Stotine ljudi je poslato iza rešetaka zbog svojih političkih uverenja. Ako se prihvate predložene izmene Zakona o taksama koje predviđaju veliko poskupljenje sudskih taksi, još stotine hiljada građana će pred boginjom pravde biti diskriminisano – sada zbog svog socijalnog položaja. Govore Sofija Mandić (CEPRIS) i Nemanja Đurić (sudijski pomoćnik i predsednik Sindikata sudske vlasti). Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Ja sam htela da vas zamolim za početak oboje da prokomentarišemo neke najnovije stvari koje su se desile, koje se odnose, naravno, na pravosuđe. Da čujem možda, Sofija, tvoje mišljenje o ovoj odluci sudija Odeljenja za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, koji su otkazali poslušnost Nenadu Stefanoviću notornom, je li, i koliko je to ohrabrujuće za ljude koji očekuju da pravosuđe izađe ispod te strašne šape izvršne vlasti?
Sofija Mandić: Čini mi se da je taj stav, kao i neke druge stvari koje se dešavaju poslednjih, evo sad gotovo godinu dana, u sudovima, zapravo najveći strah i Aleksandra Vučića i izvršne vlasti, a to je da bi sudovi mogli, ili delovi sudstva, mogli da otkažu poslušnost kao što ste vi rekli. Vidite, to kolokvijalno rečeno nameštanje nadležnosti Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, zato što je na njegovom čelu Nenad Stefanović koji optužuje šakom i kapom i koga treba i koga ne treba, i gde ima i gde nema osnova, ali on optužuje za ona dela za koja on lično misli da treba i da su dovoljno teška, bez obzira na to šta kaže zakon.
Dakle, sudije su suštinski rekle da su oni stava da to za šta Više javno tužilaštvo konstantno optužuje, a to je skraćeno rečeno nasilje na sportskoj priredbi, da se tako ne mogu kvalifikovati dela koja se dešavaju proteklih dana na ulicama, da je svrha krivičnih dela koja se tiču nasilja na sportskoj priredbi potpuno nešto drugo, kada dođe do nasilja između učesnika javnog skupa, a da potencijalno nasilje između učesnika javnog skupa i policije ne može na taj način da se kvalifikuje, i ja mislim da tu zaista, Nemanja će, naravno, iznutra reći mnogo više ili možda detaljnije, da se tom pravnom stavu ne može ništa politički zameriti, da to zaista jeste tako, da smo mi menjali odredbe Krivičnog zakonika svojevremeno, uvodeći ova nova krivična dela upravo zbog toga da bismo sprečili nasilje na sportskim priredbama, a ne da bismo sprečavali ljude da protestuju ili da demonstriraju.
Tako da su sudije rekle: Ne može ovako da se kvalifikuje. Vi zloupotrebljavate zakon kako biste sebi pribavili nadležnost koja vam ne pripada, i suštinski je stav da je odgovarajući nivo osnovni nivo, i javnih tužilaštava i sudova koji treba da odlučuju, ne o ovim krivičnim delima na sportskoj priredbi, nego potencijalno napadu na službeno lice. Sad, možemo da otvorimo temu šta je napad na službeno lice, jer sad ispostavlja se u Srbiji da je napad na službeno lice kada dodirnete štit policajcu, ili ga maltene mrko pogledate, što je vrlo diskutabilno u situaciji u kojoj policija pendreči građane svakodnevno, upotrebljava hemijska sredstva. Dakle, šta vi radite u situaciji kada neko upotrebljava prekomernu silu protiv vas: jel vi legnete na asfalt i čekate da vas premlate, ili radite nešto drugo? Dakle, sad je to odvojeno pitanje, šta je napad na službeno lice, ali imamo taj stav da se ne može tretirati sukob između građana i policije kao sukob između dve grupe navijača.
Svetlana Lukić: Niko to više ne broji, to su stotine ljudi koji su već u pritvoru, između ostalog na osnovu takvog tumačenja zakona od strane Nenada Stefanovića.
Nemanja Đurić: Tako je. Pritvor je, znači, jedna od najtežih odluka koju pravosuđe poznaje. Znači, ona se donosi u tom nekom prethodnom postupku, gde još uvek nije izveden nijedan dokaz, gde ne postoji optužni akt koji je ili podnet ili potvrđen, i tako dalje. Ta odeljenja, na neki način su do sad bila na nekoj margini u sudu, ta odeljenja za prethodni postupak. U ovim sad trenutnim dešavanjima jednostavno je isplivao značaj tih odeljenja na površinu. Sve se slažem sa Sofijom što je rekla, sem toga možda eventualno da je otkazana poslušnost. Zaista, ja dugo vremena radim u prethodnom postupku u Višem sudu u Beogradu kao sudijski pomoćnik, i zaista nikada nije, nikada to odeljenje, bar što se nas tiče, nije bilo poslušno. Jednostavno se sada u ovom trenutku pojačao značaj tog odeljenja.
