Teletabis na buvljaku

Foto: Predrag Trokicić

Reakcija na tekst Jelene Žarković „SVE mame su zakon“.

Iz teksta profesorke Žarković „SVE mame su zakon“ neupućeni čitalac bi zaista mogao da dobije potpuno pogrešan utisak kako je u slučaju Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom (dalje: ZFPPD) zapravo reč o jednom plemenitom tekstu, koji je napisan i usvojen sa ciljem da iskoreni siromaštvo među decom. Ovo, međutim, jednostavno nije tačno. Niti je tekst ZFPPD dobar i kvalitetan, niti je usmeren ka iskorenjivanju siromaštva. Naprotiv, reč je o katastrofalnom pravnom aktu koji je delom neustavan a delom samo bezobrazan, i koji je napisan, usvojen i primenjuje se samo iz jednog jedinog razloga – da bi se umanjila socijalna davanja koja su njime regulisana.

Krenimo redom. Najpre, tekst se bavi pohvalama na račun uvećanja roditeljskog dodatka. I zaista, to jeste jedno od retkih dobrih rešenja u zakonu. Tekst, međutim, ne pominje da je roditeljima istovremeno zakinut povraćaj PDV-a, koji je ukinut, a umesto kojeg će dobijati simbolični paušal. Nema takođe pomena ni o članu 25. ZFPPD, koji uskraćuje (toj istoj siromašnoj deci) pravo na roditeljski dodatak ukoliko ona nisu vakcinisana ili ne pohađaju redovno školu. O razlozima zašto je ovo rešenje pogrešno, a sa pravne strane diskriminatorno i neustavno, već je dovoljno pisano.

Profesorka Žarković potom prelazi na teren naknade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta. Navodi se da je Vlada Republike Srbije predložila rešenja koja je predložila, kako bi stala na put zloupotrebama. Opet se dakle javlja ideja o „trudničkoj mafiji“, sa istim logičkim nedostacima ove konstrukcije i bez dokaza, kako smo uostalom već navikli od onih koji plasiraju ideje o fabrikovanim neprijateljima države i naroda, a naročito budžeta. Najpre, nije jasno kako je moguće da neko zloupotrebljava pravo koje je zakonom uređeno – ili ispunjava uslove za njegovo ostvarivanje, ili ne. Vraća se međutim profesorka Žarković na teoriju da su trudnice zaključivale sa poslodavcima fiktivne ugovore o radu par meseci pre porođaja, kako bi prevarile sistem i potom uživale u velikoj naknadi koja se isplaćivala tokom narednih 12 meseci. Prvo, cela konstrukcija da će neki poslodavac „raspoložen da uđe u nezakonit aranžman“ nekoj zaposlenoj dati „velikodušnu zaradu“, kako se u tekstu navodi, logički je besmislen jer se propušta da se vidi kakav je to podsticaj imao poslodavac da „krši zakon“ (ovo je pod navodnicima jer nije jasno kako se krši zakon tako što se trudna žena zaposli i ugovori se visoka zarada sa njom – verovatno je autorka imala na umu da su u pitanju bili simulovani poslovi, odnosno da nije dolazilo do faktičkog učešća takve zaposlene u procesu rada) i kakvu je korist taj beskrupulozni poslodavac – pomagač trudnicama – mogao izvući iz celog poduhvata. Autorka takođe zaboravlja da nije reč o „nekoliko meseci“, kako navodi, već je trudnica morala da provede na radu šest meseci da bi ostvarila pravo na punu naknadu zarade. Radila je dakle šest meseci, dobijala „velikodušnu zaradu“ i uplaćivala odgovarajuće velikodušne doprinose, plaćala velikodušan porez. Pravo na naknadu je sa druge strane koristila 12 meseci – čini se da ostaje malo prostora za finansijske zloupotrebe? A možda je i ta razlika dovoljna da se trudnice osile na ovakav kriminal – niko ne zna na šta su sve spremne, potpomognute prevejanim poslodavcima.

