„Nalaže se Ministarstvu pravde i Ministarstvu informisanja i telekomunikacija da u saradnji, u roku od mesec dana, razmotre mogućnost pooštravanja sankcija za nepoštovanje propisanih obaveza pružalaca medijskih usluga, uključujući internet i druge elektronske platforme kao i društvene mreže, u pogledu zabrane programskih sadržaja kojima se ističe i podržava nasilje, kriminalno i drugo nedozvoljeno ponašanje, emitovanje scena brutalnog nasilja i drugih sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika.“
Na citirani tekst, jedan od zaključaka koje je 4. maja, samo dan nakon užasnog zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ Vlada Srbije donela na predlog predsednika Vučića su me, pre par dana, na sasvim različite načine podsetili Zaštitnik građana i novinari portala Cenzolovka. Zaštitnik građana ocenom, u izjavi za medije, da je „tokom prethodnih meseci urađeno mnogo kako bi se bezbednost mladih podigla na viši nivo“. A novinari molbom da prokomentarišem probleme sa kojima su suočeni u nastojanju da dobiju informacije o tome šta se sa navedenim zaključkom desilo.
Dva i po meseca po usvajanju zaključka niko iz Vlade i zaduženih ministarstava se povodom njega nije oglašavao. Cenzolovka je zato i Vladi i Ministarstvu informisanja i telekomunikacija uputila zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, ali ni sa jedne adrese u zakonskom roku nije dobila nikakav odgovor. Tek nakon najave da će se obratiti sudu i Povereniku za informacije od javnog značaja napokon su od Vlade dobili nekakav odgovor.
U odgovoru se navodi da ministarstvima „nije naloženo da menjaju postojeće pozitivne pravne propise“, već „razmatranje mogućnosti pooštravanja sankcija“, kao i da ministarstva „nisu imala obavezu i rok da Vladi o tome dostave odgovor“. A na pitanje da li odnosno kako planiraju da podstaknu ministarstva da ispune zaključak, nije uopšte odgovoreno jer to, kako je rečeno – „nije informacija od javnog značaja“.
Šta (ni)je naloženo ministarstvima jasno je vidljivo iz teksta zaključka i sasvim je nepotrebno da Vlada to pojašnjava.
Tvrdnja da ministarstva nisu imala rok za postupanje po zaključku je apsurdna. Rok je bio mesec dana, to je sasvim jasno i nedvosmisleno navedeno u tekstu zaključka. Apsurdna je i tvrdnja da ministarstva nisu imala obavezu da Vladi u utvrđenom roku dostave odgovor. Ta obaveza se nesporno pretpostavlja. Bez toga bi ne samo imperativna dikcija – „nalaže se“ nego i ceo zaključak Vlade bili potpuno besmisleni.
Izbegavanje odgovara na pitanje kako planiraju da podstaknu ministarstva da ispune usvojeni zaključak, uz obrazloženje da „to nije informacija od javnog značaja“ je formalno korektno ali neodgovorno skrivanje iza zakonske definicije pojma „informacije od javnog značaja“. Naime, da bi to bila, jedan od uslova je da informacija bude „sadržana u određenom dokumentu“. Informacija koja je tražena najverovatnije zaista nije sadržana ni u jednom dokumentu, ali to zapravo znači da se o ispunjavanju zaključka uopšte i ne razmišlja, da se time niko ne bavi.
Razgovor sa mnom novinarka Cenzolovke završila je pitanjem: Da li mislite da je čitava akcija bila samo zamagljivanje očiju javnosti, jer se ispostavlja da niko u Vladi i ministarstvima do danas ništa tim povodom nije uradio?
Pa, ako povodom zaključka Vlade, donetog munjevito brzo i pompezno obnarodovanog, ni posle četiri meseca niko u Vladi i ministarstvima nije uradio ništa i po svemu sudeći ništa i ne namerava da uradi neizbežno se nameće, jedini je mogući odgovor – da, u pitanju je upravo to, bezobrazno zamagljivanje očiju javnosti.
Povodom konkretnog zaključka to je sasvim očigledno. A minimum odgovornosti podrazumevao bi da vlast, ako to uopšte može, kompletnim, tačnim i potpunim informacijama a ne proizvoljnim ocenama zvaničnika kako je urađeno mnogo, uveri javnost da to nije slučaj i sa ostalim zaključcima donetim povodom tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“.
Peščanik.net, 02.09.2023.
3. MAJ 2023.