Takođe, naravno, slažem se sa stavom sednice tog odeljenja, i može da bude vrlo korisno ovo što smo videli sada u javnosti, na primer, da je održana jedna sednica Odeljenja, to može da bude vrlo korisno za ceo pravosudni sistem, jer mi do sada, evo ja 10 godina već radim u pravosuđu, sednice odeljenja su nekako smatrane za nešto što je pro forme. Sad vidimo koliki u stvari može da bude i značaj toga, i nadam se da će i drugi sudovi, posebno ako imamo negde nekog pojedinca možda koji nije dovoljno hrabar, odvažan da zauzme neki svoj stav, kad sedne sa svojim kolegama, gde je njih petoro-šestoro, gde mogu da se dogovore, gde mogu da zajedno donesu neku odluku, tako da ne može niko pojedinačno biti targetiran zbog te odluke, mislim da te sednice odeljenja i za druge, osnovne sudove mogu da bude veoma korisne, i da se zauzme neki stav, posebno u ovako kriznim situacijama u državi, gde imamo neodgovorne pojedince poput pojedinaca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, koji se definitivno stavljaju na stranu vlasti.
Svetlana Lukić: Nisam nikada doživela tako sumanuti napad, targetiranje celog pravosuđa od strane izvršne vlasti, počev od predsednika države do takozvane predsednice skupštine do ministra pravde.
Sofija Mandić: Naprosto, oni se sada sve više ponašaju, kako se vreme ubrzava i događaji se ubrzavaju, kao da je pravosudna grana vlasti zapravo neprijateljska delatnost, u neku ruku na isti način na koji je neprijateljska delatnost i pobuna građana ili bilo kakvo pozivanje na naša ustavna i građanska prava. Građani i pravosuđe su dosta dugo živeli svoje paralelne svetove i nisu se dodirivali, a čini mi se da sada tom kvalifikacijom, koja pripada i nama građanima, a i onima koji rade u pravosuđu, smo se mi približili i postali smo taj neprijateljski faktor. Kako bih rekla, čini mi se da je to i dobra i loša vest, jer i pravosuđe sada shvata da, jednostavno, ili će se oni sada pobuniti, ili ih neće biti. A to je opet taj isti osećaj koji imaju i građani: ili ćemo se sada pobuniti, ili je svemu kraj, znači mi nećemo postojati, postojaće samo ta vlast koja kao u nekoj izvrnutoj priči vlada na spaljenoj zemlji.
Svetlana Lukić: Šta su ključne stvari, po tvom mišljenju, koje je uradio ovaj sadašnji ministar otkako je došao na to mesto?
Nemanja Đurić: Pa pre nego što je došao na to mesto, znači ministar aktuelni Nenad Vujić, on je bio dugogodišnji direktor Pravosudne akademije, i on je, pa jedno dobrih 20 godina na poziciji direktora Pravosudne akademije tako da je u jednom trenutku, neposredno pre njegovog imenovanja za ministra, čak ta njegova ogromna moć koju je tu stekao za tih 20 godina kulminirala jednim predlogom Zakona o Pravosudnoj akademiji, koji je predviđao da postoji samo jedan kolosek kojim neko može krenuti, a da postane sudija ili tužilac, a to je preko Pravosudne akademije. Na svu sreću, mi smo to u pravosuđu stopirali, ali tu sam imao prvi put priliku da upoznam gospodina Nenada Vujića, jer sam bio deo te radne grupe koja je radila izradu tog zakona.
Odmah sam shvatio da će se taj zakon u stvari primenjivati na sve nas, na svih nas sedam miliona, i u zemlji i u inostranstvu, državljana Srbije, a da se taj zakon donosi zbog jednog čoveka, a to je bio Nenad Vujić. Znači, taj zakon je trebalo da predvidi kako on može dalje da nastavi da bude direktor i da mu se da još dodatna moć, da on bira sve sudije i tužioce. Znači, i pored toga što je Državna revizorska komisija pronašla da je u Pravosudnoj akademiji desetak miliona evra državnih nenamenski koristio. Pored toga, znači, imali smo jedan fijasko prilikom jednog završnog ispita gde niko na kraju nije odgovarao a kandidat je dobio pitanje unapred, znači definitivno je tu došlo do nekih zakulisnih radnji. I to je sve bilo nešto što je njega predložilo za ministra. Vlasti je potreban neko ko će završiti poslove na bilo koji način, umiriti ne samo nas zaposlene u pravosuđu, nego staviti pod kontrolu i sudije i pravosuđe.
Prvi njegov potez nakon što je postao ministar bio je taj da donese Zakon o sudskim taksama, o kojem ćemo verovatno pričati malo kasnije, jer se time pokušava ugušiti štrajk u pravosuđu, koji je i dalje na neki način u toku, ali je do nedavno bio zaista masovan i dobro podržan. A takođe drugi ključni potez koji je on preduzeo jesu pomilovanja lica koja su izvršila, ili za koje se sumnja da su izvršila teška krivična dela, koji su bliski Srpskoj naprednoj stranci. To pomilovanje se može dati nekome ko je na neki način politički progonjen, gde postoji neki politički prizvuk celog dela, međutim, on je pokrenuo ovaj postupak po službenoj dužnosti i zaista Sindikat sudske vlasti, čiji sam predsednik, zaista mislimo da na neki način dolazi do daljeg produbljivanja jaza u društvu zbog tog i takvih poteza. Plašimo se da li će biti još takvih poteza, jer jednom kada upotrebite takav mehanizam, onda se ne zna gde je kraj i ko sve može sutra da bude aboliran od krivično pravne odgovornosti.
