Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Ukoliko ne želite da doprinesete povećanju broja masovnih ubistava…
Nemojte reportažu započinjati policijskim sirenama.
Nemojte objavljivati fotografije ubice.
Nemojte izveštavati o tome danonoćno.
Uradite sve što je u vašoj moći da broj žrtava ne bude glavna priča.
Nemojte od ubice praviti anti-heroja.
Lokalizujte priču i potrudite se da bude što dosadnija ostatku tržišta.

Saveti sudskog psihijatra medijima o izveštavanju o slučajevima masovnih ubistava.

U noći između subote i nedelje, u selu pored Velike Plane, čovek je ubio svoju bivšu suprugu a zatim i sebe. U nedelju, u mestu pored Kanjiže čovek je ubio svoju snaju, njene roditelje, svoju bivšu suprugu, njene roditelje, nakon čega ga je ubila jedna osoba koju je takođe napao. U ponedeljak, u Čačku, čovek je ubio svoju suprugu, zatim i sebe.

U Srbiji postoji epidemija femicida. Kako u saopštenju za javnost povodom ova tri slučaja navode Autonomni ženski centar, Mreža Žene protiv nasilja i Žene u crnom, od početka ove godine 20 žena je ubijeno od strane partnera, bivših partnera ili muških članova porodice. Jasno je da se nešto mora uraditi kako bi se dalje stradanje žena sprečilo.

Mediji u ovome mogu odigrati važnu ulogu. Međutim, svojim delovanjem do sada mediji pokazuju nespremnost da doprinesu rešavanju problema. Naprotiv, zarad povećanja tiraža, oni stvaraju atmosferu u kojoj je žrtvama teže da se obrate za pomoć i tu pomoć dobiju. Ja se ne bavim sudskom psihijatrijom, ali se godinama bavim analizom medija, te ću sada ponuditi nekoliko saveta medijima o izveštavanju o slučajevima nasilja u porodici.[1]

Nemojte ubistva nazivati tragedijama. Tragedije su nemili događaji koje je nemoguće rešiti; ubistva kao posledica nasilja u porodici su zločini koji se najavljuju mesecima ili godinama.

Nemojte kriviti žrtvu za zločin koji se desio. U to pre svega spada izbegavanje naslova po modelu „Zbog žene ubio/ranio/napao/pobio se sa…“

Nemojte spekulisati o motivima zločina. Prepustite taj posao nadležnim organima.

Nemojte objavljivati beskrajne intervjue sa članovima porodice ubijene, ubice, sa komšijama i slično. Oni ne mogu ponuditi nikakvu relevantnu informaciju.

Nemojte pisati o tome kako je ubica bio „fin i povučen čovek“.

Nemojte objavljivati detalje zločina.

Nemojte objavljivati slike mesta zločina.

Nemojte individualizovati i tabloidizovati slučajeve. Smestite ih u širi kontekst nasilja nad ženama.

Objavite samo najneophodnije informacije.

Objavite informacije koje mogu pomoći čitaocima da pomognu žrtvama nasilja u svojoj okolini. U ovo pre svega spada kako da se prepozna nasilje, kome prijaviti nasilje, kako pomoći žrtvi.

Objavite broj SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja.

Ukoliko zvaničnici daju problematične izjave, nemojte ih objaviti bez komentara.[2]

Ukažite na propuste insitucija. Vi ste oruđe javnosti za vršenje pritiska na odgovorne.

Imate mogućnost da doprinesete rešavanju problema. Nemojte doprinositi njegovom produbljivanju.

Peščanik.net, 19.05.2015.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Femicid, seksizam, misoginija: nekoliko napomena

Sofija Mandić – Tradicionalne vrednosti

Branislav Dimitrijević – Muke sa ženama

Mreža žene protiv nasilja – Pismo ministrima

TEMA – FEMINIZAM

———–    

  1. Ne bi bilo loše da se podsetimo i 10 pravila za izveštavanje o nasilju u porodici.
  2. Pre manje od mesec dana, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je kako je posao policije pri rešavanju slučajeva nasilja u porodici otežan jer žrtve ne prijavljuju nasilje, ili povlače prijave. Poruka je jasna – žrtve su same krive što ne omogućuju policiji da radi svoj posao. Ministar je zanemario sve slučajeve gde su žrtve prijavljivale nasilje, a u kojima policija nije adekvatno reagovala, a mediji su propustili šansu da pritisak stave tamo gde treba – na institucije koje ne štite žrtve.