Statuomanija

Popularni argument u korist očuvanja konfederalističkih spomenika u Americi glasi: „ne možemo promeniti istoriju“. To shvatanje meša dva odvojena načina na koji se služimo rečju ’istorija’. ’Istorija’ može značiti nešto poput ’prošlosti’ i u tom smislu je tačno da se ne možemo vratiti u prošlost i izmeniti ishod nekih izbora ili nekog štrajka. Ali, ’istorija’ se može odnositi i na narative koje o tim događajima razvijamo – naučnici ih nazivaju ’istoriografija’ – a oni se, naravno, često menjaju jer se neprestano razvijaju. Javni spomenici postoje na nestabilnom preseku ta dva načina razumevanja istorije. Čvrstina materijala od kog su napravljeni sugeriše nam da su oni nepromenjive činjenice o prošlosti, dok su okolnosti njihovog podizanja, osmišljavanja i lokacije uvek retoričke prirode i cilj im je da okamene određenu priču o prošlosti. Zahtev da svi kipovi uvek ostanu na prvobitnoj lokaciji i u originalnom kontekstu ravan je zahtevu da napustimo posao preispitivanja i reimaginacije sopstvenog shvatanja prošlosti.

Organizacija Southern Poverty Law Center nedavno je objavila izuzetan dokument s detaljima o tome gde i kada su podignuti konfederalistički spomenici u Sjedinjenim Državama. Ne iznenađuje što su ti spomenici koncentrisani na jugu zemlje, tek poneki van granica bivših Konfederativnih Američkih Država; iznenadimo se kad shvatimo da su mnogi od njih napravljeni nedavno i da je njihovo pojavljivanje blisko povezano s trenucima široko rasprostranjenog otpora belih ljudi prema napretku građanskih prava. Međutim, kulturni domet tih spomenika nije ograničen samo na jug zemlje. Pored toga što su mnogi univerziteti na abolicionističkom severu – uključujući Harvard, Yale i Brown – enormno profitirali od ropstva, ispostavilo se i da je većina konfederalističkih spomenika napravljena u livnicama na severu, pa su tako i preduzeća Jenkija znatno profitirala od nastojanja da se ‘propala stvar’ Konfederacije održi u životu.

Međutim, činjenica da sever profitira od narativa o porazu južnjačke ideje nije jedini razlog da mi koji živimo u gradovima slobodnim od konfederalističkih spomenika potisnemo samozadovoljstvo zbog dobrote zajednica koje smo izabrali. Sukobi u Nju Orleansu, Šarlotsvilu i drugde trebalo bi da nas podstaknu da budemo još kritičniji kada razmišljamo o narativima javne istorije koje naši spomenici stvaraju. Kada kažem da uklanjanje konfederalističkih spomenika ne može okončati naša razmišljanja o tome kako vajarska dela govore o rasi u Americi, ne zalažem se za očuvanje tih spomenika. Skidam kapu uklanjanju statua u Daramu, Baltimoru i Nju Orleansu i nadam se da će biti više vesti te vrste. Ali, ograničiti kritičko mišljenje o statuama na uklanjanje konfederalističkih spomenika značilo bi propustiti priliku za razmišljanje o suptilnijim oblicima rasizma koji su ovekovečeni širom nacije, a ne samo na njenom jugu.

***

Javna istorija koju statue proizvode često je rezultat privatnih interesa. Najveći broj konfederalističkih spomenika nije plaćen opštinskim sredstvima – pa čak ni sredstvima lokalnih građana – već su ih platile Ujedinjene kćeri Konfederacije (United Daughters of the Confederacy) koje su u vreme uspona pokreta za građanska prava nudile da plate podizanje spomenika u bilo kom gradu koji je bio voljan da spomenik ugosti. Drugim rečima, ti spomenici su uvek bili politički. To nam služi kao podsetnik da je reč ’javno’ polivalentna i da nema istu valenciju u izrazu ’javna umetnost’ s jedne strane, i u konstrukcijama kao što su ’javna škola’ ili ’javni radovi’ s druge. Javna umetnost nije nužno nešto što vlast čini za dobrobit svojh građana; u stvari, to se retko dešava. Zapravo je reč o umetnosti koja je izložena u javnom prostoru, pa ’javno’ u izrazima ’javna umetnost’ ili ’javna istorija’ funkcioniše na sličan način kao u izrazima ’javno pijanstvo’ ili ’javna golotinja’.

