Protest u Vašingtonu, Amnesty International

Protest u Vašingtonu, Amnesty International

Javnost je obaveštena da su dva pritvorenika iz američkog vojnog zatvora Gvantanamo na Kubi prebačeni u Srbiju. Vest su objavile američke vlasti, a zatim ju je potvrdio i mandatar za sastav nove Vlade Aleksandar Vučić. Na sastanku mandatara i predstavnice SAD Viktorije Nuland je zaključeno da su SAD zadovoljne jer je Srbija “pomogla u realociranju dva zatvorenika i time pomogla SAD da zatvore zatvor u Gvantanamu”. Podsetimo, taj zatvor je formiran u januaru 2002, posle terorističkih napada na Ameriku u septembru 2001. godine. On je proizvod politike Džorža Buša, u kojoj je bio instrument “rata protiv terora”. Barak Obama je već u svojoj prvoj izbornoj kampanji obećao da će zatvor biti ukinut. Razlozi za takvo obećanje su poznati – 779 zatvorenika su uhapšeni pod sumnjom da su posredno ili neposredno učestvovali u terorističkim aktivnostima. Međutim, većini uhapšenih nikada nije suđeno, niti su za bilo šta optuženi. Bili su zatvoreni isključivo prema pravu jačeg. Ovo ne znači da oni nisu odgovorni za krivična ili teroristička dela, već samo da to nikada nije utvrđeno.

Prema dostupnim podacima, suđeno je samo jednom pritvoreniku. Razlozi za nesuđenje kreću se od nedostatka američke nadležnosti nad zatvorenicima, protivpravnosti hapšenja na stranoj teritoriji, do nedostatka dokaza o uključenosti u terorističke aktivnosti. Tako je Gvantanamo postao svetski poznat po protivpravnom lišavanju slobode i međunarodno zabranjenom mučenju koje je za neke zatvorenike trajalo čak 14 godina. Neki od njih su i novi srpski stanovnici – Tadžikistanac Muhamadi Davlatov i jemenski državljanin Mansur Ahmad Saad al-Daifi. Obojica su uhapšeni u Avganistanu još 2001. godine. U izveštaju američke administracije kojim se preporučuje preseljenje se, primera radi, navodi da je Ahmad bio borac nižeg ranga u redovima Al-Kaide, ali da se „u zatvoru promenio, naučio engleski i prihvatio zapadni način života“. Tako su SAD, gotovo neverovatno, učinile da ne poštujući procedure kojima bi ljudima poput Ahmada bilo suđeno, oni budu amnestirani od bilo kakve istrage ili optužbe na osnovu naučenog stranog jezika ili procene o prihvatanju zapadnog načina života.

Budući da su zatvorenicima tokom godina bila ukinuta osnovna ljudska prava – poput prava na suđenje i zabranu mučenja – svakako su pozitivni napori da Gvantanamo konačno bude zatvoren. Međutim, o njegovom zatvaranju nije se bez razloga diskutovalo godinama. Razgovor se vodio upravo o pravom načinu da se to uradi. Kako je ovo unutrašnje pitanje SAD iznenada postalo i naše domaće unutrašnje pitanje, s pravom tražimo objašnjenje o opravdanosti politike raseljavanja zatvorenika i uloge naše zemlje u tom procesu. Ne manje zanimljivo, ovo se dešava upravo u kontekstu podizanja panike u vezi sa migrantima, dok se akcija prijema zatvorenika proglašava „humanitarnom“.

Nije jasno po kom osnovu je ovo raseljavanje delimično zahvatilo i našu zemlju. Dva zatvorenika nisu državljani Srbije, niti u njoj imaju prebivalište ili boravište, što je osnovni uslov za prihvatanje okrivljenih ili osuđenih u okviru međunarodne pravne pomoći. Dakle, u okviru strogih procedura izručenja i krivičnog gonjenja koji su na snazi u našoj zemlji, dvojica stranih državljana bivaju tek tako isporučeni da dalje žive u Srbiji. Prema dostupnim informacijama, ove osobe ne ispunjavaju ni uslove za dobijanje srpskog državljanstva, niti su zatražile azil u našoj zemlji. Čak i da su zatražile azil, postupak odobravanja zaštite ima svoja pravila – između ostalog, azil se ne može odobriti licu za koje postoje ozbiljne sumnje da je učinilo određene zločine ili krivična dela1 ili ukoliko postoje ozbiljni razlozi da se tražilac azila smatra odgovornim za dela suprotna ciljevima i principima Ujedinjenih nacija. Dilemu o pravnom osnovu prijema dvojice zatvorenika razvejava mandatar Vučić kada kaže da je to “nesto što je uobičajeno” i da se “mi ponašamo kao partneri u mnogim operacijama koje se održavaju širom sveta”. U njegovoj interpretaciji ovaj potez doprinosi i “miru u svetu”. U suštini, u pitanju je preuzimanje stranih državljana dekretom i odlukom samo jednog čoveka.