Sofija Mandić: Ja sam htela samo da dodam, jer vi ste skrenuli pažnju da kratko pamtimo, mnogo stvari se dešava. U tom trenutku kad se desio taj skandal na prijemnom ispitu, jer se prijemni ispiti na Pravosudnoj akademiji snimaju, za razliku recimo od razgovora pred Visokim savetom sudstva i Visokim savetom tužilaštva, gde se takođe obavljaju razgovori sa kandidatima, ali već u procesu izbora na funkciju. I sad pazite, imate tu taj paradoks da se snima prijemni za prijem na jednu obuku koja može, a ne mora voditi izboru na pravosudnu funkciju, a ne snimamo razgovore sa kandidatima koji se biraju. Ali to je sad neka druga tema, samo skrećem pažnju na sve nelogičnosti sistema u kom živimo. Možda je tada zapravo on prvi put i postao poznatiji javnosti. Tužilac za organizovani kriminal, Mladen Nenadić, je u tom trenutku rekao, on je vidio da kandidat ima i pitanja i odgovore, jer je rekao: Molim vas, zaustavite ovaj ispit, ja ne želim u ovome da učestujem. To je bilo šokantno, to dosta govori o stanju naše svesti, da je za sve nas bilo šokantno da neko iz komisije, a verovatno su to i drugi primetili, jer su i oni imali pitanja i odgovore i videli da čovek od reči do reči čita, i niko ništa nije rekao, rekao je samo Nenadić, ali je važno reći da je sam Vujić, i to u medijima, ni na jedan drugi način, rekao: Ja sam odgovoran za to što se desilo, desila se neka tehnička greška, taj čovek je dobio i pitanja i odgovore. Što kažu, it’s on me. Ja sam gazda, ja preuzimam odgovornost i za ovo niko formalno neće odgovarati.
I kao što je Nemanja rekao, to ga je izgleda dosta dobro kandidovalo i za napredovanje. Dakle, kada učestvujete u nepravdi, onda vas to valjda najbolje kvalifikuje da budete ministar pravde. Što se tiče ovih pomilovanja, meni se čini da sad imamo te dve stvari koje su se od aprila kada je Vujić došao na funkciju ministra pravde desile. Jedno je taj Nacrt Zakona o sudskim taksama čiji postupak koji još uvek nije doveden do kraja. Zakon se nalazi u formi predloga u skupštinskoj proceduri i videćemo šta će sa time biti. Mislim da kao i sa mnogim stvarima to može proći. Ako bude prevelikog otpora možda i neće proći. Ali ono što je Vujić do sada sasvim sigurno uradio, to su ova pomilovanja u kojima je učestvovao, dakle za pet lica koja su izvršila akte teškog nasilja. On je taj koji je potpisao predlog za pomilovanje i mi smo, kad kažem mi, mislim na Centar za pravosudna istraživanja i još neka udruženja, tražili da vidimo taj predlog, jer je on inicijalni akt u kojem je trebalo da piše zašto ta lica, po njegovom mišljenju, treba da budu oslobođena krivičnog gonjenja, i mi do dana današnjeg taj akt nismo uspeli da dobijemo.
Sada već imamo sumnju da možda taj akt nikada nije ni sačinjen, odnosno da ne postoji, i da se zapravo pravda u ovoj zemlji sprovodi tako što neko iz Predsedništva pozove Ministarstvo pravde ili Vujića lično i on kaže: Važi, smatrajte da je predlog podnet, a da taj predlog u papiru i ne postoji, a radi se zaista o, kao što znamo, o teškim delima, dakle povredama glave, mozga, lomljenju kostiju. Venecijanska komisija, recimo, kaže da u zemljama Saveta Evrope, dakle, svi oni koji se upisuju u civilizovan svet, bi trebalo institut pomilovanja da koriste u svrhu društvenog, nacionalnog ili političkog pomirenja, neke vrste kohezije. Dakle, vi, ako uradite bilo šta sa pomilovanjem što dodatno deli ljude, ne mora čak ni biti to neko delo koje je napad na život i telo, što je svakako nedozvoljeno; može biti i političko delo, ali ako tim pomilovanjem vi dodatno ljude razdvajate, suprotno svrsi, vi ih polarizujete, to je nešto što nije prihvatljivo sa stanovišta međunarodnih standarda. Apsolutno u tom duplom pasu između Vučića i Vujića ima i elementa zloupotrebe službenog položaja. Dakle, vi možete krivično odgovarati ako svoj položaj i svoja ovlašćenja, koja su upisana u Ustavu i zakonu, koristite suprotno svrsi zbog koje su ona propisana. To ono što se ovde desilo.
