Dugodlaka sijamska mačka leži na travi
Foto: Predrag Trokicić

Rekla bi Alisa (curioser and curioser). To što se događa u Sloveniji je prava mise en abyme, simbolički minimum neke veće priče, nešto što je osnovni uzorak koji se može umnožavati. Da li hoće, drugo je pitanje, i još osetljivije, da li može. U svakom slučaju, nivo čudnovatotnosti je izuzetan.

Deveti, deseti i jedanaesti petak pobune označila su neka ozbiljna lomljenja u ekstremno desnoj vlasti u Sloveniji. Utorkom je Aktiv kulturnih radnika organizovao akcije pred ministarstvom kulture. Jedanput su kulturni radnici polegali po ulici, drugi put su načinili scenu od ministarstva, sedeći kao publika preko puta. Posle četvrt sata, pomerila se žaluzina na jednom od prozora, publika je dugo pljeskala performansu. Prošli utorak kulturni radnici su kružili pred ministarstvom čitajući knjige po svom izboru. Očekujem uputstvo za naredni utorak.

U međuvremenu, dva vanredna protesta izazvala su one pomenute ključne događaje: pretprošli petak, robokopi su zauzeli Trg republike (ispred parlamenta) i ogradili ga. Pre demonstracija, bilo je predviđeno da na trgu čitamo Ustav. Neki su uspeli da pređu ogradu, i sedeli su pojedinačno ili u grupicama i čitali glasno. Uskoro se pojavila veća grupa robokopa, u gustom redu su se približili, i pojedinačno odnosili čitače. Starija čitateljka se onesvestila. Dva sata kasnije na spoljne granice ograde navalilo se nekoliko hiljada demonstranata – bio je dan pešačkih demonstracija – i napetost je opasno narasla. 24. juna sledila je proslava pred Dan državnosti. To je priredba za izabrane: zavisno od političke boje vlade, unajmljenim umetnicima daje se više ili manje slobode da političku elitu i diplomatski kor zabave provokativnim, avangardnim, zabavnim programom u osnovi i po žanru prave socijalističke priredbe. Posle je obavezna rasprava u javnosti sa kritikom, poneki režiser se distancira, pobuni pre ili posle, u svakom slučaju dobra tema pred letovanje. No, ove godine je vlast odredila da će priredba biti domoljubna i razumljiva, i to i uprizorila: Dolomiti umesto Julijskih Alpa u pozadini (mala greška, lepši su), slike srećnih američkih porodica na beskonačnim plažama (ne šalim se), posvuda fotošopirana slovenačka zastava, i umesto očekivanog dekora i ponašanja vatrogasne zabave, isključivo goveđa muzika, ali sa neviđenim ačenjem koje skrene kod patetike i odtutnji u pornografiju. Asocijacija je kod svih koji su izdržali televizijski prenos bila ista – ključna scena filma Kabare, jedino što je lepo Arijevče uspešno glumilo iskrenost. Pobunjena Ljubljana odlučila je da drugačije proslavi praznik, na Prešernovom trgu. Spomenik pesniku zauzeli su međutim neonaciji prerušeni u žute prsluke, virusno maskirani, tetovirani i sposobni samo za urlanje „Za Sloveniju!“, što je premalo za honorar od strane vlasti. Otelo im se pokoje pružanje ruke za naci pozdrav. Nemajući drugog centralnog mesta do stepeništa franjevačke crkve, bez ozvučenja i bilo čega drugog sem hiljada ljudi sa preporučenim cvećem, pobunjeni su dva sata pre državne proslave, između neonacija, policijske konjice i robokopa koji su štitili neonacije, zapevali Internacionalu, Bella Ciao i mnoge partizanske pesme. Zatim je povorka krenula po ograđenom koridoru i pred nenaseljenom predsedničkom palatom ostavila cveće. Vraćanje kućama trajalo je i u centru satima, jer je svaka ulica bila zagrađena i pristup Kongresnom trgu, mestu državne proslave, nemoguć sa svih strana i izdaleka. I u naredni petak, kada se mislilo da je pobunjenima dosta, okupilo se još više ljudi, u crnom, kako je preporučeno…