Ako nam je ikada zafalio dokaz da živimo u apsolutističkoj monarhiji (gde je Vučić sasvim izvesno – kralj), evo još jedne potvrde. Suvereni monarh je mimo ijedne procedure odlučio da bude široke ruke i pomogne SAD da zatvori Gvantanamo. Time valjda potvrđuje sliku koju ima o sebi i svojoj globalnoj ulozi i uticaju. Tome na ruku idu i izjave američkih zvaničnika o “srpskoj liderskoj ulozi na globalnoj političkoj sceni”. U skladu sa svojim nepogrešivim osećajem za zloupotrebu svakog pozitivnog pojma, on takvo svoje ponašanje vidi kao doprinos miru u svetu. Na kraju, Vučić nas podseća da se ne treba mnogo izdvajati iz društva, jer je i jedna Nemačka na isti način primila neke od zatvorenika iz Gvantanama. Sasvim uobičajeno, Vučić ni ovde ne govori potpunu istinu. On ne kaže da su mnogi zatvorenici vraćeni tamo gde i treba da budu – u zemlje čiji su državljani. Ne kaže da su većina zemalja koje su zatvorenike primile u procesu “raseljavanja”, zapravo nerazvijene zemlje i tzv. zemlje trećeg sveta – poput Katara, Gruzije, Kazahstana, Omana, Gane, Senegala, Saudijske Arabije, El Salvadora i slično. Ovim zemljama se pridružuju i zemlje regiona – Crna Gora, Srbija, Bosna, Albanija, Mađarska i Bugarska.

Šta nam zapravo govori slučaj “zatvaranje Gvantanama”? Prvo, da jedan potez protivan odavno uspostavljenim pravilima (poput onog – ko koga i pod kojim uslovima može da uhapsi i drži zatvorenog), može voditi samo u jednom pravcu. Taj pravac je usložnjavanje problema i rastući broj neutemeljenih i protivpravnih akcija koje pokrivaju prvu lošu i nepravnu odluku. Drugi zaključak smo već donekle i izveli – Srbija je zemlja trećeg sveta koja, mimo procedura i pravila, voljom vladara, prima zatvorenike za koje je najmoćnija svetska sila do juče tvrdila da su do grla umešani u terorističke aktivnosti (upravo je ta sumnja vodila odluci Kongresa kojom pušteni zatvorenici ne mogu ostati u SAD). U prilog tvrdnji o statusu Srbije kao zemlje trećeg sveta ide i Vučićeva otužna molba da “američki investitori dođu u Srbiju” i da SAD podrže njen “evropski put”.

Kako domaće vlasti vrlo dobro razumeju jezik pokrivanja jednog nedela drugim, one su se radosno upustile u igru “zatvaranja Gvantanama”. Američki Stejt dipartment je u svom zvaničnom saopštenju naveo da je Srbija ponudila (offered) smeštaj dvojici zatvorenika. Dakle, sasvim je moguće da smo se za ovaj prljavi posao sami ponudili. Zbog čega je to tako, valjda znaju i vrapci na grani. Mogućnost urušavanja baš svake institucije u zemlji, mogućnost za maltretiranje sopstvenih građana (čak i protivpravnim lišavanjem slobode, prema najboljoj praksi Gvantanama) stiču se isključivo servilnošću u međunarodnim odnosima i konfliktima za koje je zainteresovana međunarodna zajednica. Vučić se čak usudio da izgovori da Srbija u odnosima sa SAD “čuva svoju suverenost”. On je verovatno mislio da time čuva svoju mogućnost da suvereno vlada, što je sasvim blizu istini. Ali on opet previđa da će, pre ili kasnije, morati da se suoči sa činjenicom da su u ovoj zemlji suvereni samo građani. Kada taj trenutak dođe, jedino će nam preostati da ispočetka gradimo sve što je tokom višegodišnje despotije srušeno do neprepoznavanja.

Peščanik.net, 13.07.2016.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Pismo iz Amerike

Bojan Gavrilović – Gvantanamo u Srbiji

Sofija Mandić – Premijer umire od smeha

TEMA – NAŠ TERORIZAM

________________

  1. Član 31. Zakona o azilu.