Nemanja Đurić: I tako da dovedu do povrede prava drugih, kao što imamo u slučaju ovde jednu oštećenu koja zaista ima teške telesne povrede, krvarenje mozga ili frakturu lobanje.
Sofija Mandić: Da. Imamo dve oštećene.
Nemanja Đurić: Znači, on je ministar pravde u državi gde je ta oštećena građanka. Nije on ministar pravde samo pristalicama SNS-a. Videli smo i pre neki dan da je u svom obraćanju predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, nazvao demonstrante teroristima. Isto jutro nakon toga se ministar pravde pojavio u jutarnjem programu i krenuo da brani taj pravni stav, na koji način može to da se kvalifikuje kao delo terorizma, pozvao tužilaštvo, odnosno, u principu, izvršio uticaj na tužilaštvo i pozvao tužilaštvo da reaguje. Znači, on ne samo da je dao kvalifikaciju dela i dao objašnjenje zašto postoje elementi tog dela, iako popuno pogrešno, nego on i poziva tužilaštvo da za ta dela goni.
Sofija Mandić: Da li bi tužilaštvo za organizovani kriminal u ovom trenutku moglo da počne da goni građane za tako nešto? Zaista mi je teško da poverujem, pogotovo što vidimo da tu postoji nekakav dodatni, naizgled politički sudar između izvršne vlasti i Tužilaštva za organizovani kriminal. Zapravo, to nije politički sudar, to je samo sudar između onih koji smatraju da su pravno neodgovorni pred Ustavom i zakonom i jednog tužilaštva koje je malo krenulo da radi svoj posao. Kad kvalifikujete te ljude u medijima kao teroriste, pa to čak radi ministar pravde, naravno da sanjate o tome da svi dobiju takve optužnice i da odgovaraju pred sudom za tako nešto. Ali mislim da tu sreću kvari još uvek to ko je nadležan za gonjenje u slučaju terorizma.
Nemanja Đurić: Mislim da je važno i za taj slučaj i za slučaj svih drugih predloga za određivanje pritvora u ovim sad okolnostima društvenim. Vrlo je važno da građani razumeju da na neki način određeni tužioci koriste pritvor kao alat za postizanje ili većeg pritiska na priznanje dela, odnosno potpisivanje sporazuma o priznanju krivičnog dela. Znači, vi istrgnete nekoga iz porodice, istrgnete ga sa svog radnog mesta, stavite ga u okružni zatvor. To je ekstreman pritisak na nekoga da čak prizna i nešto što nije uradio ukoliko će, na primer, da izađe sa nekom uslovnom osudom. Tako da, mislim da je za društvo vrlo važno to da građani shvate da jednostavno, ukoliko nisu krivi, čak i da ako se desi pritvor, moraju da uđu u postupak, i u postupku je velika verovatnoća da će biti oslobođeni. Naravno, biće im nadoknađena sva šteta koju su pretrpeli, ali u slučaju, eto, tog nekog neosnovanog pritvaranja, mislim da je važno da i svi građani shvate da jednostavno to ne znači da su automatski krivi. Sačekajmo postupak, sačekajmo da vidimo kako će sud na kraju, nakon izvođenja dokaza, odlučiti.
Svetlana Lukić: Samo kratko da se vratimo na to da je ministar Vujić pre nekoliko dana najavio da će doći do kriminalizacije takozvane osvetničke pornografije. U roku od 48 sati imamo indicije da je iz te iste vlasti neko distribuirao snimke studentkinje Nikoline.
Sofija Mandić: Ja čak nisam sigurna da u trenutku kada je Vujić govorio o tome, ja mislim da on čak pokušao da odabere neku temu kojem će se malo dodvoriti javnosti, jer Krivični zakonik i treba u tom delu da se promeni. Već dugo na to ukazuju i ženske organizacije, i žrtve osvetničke pornografije kojih ima na hiljade u Srbiji. Mislim, mi smo imali pre možda godinu, godinu i po dana, devojke koje su se infiltrirale u neke Telegram grupe u kojima su deljene hiljade fotografija, gde ima desetine hiljada članova. Dakle, vi sad imate jedan segment kriminaliteta koji buja, a vi ne možete adekvatno da ga sankcionišete. Dakle, potpuno je nesporno da treba da dođe do izmena KZ-a u tom delu. Zašto nije došlo? Zato što se uvek u ono što je nesporno kada su u pitanju izmene krivičnog zakonodavstva, pakuju i ovi skandali koji treba da dovedu do sankcionisanja slobode mišljenja, izražavanja, okupljanja ili nečega sličnog i onda se svi mi pobunimo, onda to sve stane i onda kolateralna šteta budu i ove dobre izmene.
