ga da sveća polako trne, pa mu je potrebna ocena mudre starice o nepotrošivoj snazi i energiji koju ulaže u boljitak naroda i zemlje.

Ista ocena koju je onoliko puta sebi udelio.

U doba Tita, bakica je bila u najboljim godinama, koje zbog maršala nije volela. Ali voli osećanje da tek sada ima budućnost, u 107 navrhunjenih godina, sa Vučićem kao ostvarenjem njenog stogodišnjeg sna. Jer, on radi bolje i iskrenije nego što su drugi radili, i penzija će joj svake godine biti sve veća. I zato ga toliko voli, drugog od dvojice Aleksandara, njenih kraljeva.

Ako je vid još pomalo služi, pošto se ne kreće tako hitro kao u doba nj.v. Aleksandra, televizor je njena zabava, život i neprekidna slika nove ljubavi. A otuda izviruje samo jedan oblik života, na koji se navikla kao na tešku boljku i vezala se za njega doživotnim sidrom.

I kada joj je to lice uživo, u svojoj punoj krasoti banulo u kuću donoseći radost i polet, baka je otkrila svoja konačna osećanja. Ne želi da ih menja, niti za to ima mnogo vremena.

Ne postoji niko drugi u Srbiji koga bi volela ili mrzela, skoro svi njeni potomci su u inostranstvu. Nju su, kao najžilaviju, ostavili da preživi ovo.

Tekst u Politici potpisan je inicijalima AV!

Peščanik.net, 01.02.2019.