Natpis na zidu: Majci hvala
Foto: Predrag Trokicić

Na političkom tržištu Srbije danas su u ponudi različite kolektivne vrednosti, ideološke, civilizacijske, kulturne, tradicionalne, duhovne, verske, političke, univerzalne. I razne kombinacije ovih vrednosti. Zaista, ima ih za svaku srpsku dušu, ali ima i onih koje nisu ni za jednu od njih. Zato srpske duše nisu ostavljene da same lutaju i zalutaju preturajući po ovim raznolikim vrednostima u potrazi za onima koje im priliče. Rodoljubivi mediji, u službi vlasti od ovoga i onoga sveta, pomoći će im da se u obilju ponuđenog snađu, da ne nasedaju na ponudu lažnih vrednosti, nego da „prepoznaju“ prave, proverene vrednosti, one koje srpskim dušama zaista odgovaraju i dobro im stoje.

Srpska dušo, zastala si pred izlogom ljudskih prava, i pažnju ti je privukla jedna od tu ponuđenih vrednosti – rodna ravnopravnost. Rodoljubive novine i televizije, kao i rodoljubivi portali na internetu, vide da si zainteresovana, da se premišljaš, da bi možda u radnju ljudskih prava ušla, i hitno ti priskaču u pomoć i uglas ti dovikuju da takozvana ljudska prava i takozvana rodna ravnopravnost nikako nisu za Srbe i Srpkinje koji drže do sebe i svog naroda. Objasniće ti da je gazda radnje pred kojom si zastao Zapad i da je njegova roba s privlačnim etiketama ljudskih prava i ravnopravnosti u stvari otrov kojim se truju ponosni i nepokorni narodi odani tradicionalnim vrednostima porodice, otadžbine i crkve, kao što je, srpska dušo, tvoj narod.

Zapad traži da se Srbi odreknu mame i tate

Ova objašnjenja i upozorenja u srpskim medijima umnožila su se od kad su počele da stižu vesti da su u nekim zapadnim zemljama, kao što su Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Kanada, usvojeni ili se pripremaju zakonski propisi kojima se u službenim formularima, pre svega onima u školskoj administraciji, rubrike „otac“ i „majka“ zamenjuju rubrikama „roditelj 1“ i „roditelj 2“ ili nekim sličnim rodno neutralnim rubrikama. Naivnim Srbima se poručuje da razmisle malo kuda to vodi i šta će se desiti ako bi i Srbija, povlađujući Zapadu, uvela ove novotarije. A navodno će se desiti to da će iz srpskog jezika biti izbačene reči otac i majka, dečak i devojčica, bata i seka, muško i žensko i sve druge njima slične. Na primer, u jednom članku na portalu Iskra.co piše da je u Kanadi donet zakon „koji je, izlazeći u susret transrodnim, LGBT i ostalim osobama, „ukinuo“ majku i oca“, a da će u Britaniji uskoro biti zakonom propisano „da se deca u obdaništima više ne oslovljavaju sa dečak i devojčica“, i da će ta „genijalna rešenja“ uskoro i kod nas biti prihvaćena, „pa ćemo i našoj deci morati objašnjavati zašto devojčice ne mogu zvati devojčicama a dečake dečacima“.1

Te bi novotarije, pišu Večernje novosti u broju od 8. decembra 2019, u članku pod alarmantnim naslovom „Po diktatu sa Zapada izbacuju mame i tate“, bile „pogubne po porodicu i vrednosti srpskog naroda“. U prilog tome navedeno je mišljenje psihoterapeuta Zorana Milivojevića, koji je rekao: „Meni je nezamislivo da građani Srbije pristanu na formulu ‘roditelj 1’ ili ‘roditelj 2’, umesto reči ‘majka’ i ‘otac’… Naročito je pogubna ideja rodno neutralnog vaspitanja, gde dete vaspitavate tako da nema pol, da je nekoliko dana muško, a nekoliko dana žensko, očekujući da će ono, kada dovoljno odraste, izabrati rod u kome se najbolje oseća“. Pretnja da će se ovaj užas desiti srpskoj porodici nije neposredna, ali je realna, jer Srbija hoće u Evropsku uniju, gde iz obdaništa, vrtića i škola bezdušno progone reči kojima se označavaju muški i ženski pol. „Sudeći prema izjavama naših stručnjaka“, objašnjavaju Večernje novosti, „taj dan nije blizu, ali se može očekivati da će evropske institucije, kojima želimo da se priključimo, od nas tražiti da se prilagodimo ovim, u mnogim zemljama prihvaćenim standardima ‘rodne ravnopravnosti’“.2

