„Više nego klub” jeste moto, kao što fudbalski navijači znaju, kluba Barselone, koji je trenutno u polufinalu Lige šampiona i verovatno najbolji klub na svetu. Barselona, prema tom motu, izražava pravu srž Katalonije. Ali ima još jedan klub koji izražava pravu srž svoje nacije. On je štaviše, kako se piše, jedan od četiri stuba na kojima se cela ta nacija drži. To je Crvena zvezda. Istina, ne nalazi se trenutno u polufinalu Lige šampiona. Ima, kako pišu mediji, drugih, prečih problema.

Skoro niko nije primetio, oprhvan trenutnim nedaćama ovog kluba, da je Crvena zvezda uspela da zaista i postane baš ono čemu je oduvek težila: da izražava samu smisao i srž srpskog društva u poslednjih dvadesetak i više godina. Katastrofa koju je Srbija doživela od otprilike sredine osamdesetih godina prošlog veka do 2000, i koja se u nekim segmentima nastavlja i danas, ne mora da se izučava potanko. Dovoljno je posmatrati pad i sunovrat Crvene zvezde.

Kao i Srbija, i Crvena zvezda je počivala na tri elementa: lopovluku, agitpropu i nezrelosti. Lopovluk vladajućih garnitura tog kluba, za koje se više ne zna koliko ih je bilo, niti ko ih je dovodio, birao, izbacivao i tumbao, bio je moguć jer se ništa nije jasno znalo. Fudbalski klubovi, budući da oni odražavaju samu bit nacije, ne mogu biti objekt puke i vulgarne privatizacije. Društvenost, štaviše „sabornost” (na koju se u svom saopštenju pozivaju „delije”) mora da bude osnovni princip. Jer tada, kada je sve društveno (znači, „naše”), kada se ne zna ni koliko gledalaca je platilo ulaznice, ni gde su pare od reklama, ni koliko je novca dobijeno za transfer fudbalera, ni da li su ugovori potpisani ili ne, najlepše se krade. I mora biti da se kralo dugo i veoma predano da bi se doteralo dovde – da nema novca ni za hranu fudbalerima. Čak ni u robovlasničkom sistemu vlasnik robova na galijama nije očekivao da će robovi veslati bez hrane. Ali upravljači Crvene zvezde očekuju da će igrači igrati, jer, naravno, „Zvezda je više nego klub”. Takve efemerne trice i kučine kao novac, hrana ili stan ne vredi ni pominjati kada se radi o časti koju predstavlja nošenje „najsrpskijeg” dresa.

Tu dolazimo do drugog principa: agitpropa ili drugačije nazvane lažljivosti. Da bi se na miru kralo nije bilo samo dovoljno imati potpuni vlasnički nered. Trebalo je takođe baviti se propagandom. Znači, što se više novca trpa u sopstvene vreće mora se više trubiti da se tu radi upravo o patriotskom delu; da je Zvezda Srbija, da taj ko ne podržava upravu mora da je neki izrod.

Naravno, različite uprave Crvene zvezde i svi oni koji su prošli kroz taj klub nisu prvi koja su se dosetili da se uz takav patriotizam prave najbolji poslovi. Kako je Samuel Džonson, veliki engleski pisac XVIII veka, rekao: „Patriotizam je poslednje utočište podlaca”. Kod nas je izgleda bilo prvo. Ali od svega toga ništa ne bi bilo da ne postoji treći element: nezrelost publike ili u ovom konkretnom slučaju navijača. Pošto su potpuno „progutali udicu” takozvanog patriotizma, navijački napadi na upravu (ili uprave), koju su klub dovele do kraha, deluju besmisleno. U saopštenjima koja izgledaju kao da su napisana u nekoj vrsti Centralnog komiteta „Opšte Srpske Stvari”, pozivaju se finansijeri, ali samo oni „kojima je Zvezda zaista u srcu” da klubu daju pare, ali, naravno, da se u upravljanje kluba ne mešaju. Upravljaće oni, „delije”. Kako je to Ostap Bender lepo rekao „ideja moja, benzin vaš”. Štaviše, ako se ne nađe neki takav ljubazni investitor, poziva se država. Zvezda je više nego klub, to je državna stvar i budžet treba malo da se isprsi da bi se takva važna stvar pomogla. Istina, „delije” zaboravljaju da su činovnike te iste države (policajce) redovno premlaćivali, da su posle mnogo utakmica uništavali imovinu baš tog ljubljenog naroda i države, rušili kioske, čupali semafore, lomili izloge, ali bilo je to, verovatno, jer se zemlja suviše volela, pa je sva ta energija ljubavi morala negde da iskipi.

Nesposobni da shvate pravu suštinu problema, žrtve propagande koja im se servira već više od dve decenije, uhvaćeni u procepu između stvarnosti i onoga što zamišljaju, „delije” pišu patetične pozive. Kraj Crvene zvezde se sve više nazire. To je žalosna sudbina kluba koji je nekada bio na vrhu Evrope. Ali ovakva sudbina možda sadrži i jednu korisnu lekciju za sve nas: da nam pokaže kuda konačno mora da dovede kombinacija onoga što smo jedni drugima servirali u poslednjih 25 godina: lažljivost i društvena atmosfera u kojoj vlada laž, a svaki pokušaj da se njoj odupre i ukaže na stvarnost biva odbačen od onih koji od laži profitiraju, a kojima na tome mase kliču.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington

Politika, 05.05.2009.

Peščanik.net, 06.05.2009.