U Srbiji, pored problema sa kojima se suočavaju društva i države širom sveta, reakcija na pandemiju suočava se i sa tri problema koji su direktno povezani sa prirodom i politikama aktuelnog režima.
Prvo – sada već čuvena konferencija za novinare, na kojoj su izrečene duhovitosti o „najsmešnijem virusu“ i „šopingu u Milanu“ nije problematična samo zato što su sa samog vrha poslate neodgovorne i nepromišljene poruke koje su, po svemu sudeći, ozbiljno uticale na (ne)ozbiljnost sa kojom su građani prvih dana tretirali pandemiju. Slične poruke slali su i neki drugi režimi u svetu, poput onih u Britaniji i SAD. Ono što je, međutim, tipično za Srbiju, jeste osakaćena epistemologija, o kojoj smo ovde već pisali. Ne samo da su sa vrha stizale neodgovorne i, recimo to otvoreno, budalaste i šarlatanske poruke – već su to bile i jedine poruke koje su uopšte mogle da stignu do velikog broja građana Srbije. Diskreditujući nauku i naučnike (poslednja epizoda ovog sada već dugotrajnog procesa može se videti i u bahatom „treniranju strogoće“ nad Institutom za filozofiju i društvenu teoriju) i uopšte svaku vrstu epistemičkih autoriteta koji nisu dobili njegovo eksplicitno odobrenje da progovore u javnosti – režim je uništio sposobnost društva da zajednički misli i odlučuje o važnim javnim stvarima. Bez javnosti, bez mogućnosti da se čuju glasovi (različitih) stručnjaka, bez prostora da se sučele argumenti i razlozi, bilo je samo pitanje vremena kada će se na čelu odbrane od najveće zdravstvene krize u ovom veku naći čovek koji otvoreno govori o povezanosti vakcina i autizma.
Drugo – upornom zloupotrebom jezika, medija i svih raspoloživih kanala komunikacije, režim je u potpunosti uništio javni govor i mogućnost da se prenese bilo kakva poruka, osim onih najvulgarnijih, najglasnijih i najbanalnijih. To je razlog zašto on nikako ne uspeva da pogodi odgovarajući ton – iz kafanske žovijalnosti preko noći se upada u mrtvačku ozbiljnost, histeriju, defetizam, (krokodilske) suze i pretnje aparatima sile. Situacija u kojoj se nalazimo zahteva odmerenost i nijansiranost – ton koji će jasno signalizirati ozbiljnost situacije, ali istovremeno i sprečiti paniku, te ostaviti prostora za nadu i podstaći solidarnost. Režim, međutim, nije u stanju da se obrati građanima ovakvim tonom, jer je prethodno u potpunosti potpuno zaglušio javni prostor neprestanom larmom o državnim udarima, fašistima na ulicama itd. Jedino najglasnije i najvulgarnije poruke mogu da se probiju kroz ovu larmu – zato je virus ili „najsmešniji“ ili „najstrašniji“, pandemija je ili izmišljena ili nam od nje nema spasa. U naprednjačkoj Srbiji za nijanse odavno nema mesta.
I konačno – nakon godina „stezanja kaiša“, odricanja i uskraćivanja zarad „zlatnog doba“ koje je tu iza ugla, postaje izuzetno rizično tražiti od građana da se žrtvuju – a situacija je takva da ovaj put zaista moraju. Nada, volja, istrajnost, solidarnost, sve su to ograničeni resursi koje uzurpatorski režim već godinama nemilice troši. Danas se od ljudi koji ostaju bez primanja traži da se pridržavaju rigoroznih pravila ponašanja u vanrednom stanju, od slabo plaćenih kasirki i prodavaca da izdrže svakodnevnu navalu mušterija i da se pritom izlažu riziku od zaraze, a od poniženih radnika u zdravstvu da podnesu teret sa kojim se malo šta može meriti.1 Mnogi napori, lišavanja i lične žrtve su, naravno, u ovakvoj situaciji nužni i neizbežni, ali ono što nije bilo ni nužno ni neizbežno jesu godine finansijskog i psihološkog iscrpljivanja građana i najneophodnijih javnih službi.
U jednoj epizodi istoimenog stripa, Hogar Strašni se vraća kući iz pljačkaškog pohoda na Pariz, sa posebnim poklonom za svoju suprugu Helgu. Samozadovoljno, iz džaka sa plenom vadi slavinu i počinje da odvrće ventil, ali, avaj, iz ove stidljivo proviruje samo jedina-jedina kap. „Čudno“, zbunjeno se vajka Hogar, „kada sam ovo tamo odvrnuo, tekla je voda“. Na sličan način, varvari koji upravljaju Srbijom, oteli su institucije, javnost, medije, nauku, pa i sam jezik, a sada se čude zašto u njihovim rukama one ne rade ono što bi trebalo – otud nervoza, vika, bes, pretnje.
Peščanik.net, 21.03.2020.
KORONA________________
- Videti tekstove Marija Reljanovića, Danila Ćurčića i Dejana Ilića.