U ovom članku ne piše, ali njegov čitalac će logično, takoreći svojom glavom, zaključiti da je čista ludost priključiti se Evropskoj uniji, jer to treba platiti ne samo odricanjem od najskuplje srpske reči, od Kosova – što je ionako previsoka jezička cena – nego i odricanjem od najmilijih srpskih reči „mama“ i „tata“. Može se desiti da će zbog rodne ravnopravnosti biti zahtevano da se ove reči izbace i iz popularnih dečjih pesama. U tom bi slučaju nekad vrlo popularna pesma Mira Ungara „Al tata ti me voliš“ morala da se zove „Al broju dva, ti me voliš“, a pesma Duška Radovića „Najlepša mama na svetu“ morala bi da promeni ime u „Najlepši broj jedan na svetu“.

Putin se smeje budalastom Zapadu

Nije li zato, drage mame i tate, dede i bake, dragi unuci i unuke, pametnije da Srbija, umesto što srlja u Evropsku uniju, radi na tome da se približi Rusiji, koja je danas jedna od najodlučnijih i najmoćnijih zaštitnica tradicionalne porodice i drugih kolektivnih vrednosti koje baštini i srpska tradicija? Evo, Novosti vas obaveštavaju da Rusija i predsednik Putin lično zgroženi prate šta se danas na Zapadu radi s jadnom porodicom, da je Putin nedavno, na sastanku ruskog državnog Saveta za međunacionalne odnose, odlučno ustao protiv „zamene tradicionalnih porodičnih struktura zamišljenim ‘naprednijim’ primerima sa Zapada“, i da je izjavio: „Rekli ste da se reč ‘majka’ ne može zameniti. Ispada da možda i može. U nekim zemljama zamenili su je rečima ‘roditelj broj jedan’ i ‘roditelj broj dva’. Nadam se da se to ovde nikada neće dogoditi“.3

Ovaj Putinov komentar navodi i novinar Sputnjika Mihail Klimentijev u jednom članku koji su Novosti prenele u online izdanju od 1. decembra 2019. godine. Novinar je izvestio da se Putin „pobrinuo da uljudno, ali odlučno odbaci svaku zamenu tradicionalnih porodičnih struktura“, ali je primetio da je on o tome govorio „smešeći se“, pa ga je verovatno to podstaklo da svom članku da šaljiv naslov „Hvala, ali zadržaćemo ‘majku’ i ‘oca’“. Putin nije mogao da sakrije smešak, a novinar Sputnjika nije mogao da to ne pomene, jer tim je smeškom ruski predsednik u stvari više rekao o tome šta misli o zapadnoj budalastoj ideji da se iz jezika izbace „otac“ i „majka“ nego u „uljudnoj“ izjavi o tome.

I neki ljudi u vrhu vlasti u Srbiji upozoravaju Srbe da ne nasedaju na zavodljive, a u stvari za srpsku državu i narod opasne vrednosti koje stižu sa Zapada, kakve su ljudska prava, a posebno rodna ravnopravnost. Nedavno se i Nenad Popović, ministar u Vladi Srbije i predsednik Srpske narodne partije, u govoru na skupštini ove partije na kojoj je ponovo izabran za predsednika, osvrnuo na zlokobnu najavu progona mame i tate iz srpskog jezika, čime bi se ugrozio opstanak srpske tradicionalne porodice i na njoj utemeljene srpske nacije. „Za Srpsku narodnu partiju“, rekao je Popović, „odbrana tradicionalne porodice temelj je opstanka nacije na ovim prostorima i odbrana našeg načina života i naših vrednosti. Za nas porodicu čine otac, majka i deca. Nema roditelja broj jedan i roditelja broj dva. Nisu roditelji brojevi. Deca imaju oca i majku. I tačka. Snažno ćemo se protiviti bilo kakvim pokušajima da se ovakav koncept porodice pravno razori i da se pod pritiskom različitih agresivnih grupa otvore prostori za promociju nama stranih koncepata porodice“.