Autorka dalje navodi da je sadašnjim rešenjem proširen krug korisnika ovog prava. To je tačno, i to je još jedan pozitivan aspekt trenutnog rešenja u poređenju sa prethodnim. Ali zaboravlja da napomene nekoliko važnih stvari – na primer, koliki je broj roditelja (majki) kojima se sada otvorio put za korišćenje prava na naknadu? Ako se uporedi procenat sniženja naknade zaposlenim roditeljima sa ukupnom masom naknade koju dobijaju oni roditelji koji nisu bili u radnom odnosu a ostvarili su pravo na naknadu – zasigurno će se doći do tužne činjenice da je ukupna masa koja se izdvaja za naknadu roditeljima prema novom zakonskom rešenju manja od one koja se izdvajala prema starom zakonskom rešenju. I to ne zato što je „trudnička mafija“ efikasno sprečena da deluje, već zato što se redovne naknade obračunavaju prema proseku primanja u periodu od 18 meseci, što ih u državi u kojoj je teško pronaći i zadržati posao kod mnogih korisnika značajno umanjuje, dok se takozvane „ostale naknade“ računaju za isti period što ih u mnogim slučajevima (ne i svim, naravno) obesmišljava – jer su ugovori na koje su doprinosi plaćani u tom periodu prema svojoj prirodi i svrsi radnog angažovanja kratkoročni, čak i zakonom ograničeni na daleko kraći period. Nema tu dakle nikakvog ujednačavanja preraspodele sredstava, kako se navodi, već samo politički pametnog poteza kojim manji broj roditelja koji nije imao ništa dobija nešto, a veći broj roditelja koji su imali nešto, nemaju gotovo ništa – u pitanju je dakle sredstvo realizacije perfidnog plana umanjenja davanja trudnicama, porodiljama i roditeljima. Na prvi pogled se čini da je urađeno nešto socijalno odgovorno (što je formalno tačno), a na drugi pogled se izvede matematika pa se shvati da je preraspodela zapravo dovela do „uštede“ (da ne kažem, racionalizacije) u podeli sredstava roditeljima.

Zanimljiva je i argumentacija da ovo davanje nije „plaćeno“ državi jer se ne izdvajaju posebni doprinosi za tako nešto. Ovo je opet formalno tačno, ali je takođe reč o veoma površnoj zameni teza – socijalna davanja države ni ne treba da budu nešto što će građani platiti, već nešto što se izdvaja da im se pomogne onda kada objektivno nisu u mogućnosti da zadrže primanja domaćinstva na istom nivou zbog privremene sprečenosti za rad i zbog važnosti prisustva makar jednog roditelja u odgoju deteta u njegovoj prvoj godini života. Može se, međutim, u ovom slučaju otići i korak dalje, pa konstatovati da bi nažalost naknade imale istu sudbinu i da se za njih uplaćuju doprinosi. Kako znam? Tako što se plaćaju doprinosi za penzijsko osiguranje – pa su penzije neustavno (šta god Ustavni sud rekao) smanjene. Tako što se plaćaju doprinosi za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pa je izmenama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti formalno promenjena formula obračunavanja naknade za slučaj nezaposlenosti, a faktički je ona smanjena u proseku za oko 30 odsto. Tako što se plaćaju doprinosi za zdravstveno osiguranje, pa je kvalitet zdravstvene zaštite svake godine sve gori, a decu lečimo sms-ovima. Tako se dolazi do zaključka da državu nije briga za socijalno osiguranje i njegove korisnike, podjednako kao što je nije briga za druga socijalna davanja, bez obzira odakle se ona finansirala.

Umesto toga, profesorka Žarković nudi „jabuku razdora“ majkama, navodeći tendenciozni primer da majka koja nije zaposlena kupovinom u prodavnici finansira, preko poreza, majku koja je radila pre porodiljskog odsustva. Zaboravlja autorka na nekoliko stvari, a navešću samo dve: da je majka koja je radila plaćala porez na zaradu, kao i PDV i ko zna koliko još drugih poreza mesecima (najmanje 18, ako želi punu naknadu zarade) pa možda i godinama unazad, kao i da i kao trudnica i dalje plaća poreze (uključujući i čuveni PDV na bebi opremu) i potencijalno razne druge fiskalne namete; drugo, a ovo je veoma važno jer je očigledno da autorka teksta ne deli takvo mišljenje – da je naknada koju trudnica prima izraz socijalne funkcije države i solidarnosti građana koji u njoj žive. Država nije pružalac usluga po tržišnoj vrednosti, nego organizacija koju su načinili ljudi, njeni građani, i koja između ostalog služi kao servis lakšeg ostvarivanja njihovih osnovnih potreba i njihove zaštite, i iz toga treba da crpe sav smisao svog postojanja. Ima li uopšte mesta za pojam solidarnosti u korporativnoj državi koja se kroz ZFPPD promoviše? Čini se da nema i da je to glavni razlog zašto se mora neprestano govoriti o ovim lošim rešenjima, jer ona promovišu neku novu državu, koja okreće leđa svojim građanima i pušta ih da se sami snalaze u trenucima kada im je pomoć potrebna.

Nema u tekstu reči ni o nekim drugim zakonskim rešenjima, za koja bi se moglo reći da nisu u skladu sa smanjenjem siromaštva već sa bezobrazlukom ljudi na vlasti:

– Zašto se diskriminišu poljoprivredne preduzetnice, koje moraju da ostvare 24 meseca staža osiguranja, odnosno na taj period im se računa prosek osnovica kako bi se odredila naknada?

– Zašto se pogoršava položaj preduzetnica generalno, koje sada za treće dete ne mogu primati naknadu dve godine, već samo 12 meseci, za razliku od prethodnog zakonskog rešenja?