U međuvremenu je došlo do dramskog raspleta. Odstupili su ministar unutrašnjih poslova i šef policije. Nacionalni odbor za istraživanje, ranije ne mnogo uticajna institucija kojoj je Janša za svaki slučaj smenio šefa, pokazala se kao efikasno sredstvo, sa sve novim šefom: započeli su munjevitu akciju istrage korupcije u nabavci medicinske opreme, lišili slobode ministra privrede i još desetinu lica za 24 sata, napravili istragu, zaplenili dokazni materijal. To je Janšina stranka sasvim pravilno ocenila kao državni udar, otuda i ostavka ministra i glavnog policajca. Ministar je u izjavi plačno istakao da nije uspeo da u policiji izvede sve potrebne promene, a tek u stanovništvu! I eto nas već kod prošlog petka, kada su lažni žuti prsluci promarširali centrom uz verbalne okršaje u mimohodu i pod jakom policijskom pratnjom. Ponovo je, zbog njih, preporučena biciklistička varijanta. Trg republike bio je slobodan, robokopi brojni ali povučeni, i onda se na trg izlila dosad još neviđena masa ljudi. Deljene su nalepnice, razglednica – „tombola“ sa fotkama osam identifikovanih neonacija, bila je ogromna bela zastava sa precrtanim žutim kukastim krstom na plavom krugu (žuto i plavo, boje Janšine stranke) oivičenom crvenim, velika kao čaršav iz reklame za deterdžent, a Antifa (u crnom), proglašen za terorističku organizaciju, i ovog puta je predvodio povorku. Uveče se još stotinjak učesnika dovuklo do bašte Udruženja književnika, gde su uz jedan reflektor i milione komaraca čitani stihovi i pevane pesme, pevali su Jani Kovačič i hor Kombinat. Poezija angažovana, dobrim delom napisana tokom događaja: nigde domovine, samo ljudi, diktatura, krađa, bes, ironija, snovi. Završno čitanje – partizanka Valči čita svoju pesmu o proboju sa planine Menina, koji je preživela. Muzičke tačke – potpuri međunarodnih revolucionarnih pesama, Janijeve protestne balade, Aj, Karmela/Prelaz preko Ebra, katalonska L’Estaca, Janijev prevod, posebno tomba=pada, svi odmah ponavljaju. Na Hej, brigade! svi pevaju i ustaju za partizankom Valči, mnogi sa stisnutom pesnicom na slepoočnici: to je himna Ljubljane. Među „kombinatkinjama“ su i moje studentkinje.

Tri okreta točkova do kuće, dovoljno da se očajnički pitam: gde ja to živim? U kojem ćorsokaku istorije sam se našla? Ili je to neki novi nespretni početak? Od izvora dva putića? Na samom kraju? Slikala sam neonacije izbliza na Prešernovom trgu. Isekli su nam gumu iste noći, treba zameniti dve. Revolucija je skupa. Mnogi iz bliskih generacija pitaju se slično, i dalje slede mlađe. Vlado Miheljak, profesor sociologije, koji već četrdesetak godina nije izgubio ni oštrinu ni duhovitost u svojim kolumnama, izveo je četiri dokaza za postojanje Boga: tri puta je u petak padala kiša, i onda je sat pred demonstracije prestala, jedanput je pala tačno po završetku demonstracija a ponovo na državnu proslavu. Klima je važan deo vere. Zavitlavanje je opšta terapija. Koji drugi mitovi su na raspolaganju? Nacionalistički, a posebno istorijski revizionizam, doveli su brzo i pravo do ove tačke. Gde će morati da se pređe u realnost? Da li će morati? Partizani, mece, zeke i na balkonu isključivo cvetovi koje pčele vole? Negde mora postojati veza. Idemo predviđenim putem, prvo zabavište, dok je ne ugledamo.

Jedno je izvesno – slovenačka pobuna je zasada jedinstven društveni i kulturni fenomen na Balkanu i šire. Uz dimenzije, moraju postojati i neki drugi uslovi za uspeh, još jedanput (prvi 2012-13). Treba pažljivo porediti sličnosti, kojih je dosta, uz pomoćni virus. Dotada, secite gume, neprijatelji! Ja i dalje držim čas, i umirem od smeha.

Peščanik.net, 07.07.2020.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)