U današnjem političkom trenutku branioci konfederalističkih spomenika pokušavaju da odvrate pažnju od njihovog rasističkog porekla odgovarajući nizom argumenata „a šta ćemo s ovim“, ukazujući na činjenicu da bi – ukoliko se ikonoklastička plima ne zaustavi – uskoro mogli pasti i Thomas Jefferson, George Washington, Christopher Columbus itd. Umesto da na tu provokaciju odgovorimo očekivanim zaprepašćenjem, korisnije bi bilo da razmislimo o tome kako prividno rasno neutralni javni spomenici zapravo često demarkiraju prostor za debatu o rasnom identitetu i dominaciji belaca.

I dok se danas mnogi protive kontinuiranom slavljenju Columbusa zato što je bio vesnik genocida i krađe dva kontinenta, proslave u njegovu čast su nekada bile kontroverzne iz sasvim drugog razloga. U 19. i ranom 20. veku, na lik Columbusa su neki podizali obrve jer je bio viđen kao nedovoljno beo. Mnoge američke spomenike Columbusu – uključujući i najpoznatiji na Columbusovom trgu u Menhetnu – sponzorisale su organizacije američkih Italijana kao svedočanstvo da su Italijani oduvek bili integralni deo (bele) Amerike. Mnogi se nisu slagali s tim tumačenjem. Eben Horsford, filantrop, profesor hemije na Harvardu i izumitelj modernog praška za pecivo, otkrio je 1887. godine kip Leifa Eriksona nasred bostonske avenije Commonwealth kod raskrsnice sa ulicom Charlesgate East, tada među najluksuznijim adresama u Bostonu. Ta statua trebalo je da ilustruje Horsfordovo danas diskreditovano shvatanje da se Vinland, koji se pominje u vikinškoj istoriji, odnosi na mesto u obližnjem bostonskom Kembridžu gde su se Vikinzi iskrcali. Horsfordova vikinška istraživanja i spomenici bili su podrška argumentu da je arijevac Leif Erikson otkrio Ameriku mnogo pre nego što je italijanski katolik Columbus krenuo na svoje putovanje. Eriksonov pogled danas je fiksiran na priključenje za autoput, ali on i dalje stoji na svom mestu. Ta statua je uspomena na hrabrog istraživača, ali i bogatog muškarca koji nije mogao da podnese pomisao na to da zasluga za otkrivanje Amerike pripadne nekome čija je koža tamnija od njegove. Incident u Bostonu nije bio tek usamljeni napor da se Columbus skine s pijedestala; napravljeni su mnogostruki odlivci Horsfordovog Eriksona, a neki su završili na srednjem zapadu gde su se spomenici u čast Eriksona razmnožili zahvaljujući regionalnom skandinavskom ponosu. Pomama za Eriksonom nastavila se dobrim delom u 20. vek kada je 1930. godine „narod Sjedinjenih Američkih Država“ poklonio Islandu statuu Eriksona koja stoji na istaknutom brdu u Rejkjaviku i nosi natpis: „Leifr Eiricsson. Sin Islanda. Pronalazač Vinlanda. Sjedinjene Američke Države narodu Islanda na hiljadugodišnjicu Althinga 1930. godine“.

