Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ne bih želeo da ovo vedro majsko jutro učinim mračnim, dok radnici zaduženi za đubre uklanjaju tragove vandalskog slavlja na Košutnjaku. Takav smo narod, ako smem da budem jeretik i da optužim nebesko pleme za istorijsku, za malo pa suicidnu nebrigu prema smeću i svom postojanju. Okrenite se iza sebe, pogledajte oko sebe i u vis: to vam je to.

Ovo što sledi ste možda videli i čuli, a možda ne, no svejedno takvo nešto nije podložno zataškavanju i zaboravu, pa ću svoje drugomajsko jutro učiniti još sumornijim, makar sebi. Postoje govori koji imaju smisla, dolaze iz mozga, sažeti su i mudri. Mada su i takvi nepotrebni, skoro da nema govora koji je bilo šta promenio. Ima i onih koje proizvodi logoreični imperativ važnih budala, mahnitih oratora po hajd parkovima, raznih ovovremskih demostena i srećnika koji su u stanju da govore sami sebi i da budu zadovoljni onim što su čuli. Zar ipak nisu bili najsrećniji besednici iz Paviljona broj šest, ili Leta iznad kukavičjeg gnezda?

Nemam dovoljno parametara da presuđujem, jer sam kao i svi više godina pod presijom tegobnih tirada, ekspozea, ludačkih javnih ekspresija i sumanutih mudrovanja. Od svega toga se beži, mada se uteći ne može, jer taj je fenomen po svojim dometima pandemijski. Od toga se umire i preživljava, konjoše, opstaje i nestaje, ali se ne živi.

Ali, čak i haos ima svoju logiku, pa i besmisao svoj zenit i klimaks. Posle toga bi, neizbežno, moralo da sledi burno stropoštavanje. Ko pretekne posle tog spasonosnog sunovrata, bar će imati sreće da ne sluša nikoga osim svojih spasilaca.

No čemu ovoliki uvod povodom jednog bizarnog, praznog, patetičnog, budalastog, infantilnog, nepismenog, skarednog, melodramatskog govora ministra odbrane Aleksandra Vulina? Skoro da sam siguran kako je njegov nastup na proslavi Dana Vojske Srbije neka lozinka. Ne znam čega tačno, šta posle toga uopšte sledi, ali da je Vulinov govor simbolika nečega, to je belodano jasno. Vulinov napad neverovatnog prazničnog praznoslovlja jeste akumulacija skoro svih tirada koje smo slušali i od viših i nižnjih, od predsednika i patrijarha, od ubogih članova srpske brbljaonice, tj. parlamenta, od seiza i gospodarevih analitičara. Od kumova i braće, patriota u savezu sa đavolom i Lucifera koji više od svega i više od svih voli Srbiju.

Pa dobro, šta je to u Vulinovom govoru tako esencijalno da taj izrazito blesavi i tupoumni iskaz pred vojnicima sadrži u sebi sve što sadrže svi takvi i slični oratorski opiti zajedno? Odgovor je kratak: ništa! To je suština svih mudrovanja, svih vlastodržačkih mudraca zajedno, baš ništa. Ali, odakle Vulin perjanica tog višestruko šupljeg mentalnog prostora, koji nas, u skladu sa našom podatnom prirodom, drži pod suverenom vlašću?

Vulin se obraća vojnicima. Ako ste čuli i videli, ništa zato, pročitajte još jednom, to je istorijska stvar: „Večeras, na praznik, kada se vratite svojim kućama i uđete u njih krišom, skoro kradom, kad se vratite sa svojih divnih dužnosti, odložite uniformu, hoću da pomilujete svoju decu, ne budeći ih. Pomilujte ih onako kako samo otac zna, da vas ne vide, da ne pomisle da ste se raznežili, i pokrijte ih, onako kako samo majka ume i sme. I nad njihovim snom bez glasa, molite molitvu, koju vaš narod, srpski narod, već hiljadu godina moli, i od boga i od ljudi.“

Mislim da ove razgranate poetske misli ministra Vulina ne vrede ni zrno boba, pa ipak sam sve to, uz odvratnu mučninu naveo, pre svega kao neku vrstu dokaza za tvrdnje u prethodnim pasusima: ovo je skup misli koji je bio potreban kao krunski posao na nečemu što nikada nije postojalo, a ministar je upravo nagovestio završne malterske radove. Tirada o vojnicima koji u svoje domove ulaze kradom i krišom, bojeći se svoje nežnosti i moleći se bez glasa bogu i ljudima nad dečjim snom, vrhunski je dokaz bezdušnog diletantizma klike. Niko od njih, zapravo, pojma nema o poslu kojim se bavi, ali je Vulin to pokazao u ime svih, kao emisar akumuliranog idiotizma i njegov savršeni maneken.

Sa navedenim delom govora izgleda da je započelo ukucavanje samog Vulina u mrtvački sanduk režima, ma kako se on (režim) poimao krepkim i dugovečnim.

Ali, kako su vojni profesionalci sve to istrpeli, sudeći po televizijskoj slici, bez grimasa i vidljivog nepristajanja na stvora koji je pokušao da ih nauči ko su i šta su u stvari oni?

To što sam ja očekivao da se dogodi u toku govora ne bi bilo preterano. Bilo je u istoriji raznih vojski mnogo gorih stvari. Oficiri umeju da budu gospoda i fini momci, skloni su delotvornom nasilju, samo u profesiji. Ali umeju i da psuju, takav je to posao, po upotrebi glagola na drugom su mestu među profesijama, odmah iza lučkih radnika.

Pa sam tako, usred onog užasnog, glupog, ponižavajućeg govora, prizivao spasonosni verbalni lom, poruku govorniku i osveženje iz samo jednog jedinog glasa pobunjenog oficira koji nema šta da izgubi, buđenje, otrežnjenje i katarzu: more teraj se bre u tri lepe PM!

Peščanik.net, 02.05.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)