Ali mislim da je Vujić hteo da se dodvori javnosti, da kaže: Vidite, ja sam dobar, ja ipak nešto konstruktivno što niko ne može da ospori predlažem, a onda se kao neka vrsta kosmičkog šamara dešava to da iz srca tog sistema neko koristi osvetničku pornografiju kao alat, zbog toga što je sada, da stvar još bude luđa, ne niotkuda, nego zbog toga što je jedan policijski službenik pretio jednoj studentkinji silovanjem, možda je tu postojala i neka koordinacija, mislim to bi sada zaista bio jedan novi nivo sprdanja sa svima nama, da on kaže, mi ćemo to da menjamo, a onda evo dok ne promenimo, sada ćemo to da koristimo kao alat za osvetu nevaljalim studentkinjama. Ali mi se čini da je to zaista došlo kao jedna vrsta bizarnosti, da je on hteo da se svidi, ali da se onda zapravo pokazalo koliko, šta god on ili bilo ko iz ove aktuelne vlade priča kao neku blagoglagoljivu stvar koju niko ne može načelno da ospori, koliko njihova stvarnost i ono u čemu oni učestvuju, ih demantuje. Tako da mi nikada ne možemo da poverujemo u to da su oni iskreni, da zaista to žele, jer ja zaista nisam videla da je nakon ovoga što se desilo ministar Vujić rekao jednu jedinu reč.
Nemanja Đurić: Gde je tu poziv tužiocima da sastave predmet?
Svetlana Lukić: Malopre si pominjao da je negde u junu mesecu jedan od prvih poteza ministra pravde bila izmena zakona o taksama. E sad, to bi moglo da se tretira kao jedno od uobičajenih povećanja cene nečega. Pa da kažemo dobro, poskupeo je jogurt, ali poskupele su i sudske takse.
Nemanja Đurić: Dan kada je oformljena radna grupa za izmenu tog zakona i predviđeni članovi, bio je dan kada je sindikat sudske vlasti na glavnom odboru doneo odluku da proglasi štrajk. Znači, istog momenta kada smo mi proglasili štrajk i isti datum, nosi rešenje o formiranju radne grupe, i mi smo znali od starta da će kroz Zakon o sudskim taksama na neki način biti pokušano gušenje našeg štrajka i te pobune zaposlenih u pravosuđu čiji je materijalni položaj zaista užasan. Naravno, kao članovi te radne grupe za izmenu tog zakona, odmah su ušli reprezentativni sindikati koji su pod kontrolom Ministarstva pravde, takođe i GONGO udruženja koja su vladina nevladina udruženja, koja su bliska vlasti, Ministarstvu pravde.
Istog trenutka je obećano, u stvari, da će se materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu poboljšati posredstvom jedne vrste materijalnog davanja koje dobijaju zaposleni u pravosuđu, to je ta stimulacija, odnosno naknada za poboljšanje materijalnog položaja, to je jedno davanje koje ne ulazi u doprinose, koje se daje u iznosu od 7.500 dinara, koje ne ulazi u minuli rad, koje je neizvesno. Dakle, mi smo ušli u jednu izmenu sistemskog zakona, naravno, koji pogađa milione građana, ponovo se vraćamo na to, iz jednog fiskalnog razloga, iz razloga da se poveća budžet koji će prosečno 30% povećati sve sudske takse u pravosuđu.
Svetlana Lukić: Jednom rečju, oni su rekli ovako: Mi ćemo da povećamo takse i imaćete i vi koristi od toga. Daćemo vam 7.500 kad imamo, kad nema, nema. 40.000 policajaca treba, 40.000 pendreka, šta ja znam šta im treba sve. Sad govorim sa stanovišta građana. Sofija, samo malo da nam kažeš nekoliko tih stvari na koje se najviše odnose sudske takse.
Sofija Mandić: Pa sudska taksa je jedan od troškova sudskog postupka, nije jedini, ali je jedan od, i ono što mi imamo kao podatke, to potvrđuju podaci i lokalni, dakle i CEPRIS je učestvovao u više navrata u prikupljanju podataka, naravno na reprezentativnom uzorku, o tome šta je najveća prepreka za pristup pravdi, a imamo i podatke Svetske banke, evo, ako neko ne želi lokalnim organizacijama da veruje, onda možda veruje Svetskoj banci, i na kraju krajeva država uvažava te nalaze, koji kažu kontinuirano, nekoliko puta, da je finansijska prepreka pristupu pravdi zapravo najveća prepreka za građane Srbije. I kada to znate, a onda vi kažete mi ćemo sada da povećamo sudske takse u proseku za 30%, to znači da je u nekim slučajevima za fizičko lice, dakle, vi ćete u nekim slučajevima biti u situaciji da taksa koja vam je sada 1.700 dinara biće 50% veća. To je na tom neko mikro nivou, ali kada su u pitanju veće vrednosti spora, daleko su veći iznosi.
Dakle, govorim o 30% u proseku, a imamo podatke koji pokazuju da recimo u građanskim sporovima 2020. godine, to su poslednji podaci koje imamo, sada je verovatno situacija još gora, da vi u građanskim stvarima morate da izdvojite tri vaše plate da biste neku stvar doveli od početka do kraja. Sad istina, u te tri plate ne spadaju samo sudske takse, tu su i drugi troškovi, ali kada vi sada povećate sudske takse, to će uticati na taj ukupni trošak i to ukupno opterećenje. I kako su stvari neverovatno povezane: dakle nije pitanje samo da vi idete na sud pa ćete svoje pravo zaštititi ili ne, imaćete novca ili ne. Nego to da li ćete vi imati novca da zaštitite svoje pravo, od toga zavisi vaš dalji život.