***

Uz konfederalističke i vikinške spomenike, u godinama nakon Američkog građanskog rata nastao je i izvestan broj spomenika puritancima jer su novoujedinjene Sjedinjene Države tragale za rečnikom koji će opisati njihove zajedničke temelje. Začudo, u Bostonu – koji je vrlo blisko povezan s puritanizmom – postoji više spomenika protivnicima puritanskih osnivača tog grada nego samim osnivačima, što ukazuje na gadljivost prema nekim aspektima puritanskog nasleđa. Na primer, imamo statuu Johna Winthropa, jednog od osnivača Kolonije Masačusetskog zaliva (Massachusetts Bay Colony), koja se prvobitno nalazila na istaknutom mestu na starom trgu Scollay (danas je na tom mestu centar gradske i državne administracije). Međutim, zbog izgradnje novog centra statua je degradirana i sad stoji ispred predškolske ustanove pod upravom Prve bostonske crkve, pa Winthrop izgleda kao da ga je učiteljica poslala u ćošak. U međuvremenu, Anne Hutchinson, koja je zadavala muke puritanskim sveštenicima i poglavarima tokom Antinomističkog spora, zauzima ugledno mesto na travnjaku ispred kapitola. I njena saborkinja Mary Dyer, koju je zbog ispovedanja kvekerske vere Kolonija Masačusetskog zaliva osudila na smrt vešanjem, baškari se na istom travnjaku dok na suprotnoj strani ulice Beacon stoji poznata reljefna skulptura, delo umetnika Augustusa Saint-Gaudensa, na kojoj Robert Gould Shaw predvodi prvi afro-američki pešadijski puk.

Kao što je to Erika Doss detaljno opisala, i drugde u Masačusetsu puritanske statue su se suočavale sa sličnim poniženjima. Spomenik u Springfildu, koji su podigli potomci đakona Samuela Chapina, osvećen je 1887. godine. Porodica Chapin naručila je od Saint-Gaudensa statuu svog pretka, ali je umetnik gotovo karikaturalno istakao đakonove neprijatne crte lica, pa u spomeniku ima nečeg gotovo đavolskog. Nakon ponovljenih slučajeva vandalizma, statua je prebačena s prometnog mesta na zabačeniju lokaciju u blizini novog umetničkog muzeja. Van Masačusetsa su događaji oko statue poprimili dimenzije drame o stradanju junaka pa su napravljene desetine kopija koje su završile na raznim mestima po Americi.

Većina spomenika puritancima, Columbusu i vojnicima Konfederacije podignuta je u okviru šireg nacionalnog fenomena ’kipomanije’. Kao što Doss objašnjava u knjizi Memorial Mania, „statuomanija je cvetala u Sjedinjenim Državama u periodu između 70-ih godina 19. i 20-ih godina 20. veka“ zato što su javni spomenici omogućili Americi nakon Građanskog rata da „iznova osmisli ono što Benedict Anderson naziva ‘emocionalnim sponama nacionalizma’“. Intimna veza Masačusetsa s puritanizmom je verovatno sprečila podizanje velikog broja spomenika puritancima tokom tog perioda: znanje zajednice o puritanizmu bilo je suviše specifično da bi moglo biti uključeno u opšti projekat izgradnje nacionalnog identiteta. U isto vreme, van Bostona je figura puritanca mnogim Amerikancima ponudila fantaziju jedinstvene, koherentne i nedvojbeno evropske ideje nacionalnog porekla. Baš kao što su konfederalistički spomenici nekima omogućili da progovore o gubitku i rasnom identitetu, generičke puritanske figure drugima su omogućile da iznova zamisle i ostvare emocionalne spone belog nacionalizma.

Radujem se kada vidim da se konfederalističke statue uklanjaju s onih mesta gde nanose bol ljudima koji svakodnevno pored njih prolaze. Njihovo uklanjanje je prilika da se iznova osmisli značenje preostalih statua. Umesto da se prema javnom vajarstvu odnosimo kao prema obliku sekularne kanonizacije, bolje bi bilo da svaki kip shvatimo kao poziv na kritičko promišljanje priče koju nam ono kazuje o prošlosti, posla koji obavlja u sadašnjosti i uticaja koji ima na budućnost.

Jonathan Beecher Field, Boston Review, 24.08.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 08.09.2017.

BLACK LIVES MATTER
REVIZIJA ISTORIJE