Ko da veruje „drugoj strani“?

Ipak, u Srbiji se mogu čuti ozbiljna, naučno utemeljena i društveno odgovorna mišljenja o ovoj temi. Srpska duša će ih naći ako, uprkos upozorenjima režimskih medija i političara, uzme ponešto od onoga što je videla u izlogu ljudskih prava.4 Tako će biti u prilici da sazna zašto se i kako u svetu menjaju shvatanja o porodici i zakoni koji uz to idu, pa i o tome šta zemlje koje su priznale rodnu ravnopravnost, istopolne brakove i njihovo pravo da imaju decu preduzimaju da bi s tim priznanjem bili usklađeni razni propisi, pravila i administrativni akti, pa tako i formulari za upis dece u predškolske i školske ustanove. Saznaće i to da ove promene nailaze na protivljenje desničarskih, konzervativnih i klerikalnih krugova i u zemljama gde su prihvaćene i da su podele u vezi s njima deo fronta na kome se demokratske i liberalne snage, oslanjajući se na tekovine humanizma i prosvetiteljstva, sukobljavaju sa obnovljenim nacionalizmom i „postfašizmom“, kako italijanski istoričar Enco Treverso predlaže da nazovemo danas prisutno i aktivno nasleđe fašizma.5

Treba reći da relevantnih informacija i kompetentnih mišljenja o ovoj temi ima i u medijima u Srbiji koji su se uključili u difamaciju ljudskih prava i rodne ravnopravnosti. To se događa zato što ovi mediji primenjuju strategiju svojstvenu autoritarnim pseudoliberalnim režimima. Ona se zasniva na prenošenju i tobožnjem uvažavanju i mišljenja „druge strane“, s tim što se ta mišljenja tako doziraju i plasiraju da ne samo što ne dovode u pitanje stavove koje zastupaju režim i njegove pristalice, nego ih u stvari potkrepljuju, jer su ti stavovi, zar ne, pobedili u tobože otvorenoj i slobodnoj razmeni mišljenja. Tako su i čitaoci Večernjih novosti mogli da pročitaju da Zorica Ivanović, jedna od naših najboljih poznavalaca problema rodne ravnopravnosti, misli da je potrebna „preciznost kad se govori o ukidanju termina ‘mama’ i ‘tata’, da se ne bi stekao utisak da je svaka njihova upotreba upitna“, i da uzbuna podignuta tim povodom u našoj javnosti predstavlja „jedan vid autobalkanizacije“. Međutim, urednici ovog lista potrudili su se da upute čitaoce koliko treba da veruju ovom mišljenju već time što su članku u kome je ono objavljeno ne samo dali naslov „Po diktatu Zapada izbaciju mame i tate“, nego dodali i podnaslov: „Pogubno rodno neutralno vaspitanje“. Pa ti, srpska dušo, budi toliko slobodoumna pa zaključi da nisu u pravu Vladimir Putin i Zoran Milivojević, čija mišljenja naslov i podnaslov članka sažimaju, nego je u pravu ova žena koja ima neke rezerve kad je u pitanju ozbiljnost pošasti koja nam preti. Ko bi znao otkud joj te rezerve, to oklevanje kad mu vreme nije, sigurno ih nije našla među patriotima kojima je na srcu srpska tradicionalna porodica.

Alternativa za Srbiju

Sve ukazuje na to da onima koji ovu temu poslednjih godina pokreću u Večernjim novostima i još nekim medijima bliskim režimu – što će reći u većini srpskih medija – nije stalo ni do kakve ozbiljne rasprave o savremenoj porodici, nego samo do toga da podignu još jednu moralnu paniku, da daju novu hranu strahu od Zapada, toj kolektivnoj paranoji koju dominantne elite u Srbiji danas rado eksploatišu, kao što su to često radile u prošlosti. Iz istog razloga ovi uzbunjivači javnosti za račun vladajuće elite nisu zainteresovani ni za pravu diskusiju o tradicionalnoj srpskoj porodici, o običajima, verovanjima i odnosima između ljudi koji su vladali ili još vladaju u njoj. Jer bi ta diskusija pokazala šta bismo dobili kad bi model tradicionalne porodice u Srbiji zaista bio obnovljen kao navodno zdrava i spasonosna alternativa porodice zasnovane na konceptima rodne ravnopravnosti koje nam nameće dekadentni Zapad.