Pa recimo, uzmemo da je prema tim podacima iz 2020. na primer za brakorazvodnu parnicu u Novom Pazaru bilo potrebno izdvojiti opet tri prosečne plate, a šta ako, na primer, neka žena nema da izdvoji te tri prosečne plate, ona ostaje u odnosu, u jednom braku u kom možda trpi nasilje ili dete trpi nasilje. Dakle, to je sve sistem povezanih sudova. Naravno da je veliki problem za građane kada poskupi struja ili šećer ili mleko ili hleb, ali ovo je mnogo kompleksnije: vi možete ostati zarobljeni u nekoj situaciji u svom životu koja je daleko ozbiljnija od toga da možda ne možete neku robu da kupite.
I mislim da je tu možda još jedna stvar koju je važno reći: koncept oslobađanja od plaćanja sudske takse, koji je već prilično kritikovan sa različitih strana uključujući i na međunarodnom nivou, jer sud nema trenutno po važećem zakonu rok u kojom odlučuje o zahtevu za oslobađanje od plaćanja, sada se to ovim predlogom dovodi do još većeg apsurda. Ne uvodi se taj rok, dakle, sud može nikada da ne odluči o vašem zahtevu, a da vi objektivno nemate materijalnih sredstava za plaćanje. Ali ne samo to, briše se suštinski ta odredba gde vi i kada dobijete odluku da ste oslobođeni od plaćanja, po sadašnjim zakonu ste mogli da tražite povraćaj sredstava, a ovaj zakon sad, odnosno u ovom predlogu, stoji: prvo, nema roka za odlučivanje o oslobađanju, a i ako se odluči, vi nemate pravo na povraćaj.
Pa šta je onda suština tog zahteva? Dakle, potpuno će se obesmisliti institut koji je već sada vrlo diskutabilan, sudovi imaju različitu praksu šta cene kada odlučuju o tome da li ima neko pravo na oslobađanje od plaćanja ili ne. Ali sada kada vi znate da sud nema rok u kome će da odluči, a i kada odluči da sve ono što ste vi već platili vi nećete dobiti nazad, vi ćete biti potpuno demotivisani da to i tražite. A onda imate potpuno cinično obrazloženje Ministarstva pravde koje tvrdi da ovaj predlog unapređuje ljudska prava, čak položaj marginalizovanih grupa. Pazite, kako unapređuje položaj marginalizovanih grupa kada de facto ukida pravo da dobijete povraćaj nekih sredstava koja ne možete da platite?
Moj omiljeni zaista deo iz obrazloženja tog predloga je gde vi vidite da Ministarstvo pravde tretira pravdu kao luksuznu robu, da je to kao da igrate igre na sreću ili kupujete viski ili tako nešto. I oni kažu ovo ne utiče na standard građana jer se, kažu, blago povećanje takse odnosi isključivo na stranke koje dobrovoljno ili nuždom pristupaju sudskom postupku. Dakle, to nije nešto što je deo vašeg redovnog života, nego vi ako ste baš zapeli da se sudite i da ostvarujete neka svoja prava, pa vi morate debelo za to da platite. Dakle to sad postaje luksuzna roba ili će postati, ako mi dozvolimo. Već jeste sa ovakvim podacima, ali dakle mi samo odlazimo u jedan ekstrem gde ne samo da ćete potencijalno imati ministra pravde i predsednika republike koji će da kažu ovog gonimo, ovog ne gonimo, već ćete imate ljudi koji će samo reći: Ja novac za ovu luksuznu robu nemam. To nije meni dostupno.
Nemanja Đurić: Mislim da je interesantno ovde istaći jednu zaista nespornu činjenicu, da neki pravosudni sistemi u drugim državama, razvijenijim državama, zaista imaju ogromne takse, visoko postavljene iznose taksi. Međutim, to su društva koja su jedan duži vremenski period pre ulaska u taj sistem, znači pre povećanja taksi, radile na jednom sistemu prethodnog rešavanja postupka u nekom postupku mirenja, u nekim postupcima arbitraža itd. Tu spada i medijacija. Da se ne bi pristupalo tako masovno sudskim postupcima, mi imamo neke određene propise u tom pogledu, međutim ti instituti nisu prihvaćeni u pravosuđu na pravi način, niko nije na pravi način ukazivao koliki je u stvari značaj da ti rešiš nešto ne u jednom postupku mirenja, pre suđenja, nego da dolaziš sa advokatima, praviš troškove taksi, praviš troškove advokata, izvodiš dokaze, veštačenja itd. I to traje nekoliko godina.
Definitivno ovo sve izgleda kao jedna populistička mera koja trebalo da bude flaster na pobuni koja se desila u pravosuđu, a za koju, vidimo, mi uopšte nismo bili spremni i koja će dalekosežno imati užasne efekte na prava i slobode svih građana cele Republike Srbije, posebno onih najugroženijih. Ukoliko je cilj ovog zakona bio da se zaposlenima u pravosuđu reši materijalna situacija, to nije način. Nama je način isključivo da se povećaju osnovice ili koeficijenti. Trenutno su na tim nižim granama pravosuđa naše zarade ispod minimuma minimalne zarade.
