U kolektivnom globalnom iskustvu i sećanju, revolucije se događaju u kratkom razdoblju, iz dana u dan i još noću, nema zastoja i usporavanja, sve do pobede. Tako smo se naučili u prošlom veku, od studentskih demonstracija u SAD i Evropi šezdesetih, preko padanja mediteranskih diktatura sedamdesetih, južnokorejskih demonstracija osamdesetih, beogradskih 1997, ali i u ovom veku, od hongkongških preko katalonskih do francuskih. Većina nije videla pobedu, ali neke su, sem što se diktatura urušila, bile naprosto lepe, kao što je bila portugalska. I za njima ostalo je mnogo prelepih pesama. Setimo se samo katalonske: L’Estaca.
U dvadesetim godinama ovoga veka, zajedno sa epidemijom, došlo je do novih oblika političke borbe onih koji nemaju vlast. Od mnogih slučajeva po svetu, mislim na tri, koji pokazuju izvesne sličnosti: to su izraelska, slovenačka i srpska pobuna. Hronološki, slovenačka je prva. Bila je odgovor na vladu koja nije bila izabrana, već sastavljena potkupljivanjem kad je pala prethodna, a poslanici su radije ostali sa svojim platama u parlamentu. Ta vlada iskoristila je epidemiju za primenu nasilja, kadrovske čistke, korupciju i poplavu govora mržnje. Otpor je počeo biciklističkim šetnjama, nastavio se demonstracijama i performansima, redovno organizovanim petkom, uz povremene manje akcije drugim danima (umetničke srede i slično). Posle dve godine, na redovnim izborima, pobedila je stranka koja je nastala u savezništvu sa otporom, i u koaliciji sa još dve leve stranke.
Srpski slučaj izraz je osvešćivanja posle neopisive tragedije u kojoj su stradala deca i mladi ljudi: skoro dvanaest godina haotične vlade Aleksandra Vučića, trideset godina stalnog padanja nivoa svega, od javnog govora do svakodnevice, potiskivanja odgovornosti za rat i ratne zločine, slavljenja ratnih zločinaca, hronične nesposobnosti opozicije da raskrsti sa nacionalizmom – sve se to srušilo uz neopisiv bol. Nepregledne mase demonstranata bez ikakvog jasnog programa, sem da više ne mogu podneti takvu vlast, organizovale su se kako svima najbolje odgovara: okupljaju se petkom.
Izraelski slučaj izraz je očajanja nad neefikasnošću parlamentarne demokratije, i ogorčenja što isti, moralno i krivično sumnjivi, osuđeni i korumpirani ekstremni nacionalista stalno dobija izbore i svaki put uspeva da smanji demokratiju. Izraelci demonstriraju subotom, što protestu daje dubok domaći značaj. Kap preko ruba bio je pokušaj Natanjahua da „uredi“ sudstvo po svojim merilima.
Zajednički element očito je demonstriranje određenim danom u nedelji, na početku vikenda odnosno na striktno neradni dan. Demonstranti se time odriču revolucionarne brzine, pa i odlučnosti, i sprovode protest kao svakodnevicu. Vlast je suočena sa trajnošću i izdržljivošću građana umesto sa jurišem i hrabrošću nekog revolucionarnog pročelja, koje je uvek lako napustiti i predati herojskoj sudbini. Prednost vikend pobuna je da objedinjavaju sve, sindikate, partijske članove i ljude koji inače ne idu na ulice. Među demonstrantima su zajedno sve generacije, svi društveni slojevi, jer su zahtevi samorazumljivi ili minimalni. Ljudima je naprosto dosta. Imali su dovoljno vremena da se uvere kako je parlamentarna demokratija savitljiva, bušna i lažljiva, kako su stranke moralno i intelektualno bedne, a mnoge i nakazne, kako socijalna država propada i kako vladaju sebičnost, zapuštenost i nepravda. Protiv vlasti imaju sasvim novo oružje, dosada neprimenjivano u modernim vremenima: vreme. Uzgred, to je tema one katalonske pesme – na kraju pada, pada, pada… I nije reč o nekom beskonačnom vremenu, nego o času, satu, trenutku kada vlast treba da ode – sada, sada, sada.
Možda su neka druga iskustva pobune spektakularnija: u Poljskoj, posle nekoliko godina demonstracija žena za slobodu odlučivanja o svom telu, konzervativnu vladu iznenadilo je ništa manje od pola miliona ljudi na protestu u Varšavi. Zbog brljanja po sudstvu, poljska vlada inače ima i problem u EU. Ukrajinsku pobunu od pre nekoliko godina zaboravili smo zbog rata. Dve tradicionalno pobunjene narodne kulture, grčka i francuska, nikada nisu prestale sa demonstracijama, Grci po partijskim grupama, Francuzi po sindikalnim. No protesti protiv povišenja roka za penziju u Francuskoj doneli su novu organizaciju – protestuju sve generacije, i sve češće po ritmu vikenda – sem kada je reč o čestim i omiljenim štrajkovima. Najtragičnija pobuna sa demonstracijama danas, iranska, i pored mnogih ubistava, torture i smrtnih kazni, pokazuje da i najteža vrsta pobune još uvek postoji.
Upravo taj primer mogao bi navesti na pitanje da li su revolucije vikendom i novi oblici borbe protiv parlamentarno-demokratskog uređenja posledica izvesne komodifikacije pobune, prilagođavanja navikama. Nismo li se u dve godine prilagodili epidemiji i ratu usred Evrope? Čini mi se da ne treba ići tako daleko, jer vikend revolucija i mirna izdržljivost možda su efikasno oruđe protiv najveće opasnosti koja preti svakoj pobuni: nacionalizam. To je ono što skoro propalim, usplahirenim, paranoičnim diktatorima u parlamentarnim demokratijama daje krila sekundu pre nego što bi pali u blato. Slovenačka saradnja vlade i građana izvan vlasti u opasnosti je od jedinog sredstva koje opozicija ima – nacionalizma sa populizmom, i uopšte nije sigurno da ta kombinacija neće uspeti. Iskustvo pobuna već je postalo potrebno, kad je vođa opozicije zapretio građanskim ratom. To je inače postupak koji će odmah primeniti vlast u Poljskoj, Srbiji, Izraelu… Nacionalizam još uvek može, ako ne da sludi, a ono da razdvoji i uspori pobune, i spreči očekivani razvoj misli i usmeravanje protiv kapitalizma. Zato mirno, vikendom, u druženje, rasprave, dogovaranje, redovno i dosledno. Već samo od redovnosti se diktatorima zacrvene uši.
Peščanik.net, 12.06.2023.
3. MAJ 2023.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Dole Neron! - 04/05/2024
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