Na primer, nepisana pravila po kojima je, kako je utvrdio istoričar Momčilo Isić, između dva svetska rata bio regulisan tradicionalni porodični život na srpskom selu, mogla bi, uz malo rodoljubivog truda, da se prilagode savremenom životu i srećno obnove. Tako bi se vaspostavio i ozakonio običaj da ženska deca ne idu u školu, da mlađi brat zapoveda starijoj sestri, da majka ne sme (jer je to sramotno) da sa svojom devojčicom razgovara o menstruaciji, da žena mora da ujutro ustane pre muškaraca. Naši očevi ne bi bili pretvoreni u brojeve, kao oni na Zapadu, nego bi im bilo vraćeno jedno od prava na kojima počiva tradicionalna srpska porodica, pravo da tuku svoje žene i svoju decu, s tim što bi bili jasno ismejani i na drugi način sankcionisani oni očevi koji bi se prevarili da prema deci i ženi pokažu neku pravog srpskog oca i muža nedostojnu nežnost. Naše majke ne bi bile ponižene tako što bi bile pretvorene u roditelja broj 1 ili broj 2, nego bi ponovo dobile važnu ulogu da čuvaju porodicu od nečistih i opasnih sila koje prete porodici, posebno kad se žena porađa. Toga radi njima bi se opet omogućilo da se porađaju same, na slami, na ponjavama, po mogućnosti ostajući na nogama, uspravne ili čučeći, a naša porodilišta bila bi preuređena kako bi se i danas sprečilo da zle sile kontaminiraju bolničko osoblje, porodicu porodilje i srpsku zajednicu u celini.

Stručnjaci zaduženi da planiraju spasonosni povratak tradicionalnom porođaju moći će da se oslone na bogata svedočanstva o tome kako je porođaj u Srbiji ranije obavljan. „Običaj, na primer, nalaže“, piše Isić, „da se žena porađa na slami i to stojeći ili klečeći, zabranjujući, prethodno, bilo kakvu pripremu ni za majku, ni za dete, ‘jer se ne valja’. Pupčanik se obično seče srpom, izvađenim ispod strehe ambara, dok su bebine prve pelene često krpe koje se nađu pri ruci. Skoro uobičajeno je bilo da se porodilji daje čak i rakija, kako bi joj nestali bolovi. Dešavalo se čak da je porodilja, radi lakšeg porođaja, vezivana za vrata, kojima se, zatim, naglo lupalo o zid, ‘da se istrese dete’“.6 Držeći se ovih običaja srpska porodica bi bila obezbeđena od uticaja zlih zapadnih sila i stavljena pod zaštitu svetog duha tradicije, a istresanjem deteta iz majke lupanjem o zid skratilo bi se trajanje srpskih porađanja, što bi doprinelo poboljšanju demografske slike Srbije.

Peščanik.net, 09.01.2020.

TEMA – FEMINIZAM


________________

  1. Ranko Pivljanin, „Roditelj 1, dete 2“, Iskra. co, 28. septembar 2019.
  2. Milica Stanojković, „Po diktatu sa Zapada ‘izbacuju’ mame i tate“, Večernje novosti, 8. decembar 2019.
  3. Isto.
  4. Na primer: Marija Radoman, „Istopolne porodice – društvena realnost i izazovi“; Svenka Savić i Mirjana Stevanović, Vodič za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi u Srbiji. Misija OEBS-a u Srbiji, 2019; Jelena Filipović, Uvod u rodne teorije: Rod i jezik. Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2009; Svenka Savić, Žena sakrivena jezikom medija: kodeks neseksističke upotrebe jezika”. Futura publikacije, Novi Sad, 2004.
  5. Enzo Traverso, Nova lica fašizma. Razgovor sa Régisom Meyranom. S francuskog preveo i pogovorom propratio Rade Kalanj, TIM Press, Zagreb, 2018, str. 11-47.
  6. Momčilo Isić, „Žena u seoskoj porodici u Srbiji između dva rata“, u: Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 2. Institut za noviju istoriju Srbije,1998, str. 182-200.
The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Latest posts by Ivan Čolović (see all)