Sofija Mandić: Ministar pravde, a zapravo Vlada, planiraju da povećaju troškove funkcionisanja pravosudnog sistema, odnosno da sa leđa građana sastružu nekih 5 miliona evra ako sam dobro izračunala, da bi ih upumpali u budžet, a onda koristili opet, pitanje čak da li će ih koristiti samo za stimulacije zaposlenima, možda i za neke svoje druge projekte, dakle mi imamo pravo u to da sumnjamo. Mi imamo situaciju da oni otvoreno kažu: Ovo služi za to da upumpamo 5 miliona dinara u budžet, i to deluje zaista kao kratkoročna jedna mera, kao neki flaster, kao što si ti rekao, ali ono što je problem je što ako dođe do tog usvajanja, mi zapravo teško da ćemo točak vratiti unazad.
Dakle, kao i uvek: jednom kada cene porastu, one ostaju na tom nivou. Tako da mislim da bi bilo dobro da građani na jesen, kada se malo svi još vrate sa odmora, i ovu stvar uzmu u kalkulaciju kada je u pitanju ova pobuna na ulici, jer vidimo da na kraju dana, bez obzira na to koliko su institucije zarobljene, naša i dalje jedina i poslednja adresa na koja mi računamo je pravosuđe. Kao što je rekao Nemanja, mi ako ne priznamo delo koju nismo učinili, mi i dalje verujemo, makar u nekom procentu, da će sud biti taj koji će nas osloboditi i reći: Pa da, ti nisi to učinila ili ti nisi to učinio. Ako taj postupak postane preskup ili toliko nedostupan, onda i ta poslednja nada umire.
Nemanja Đurić: Moram samo da se nadovežem na jedan deo ovoga što je Sofija rekla. Mi uopšte ne znamo gde taj novac od tih sudskih taksi, gde on potpunosti završava. Mi smo podneli jedan zahtev za pristup informacijama od javnog značaja Ministarstvu finansija i Ministarstvu pravde sa taksativno pobrojanim pitanjima: koliko se naplatilo, gde je otišlo, u koje svrhe je taj novac usmeren itd. I onda je Ministarstvo finansija reklo: Ne, nismo, mi nemamo te informacije, ima Uprava za trezor. Dobro, mi smo onda ponovili, ponovo isti zahtev Upravi za trezor, da bi nam Uprava za trezor rekla da Ministarstvo finansija ima tu informaciju.
Znači tu se dešava nešto čudno, čim se taj ping pong neki odvija između te dve institucije, da oni ne žele da otkriju informaciju gde je završio deo novca koji je prikupljen sudskim taksama, ovaj, i da li se ona locira za neke opet populističke poteze koji se prave u državi, poput tog nacionalnog stadiona, a da sa druge strane imamo zaposlene u instituciji koji su u kreditima, koji deset godina ne mogu dete da odvedu na letovanje, i tako dalje. Početna zarada sudijskih pomoćnika, znači diplomiranog pravnika koji je završio pravosudni ispit i dve godine volontirao u pravosuđu, njegova plata je početna 30.000 manja od prosečne zarade. I onda imamo i sudije, posebno prekršajnih ali i osnovnih sudova, koji su maltene u današnje vreme socijalni slučajevi. A imamo ustavom zagarantovanu jednu kategoriju materijalne nezavisnosti sudova, da sudija bude nepotkupljiv, da sudija ne bude u dugovima.
Sofija Mandić: Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, dakle ne mojim privatnim podacima nego podacima ove države, 30% ljudi u ovoj zemlji se nalazi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Dakle, to je trećina populacije. A u toj populaciji su, kao što je Nemanja rekao, sasvim izvesno i sudije i tužioci i saradnici, i tako dalje. Mi smo svi u tom košu. Dakle, to nisu ljudi samo iz romskih naselja, iz, ne znam, ruralnih sredina i tako dalje. Oni su već u apsolutnom siromaštvu. Njih ima 800.000 u Srbiji koji se već nalaze u situaciji apsolutnog siromaštva, gde o sudu i zaštiti svojih prava mogu samo da sanjaju, jer ne funkcioniše ni alternativno rešavanje sporova, ne funkcioniše ni besplatna pravna pomoć, dakle vi ne možete, kao što bi trebalo u skladu sa zakonom, ako nemate novca i pravno ste neuki, da odete u lokalnu samoupravu i da kažete: Ja imam taj i taj problem, meni je potrebna pomoć, i da vas neko izvede na taj pravni put i da vam pomogne.