– Zašto se diskriminišu roditelji sa bolesnom decom – hajde da ponovimo još jednom pitanje iz prethodnih tekstova, kakav je moralni monstrum smislio ovo rešenje?

– Zašto je Srbija jedina država u Evropi koja računa staž osiguranja 18 meseci unazad?

– Zašto je Srbija jedina država na svetu koja diskriminiše trudnice koje imaju rizičnu trudnoću, određujući da se period koji trudnica provede na privremenoj sprečenosti za rad zbog održavanja rizične trudnoće neće računati u prosek od 18 meseci za obračun osnovice?

– Zašto kršimo Konvenciju 183 o zaštiti materinstva, koja određuje da primanja trudnice ne mogu za vreme porodiljskog odsustva biti drastično umanjena – što trenutnim rešenjem ni izdaleka nije garantovano?

– Ne konstatuje se činjenica da je još jedno naizgled dobro rešenje u praksi dobilo svoj negativni obrt, uostalom onako kako se i očekivalo. Naime, država je oduvek tvrdila da je poslodavac taj koji kasni sa isplatom naknade porodiljama. Prema novom zakonskom rešenju, poslodavac je izbačen iz sistema isplate ali – gle čuda! – isplata i dalje kasni, jer je problem u kašnjenju države. Država je do prošle godine jednostavno očekivala da će je poslodavac beskamatno kreditirati i isplaćivati porodiljama naknade, a refundaciju od države dobiti sa zakašnjenjem. Sada, kada poslodavca više nema u jednačini, ostala je samo država koja podjednako kasni – još jednom dokazujući da je najslabija karika u sistemu socijalnih davanja.

– Na kraju, možda i jedno pitanje: da li se može navesti još jedna evropska, pa i svetska država, u kojoj su trudnice i porodilje označene kao mafija? Biću dovoljno bezobrazan da odgovorim da ne postoji, jer su davanja objektivno i privremeno ugroženim kategorijama lica koja imaju kraći period prekida radne sposobnosti (a inače su radno aktivni) nešto što se podrazumeva. I svetski je standard da se na takva lica ne primenjuju formule i računice, nego da im se obezbedi normalan i dostojanstven život u periodu kada im je solidarna asistencija potrebna. A oni će nastaviti da rade nakon toga, i državi višestruko vratiti ono što je ona u njih uložila. Srbija je jedina država gde takva lica moraju da kreditiraju svoja primanja i to dovoljno govori i o kvalitetu vlasti i o kvalitetu rešenja u ZFPPD.

Svaki od pojedinačno navedenih problema, čini ZFPPD lošim zakonom. Svi oni zajedno, čine ga velikom prevarom koja je osmišljena zato što država ne prašta u svojoj nezvaničnoj politici da su socijalna davanja luksuz koji građani moraju prethodno dobro da plate, da bi ih ostvarili u trenucima potrebe.

Zbog teksta profesorke Žarković, kao i zbog svih nas koji smo – čak iako nismo roditelji – poniženi bahatošću države koja rasipa novac na neverovatne načine a konstantno smanjuje budžet za socijalna davanja (u 2019. prvi put kombinovani budžet za vojsku i policiju je veći od budžeta za socijalna davanja – vlast valjda ulaže u one segmente za koje smatra da će joj biti korisni, a to svakako nisu najsiromašniji građani, kao ni bilo koja druga kategorija kojoj je asistencija države potrebna) trebalo bi ponavljati da je ZFPPD LOŠ ZAKON ZA SVE MAJKE. Vlast majke, roditelje generalno, gleda isključivo kao investitore u državu, koji plaćanjem poreza i doprinosa stiču pravo da im se jedan deo onoga što su uložili vrati. Nema tu mesta za siromašne, država se ponaša tržišno a ne zaštitnički i socijalno prema roditeljima. I to je istina o novom Zakonu, i njegovim „porođajnim mukama“, kako profesorka Žarković determiniše period pokušaja da se nešto što je nemoralno zamišljeno i skrojeno, primeni što tiše, kako bi se mame pomirile sa sudbinom i odustale od svojih prava. Sve ostalo je bacanje prašine u oči jeftinom propagandom koja ne može da oslika realnost socijalne politike vlasti, koju nije briga za mame, tate, siromašne (za koje je odavno spremljen prinudni rad da bi zadržali pravo na novčanu socijalnu pomoć), ili bilo koga drugog – sa zadovoljstvom čekam argumentaciju koja će govoriti suprotno. A do tada, puna podrška mamama koje su zakon – one brane SVE mame i SVU decu, i pred Ustavnim sudom i na ulici i svugde gde se loša vlast može naterati da odstupi od pravnog i moralnog užasa koji nam je priredila.

Peščanik.net, 25.02.2019.

Srodni linkovi:

Jelena Žarković – Odgovor na tekst Maria Reljanovića „ZFPPD nije dobar zakon…“

Jelena Žarković – SVE mame su zakon