Spasilački toranj

Spasilački toranj, foto: James Brandon

Doktorat Aleksandra Šapića jeste plagijat. To su utvrdili članovi Komisije za ispitivanje navoda o plagijatu koju je formirao Univerzitet Union, na kome je Šapić doktorirao. Članovi Komisije Miodrag Koprivica, Neva Maher i Hasan Hanić zaključili su redom, svako od njih za onaj deo teze za koji je bio zadužen, da kod Šapića plagijat čini 73, 66 odnosno 0,4 odsto teksta. Drugim rečima, u dve trećine teze više od dve trećine čini plagijat. U procentima, u preko 60 odsto teze oko 70 odsto teksta je plagijat. Pored toga, Komisija je pronašla da stručni radovi koje je Šapić naveo kao svoje zaista postoje, ali da on nije njihov autor. Tako su potvrđene utemeljene sumnje iznete u tekstovima objavljenim na Peščaniku. Aleksandar Šapić je uhvaćen u laži, to jest u akademskom zlodelu. Za to zlodelo, Aleksandar Šapić neće snositi nikakve posledice. On će zadržati čak i svoju doktorsku titulu. To je tako jer se ovde tobože iz najboljih namera navodno slepo poštuju procedure i institucije.

Na prvi pogled, nema se šta zameriti ni rektoru Univerziteta Union Zlatku Stefanoviću, ni članovima Komisije Miodragu Koprivici i Nevi Maher. Sumnjiv je naizgled samo Hasan Hanić, redovni profesor Beogradske bankarske akademije. U delu teze za koji je bio zadužen, on je našao da je samo 0,4 odsto teksta plagirano – kako je sam rekao – baš kao što je bilo navedeno u tekstu na Peščaniku. (Uzgred, tekst na Peščaniku je dao samo primere plagijata, a ne i detaljnu analizu čitave Šapićeve teze, ali ako se na tome sad zadržimo, promašićemo suštinu, a suština je da Hanić u ovoj akademskoj ujdurmi nije sam.) Posumnjavši u Hanićevu objektivnost, na ovaj nalaz reagovao je sekretarijat Univerziteta sa rektorom na čelu i od Senata univerziteta zatražio da se umesto Hanića imenuje drugi član komisije. Senat je, međutim, odbio rektorov predlog. Hanić je o tome obavestio svoje kolege iz Komisije, na šta je njih dvoje odlučilo da prestane sa radom, jer se o njihovim uvidima raspravljalo pre vremena.

Snuždeni rektor potom zaključuje da je to najverovatnije i konačni kraj ispitivanja navoda o plagijatu u Šapićevom doktoratu jer je gotovo neizvodljivo da Senat formira novi tim stručnjaka. I do ovih troje, objašnjava Stefanović, došlo se veoma teško. Dakle, Šapiću ostaje titula, a njegov doktorat će se i nadalje voditi kao validan, jer je to rezultat dosledne primene pravila i poštovanja institucija. Da ponovimo, Senat, rektor i Komisija nastoje da nas uvere da su uradili sve što su mogli, da su poštovali pravila, da su delovali unutar institucija, da su utvrdili da je reč o plagijatu, da su utvrdili da je lista radova kandidata bila lažna, ali da u vezi sa tim ne mogu da donesu primerene odluke jer su ih u tome osujetili upravo procedure i institucije. Što bi se reklo, i vuk sit i ovce na broju. Pri tom, zaista treba biti ovca pa s mirom podnositi licemerje i iskvarenost ovdašnjeg akademskog miljea.

Krenimo redom. Prvo, zašto je tako teško formirati komisiju koja bi ispitala navode o bilo čijem plagijatu? Čega se to ovdašnji stručnjaci i profesori plaše?

Drugo, ako je to već tako teško, a Senat uprkos tome ipak nahvatao troje naivaca za taj posao, zašto je rektor Stefanović rizikovao da umesto jednog od njih troje zatraži od Senata da pronađe novu osobu? Ako je Komisija Univerziteta Union došla do rezultata koji su dovoljni da proglase Šapićev doktorat plagijatom uprkos neobjektivnosti jednog njenog člana, zašto je rektor svesno čitav proces vratio na početak, uprkos svim teškoćama koje taj proces prate?

Treće, zašto je Hanić požurio da kolege iz Komisije obavesti o raspravi u Senatu koja se ticala upravo njegove moguće nekompetentnosti i neobjektivnosti?

Četvrto, zato su Koprivica i Maher izašli u susret svom neobjektivnom kolegi i obustavili rad? Zašto je za njihove nalaze o plagijatu bitno vreme kada će oni biti obelodanjeni? Ako su to validni nalazi, potpuno je nebitno da li su obelodanjeni i razmotreni kao preliminarni ili kao konačni. Ako su razmotreni kao preliminarni, Komisiji ostaje mogućnost da izađe sa konačnim zaključkom. Ako Komisija smatra da se preliminarni rezultati neće razlikovati od konačnih, ni to naravno ne menja ništa na samoj stvari. Dakle, nije bilo nijednog razloga za obustavu rada Komisije.

I peto, zašto je rektor unapred odustao od formiranja nove komisije? Ako je ova komisija već utvrdila da jeste reč o plagijatu i ako je njen nalaz obelodanjen, to skida veliki deo tereta sa sledeće komisije, pa je moguće da će se za nju znatno lakše pronaći članovi.

I tu zapravo stižemo do suštine. Nije problem u utvrđivanju plagijata, nego u povlačenju konsekvenci. Ovde se očito niko ne usuđuje da Šapiću oduzme titulu. (Zašto su pak titule tako bitne njihovim nosiocima kojih se akademski radnici tako plaše, ostaje ipak izvan granica poimanja, uprkos pažnje vrednom pokušaju da se to ovde objasni.) U tom smislu, lako je zaključiti sledeće: kao što bismo sam proces prihvatanja krivotvorenog doktorata u nekom smislu mogli označiti kao udruženi zločinački poduhvat, tako i proces preispitivanja njegove validnosti imamo razloga da vidimo na isti način. Hanić nije nikakva bela vrana u inače čestitom društvu svojih akademskih kolega: i rektor i sve troje članova Komisije udruženo su radili na tome da obesmisle ispitivanje navoda o plagijatu i to upravo tako što su ih potvrdili i potom od njih digli ruke kao da su nebitni. Kao što su oni pred kojima je Šapić branio doktorat znali da je tu reč o pukom falsifikatu, tako i ovi što taj doktorat preispituju znaju to isto. To zna i Senat, to znaju svi zaposleni na univerzitetima u Srbiji. I niko se ne usuđuje da u vezi sa tim nešto preduzme. To je klasičan primer kolektivne odgovornosti, iako bi sad svi oni da krivicu nekako svale samo na Hanića. Što se samog Šapića tiče, pitati se sad zašto on posle svega nema dovoljno časti i integriteta da sam povuče svoju tezu, nema previše smisla. Da je drugačije, ne bi ga se akademski radnici tako plašili.

Peščanik.net, 01.03.2015.

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)