Mi već imamo 800.000 ljudi koji su potpuno isključeni zbog svog siromaštva, a onda imamo ovaj ostatak, dakle, tih 800.000, čini mi se da je to nešto oko 12%, a onda ovaj ostatak, ovih 30%, tu smo svi mi. Mislim, mi moramo se pogledamo u to ogledalo i da kažemo: to smo svi mi. Mi smo svi na toj granici, a tu granicu su prešli, ili ona ne opterećuje one koji u ovom trenutku već smatraju da nisu odgovorni pred zakonom i koji alternativno rešavaju svoje sporove, ali ne na način na koji mi to zagovaramo, nego telefonima, ucenama, dogovorima i na ostale načine.
Svetlana Lukić: Niti oni zovu na razgovor, niti mi znamo da ćemo bilo šta da se postigne, niti to što se postigne će biti realizovano. Taj stepen nepoverenja je tako ogroman, da zaista sada izgleda kao da nema nazad.
Sofija Mandić: Da je ili-ili, što je meni juče jedna koleginica rekla, ovo deluje ili kao da će ova zemlja konačno postati pristojna, ili da ćemo mi konačno postati svi izbeglice. Dakle, to je ta neka situacija koja je dosta na dnevnom nivou frustrirajuća, verujem za sve. Mi osećamo da smo mi negde blizu da možda preuzmemo stvari u svoje ruke i da sve o čemu smo ovde pričali, a i neki druge važne stvari konačno uredimo, dovedemo ili postavimo na neke temelje koje su vredni nas samih i ove civilizacije kojoj ipak makar geografski pripadamo. A opet vidimo da je i taj ponor blizu, kada se u zgradu Vlade ili u garažu Vlade zatvaraju omladinci i kleče na kolenima. Mislim, i na Peščaniku je bilo tih tekstova, ja ne mogu da se otmem zaista tom utisku da sve ono što smo gledali na ratištima sad te scene viđamo ne prema takozvanoj tuđoj deci, nego prema našoj.
Deluje situacija zaista kao ili-ili, ali mi se čini da mi idemo ka jednom ishodu, tom tvrdoglavošću vlasti, da ne prihvata nijedan komentar, da ne želi da napravi nijedan ustupak, da ne želi da napravi nijedan kompromis, da povećava represiju i to pokušava da povećava represiju što policijsku, što pravosudnu, a tu im malo slabije ide, kao što vidimo iz različitih razloga – da se vlast ponaša dosta neracionalno. Mi znamo da to neće zaustaviti pobunu, da će je samo raspiriti. Pa ja onda razmišljam da li je potencijalno razlog takve pojačane represije to da sama vlast sebi poveća cenu u smislu da na kraju će oni morati da traže nešto od nas kako bi našli izgovor da izađu iz ove situacije, jer su oni sebe toliko ušančili u taj rov u kom ne žele s nama da razgovaraju, ne žele da čuju nikakve argumente, da mi se čini da je jedini izlaz, što neko reče pre neki dan, više izlaz nisu ni izbori, jer mi znamo što oni planiraju za izbore.
I da će biti protesta i posle toga, kada se objave neki rezultati za koji mi znamo da će biti formalni rezultati, a ne stvarni rezultati itd. Dakle, meni se čini da svesno ili nesvesno vlast sebi ostavlja samo jedan uzak prolaz u kom kaže: mi ovo ogromno nasilje koje smo proizveli i ovu strašnu polarizaciju u društvu možemo da zaustavimo i trampimo za svoju slobodu, za svoju imovinu i za svoj beg iz zemlje. Ja trenutno vidim to kao jedini potencijalno pozitivan rasplet, dakle da se ne pregovara više o Zakonu o sudskim taksama, niti o tome kako će se urediti alimentacioni fond. Te sve stvari deluju potpuno efemerno u ovom trenutku iako su životno važne. Dolazi potencijalno vreme gde ćemo mi sa tom drugom stranom eventualno razgovarati o tome kako oni odavde da odu i da naprave najmanju moguću štetu.
Nemanja Đurić: Mislim da pravosuđe takođe u ovim okolnostima može da odigra jednu vrlo važnu ulogu sprečavanja daljeg nasilja, u slučaju da se neki razum zaista probudi u tim akterima koji su na toj poziciji da mogu to da urade.
Sofija Mandić: Iako znamo da stvari ne funkcionišu, sve dok mi pozivamo institucije da nešto rade, pa eto, ponekad se neko, pogotovo sad u ovoj kriznoj situaciji, oglasi da je i dalje živ, to je neko stanje u kom organizam još uvek može iz neke kome da se probudi i vrati u kakav takav normalan život.
Nemanja Đurić: Definitivno ti neki slučajevi koji su sad se dogodili, koji zaista predstavljaju neke svetle primere u pravosuđu, oni definitivno ne bi postojali da nije postojala ovako dugotrajna podrška celokupnog društva. Tako da mislim da ako se ta simbioza, kao što je Sofija rekla, pravosuđa i građana nastavi, da zaista možemo da ozdravimo ovo društvo. Znam sve šta ne valja u pravosuđu, ali mi moramo da gledamo kao optimisti na to i ja znam da svako od nas može da nađe u sebi dovoljno hrabrosti i postupi onako kako je pošteno i časno i moralno.
Svetlana Lukić: Hvala vam puno na razgovoru.
Peščanik.net, 22.08.2025.
NADSTREŠNICA
