Ime ovog sela u Grčkoj u poslednje vreme je, zahvaljujući medijima, postalo poznato. Reč je o istorijskom događaju, masakru koji se na tome mestu desio 10. juna 1944, ali i o nemogućnosti da se postigne pravda – kažnjavanje odgovornih i odšteta, koje je Grčka pokušala da dobije od Nemačke. Distomo se nalazi na padinama planine Helikon, koja se sa jedne strane spušta prema bogatoj bojotskoj ravnici i gradu Livadiji, a sa druge prema moru, gde je Paralia Distomu, „Obala Distoma“, luka za selo. U neposrednoj blizini se nalaze selo Stiri, gde se dogodio okršaj između grčkih boraca za slobodu iz pokreta ELAS i nemačkih vojnika, i manastir Osios Lukas, remek delo takozvane „makedonske renesanse“, čija je gradnja započeta u desetom veku. U manastiru su verovatno najlepši vizantijski mozaici…
Rečenog datuma je veliki odred SS došao iz Amfise u Distomo, gde je već bila manja grupa nemačkih vojnika. Uz put su pokupili nekoliko talaca na poljima. Grupa stacionirana u Distomu je došla iz Livadije, i ujutro toga dana je poslala izvidnicu, nekoliko prerušenih vojnika u grčkom automobilu: naleteli su na partizansku zasedu, nekoliko vojnika je poginulo, a zatim se razvila bitka između partizana i novodošavših SS vojnika. Tu je poginulo četrdesetak Nemaca, a partizani su se povukli. Kao odgovor na gubitke, Nemci su po principu „jedan Nemac – deset domaćina“ i „dva Nemca – celo selo“ krenuli oko podne da se svete stanovnicima Distoma. Većina njih je prethodno uspela da pobegne iz sela, preko male luke Diaskelo, koju Nemci nisu kontrolisali, i u selu su uglavnom ostale žene, starci, deca i seoski pop.
Neposredne komande izdavao je oficir Fric Lautenbah, koji nije preživeo rat, a po lancu komandi odgovornim se smatrao Hans Campel. On je posle rata uhapšen u Francuskoj i izručen Grčkoj, ali dok je čekao na suđenje, Zapadna Nemačka je zahtevala njegovo izručenje. Otada mu se gubi trag – neki grčki izvori tvrde da je mirno živeo u Nemačkoj. Odred koji je izveo masakr u Distomu je nekoliko meseci ranije, zajedno sa bugarskim vojnicima, izveo masakr severnije u Centralnoj Grčkoj: imali su praksu.
Nemci su prvo streljali uhvaćene taoce na seoskom trgu, a zatim su krenuli da ubijaju po kućama. Nisu poštedeli nikoga. Ubijeno je 218 stanovnika, 45 dece i 20 beba, nekoliko trudnih žena. Ubistva su bila posebno surova, deca su raskomadavana pred očima majki, bilo je nekoliko silovanja, seoskom popu su odrubili glavu. Grupa dece je uspela da pobegne prema susednom selu. Nekoliko preživelih žena je poludelo.
Sve se to dešavalo četiri dana posle desanta u Normandiji, kada je većini Nemaca postalo jasno da rat više nema smisla. Neki su, još od ranije, počeli da reaguju na mogućni ishod rata, ali ih je bilo malo. Nedaleko od Distoma, u dolini, na putu prema Livadiji, nalazi se mesto Orhomen sa crkvom Bogorodice iz devetog veka. Septembra 1943, nemačka kolona tenkova koja je išla u akciju kažnjavanja grada zbog partizanskih akcija zaustavila se pred crkvom, i tenkovi se nisu mogli pomeriti. Nemački oficir po imenu Herman je to protumačio kao čudo Bogorodice, ušao u crkvu, pomolio se i naredio da se tenkovi okrenu – ovoga puta su motori poslušali… Komunikaciju je pomogao jedini stanovnik Orhomena koji je znao nemački, neki Srbin koji se tu, kako izgleda, sklonio od jugoslovenskog zakona. Čudo se još i danas slavi, a u crkvi je nekoliko novih slika i ikona sa prizorom tenkova pred crkvom, i nemačkih vojnika koji shvataju da se čudo upravo dešava. Herman je i docnije, posle rata, redovno dolazio u Orhomen.
Nedaleko od Distoma je danas veliki spomenik žrtvama i partizanima. Krajem devedesetih godina su privatna lica, jer grčka država nije htela da se meša, podigla optužnicu protiv Nemačke, i tražila 28 miliona evra odštete. Nemački sud je odbio tužbu. Italijanski sud, koji je preuzeo proces, zatim je doneo presudu u korist tužilaca, i za njih oduzeo Nemačkoj vilu blizu jezera Komo, u vlasništvu fondacije koju finansira nemačka država. Zatim je Nemačka vodila spor sa Italijom, u kojem je uspela da se vila vrati. Grčki tužioci još nisu ništa dobili…
O Distomu su napisane istorijske rasprave, knjige, pesme, među njima posebno epitaf pesnika Janija Ricosa. Nije zaborav to što preti Distomu – reč je o namernom i nasilnom potiskivanju istorije da bi se sačuvao i gomilao novac, koji omogućava moć, arogantnost, administrativno-finansijsko nasilje i sve ostalo što vidimo kao sredstva primenjena u međuevropskim odnosima. Pitanje je koliko svemu tome pogoduje ponovno ispisivanje istorije na lažima i falsifikatima. Nemačka publika reaguje na problem odgovornosti u prošlosti ne samo onako kako pišu profitni mediji i poneki političari: građani su spremni da razumeju i šta se desilo i šta se dešava. Dobar primer je produženi skeč nemačke televizije ZDF. Vredi odgledati svih četvrt sata, i posmatrati kako iz burleske i viceva stvari prelaze u ozbiljno sagledavanje, uz prisustvo jedinog preživelog od dece iz Distoma – njega je, sa samo godinu dana, odnela njegova starija sestra…
Ostaje i pitanje kako se u to vreme ponašala grčka crkva. U to vreme je poglavar bio arhiepiskop Damaskin. On je 1943, kada je pokrenuta nemačka akcija za „čišćenje“ okupirane Grčke od Jevreja, izdao javno pismo nemačkim vlastima i usprotivio se progonu. Po mišljenju stručnjaka iz Wallenbergovog instituta, to je prvi službeni javni dokument protiv progona Jevreja u okupiranoj Evropi. Jedan od komandujućih u ovoj akciji, koja je stotine hiljada makedonskih i grčkih Jevreja poslala direktno u Treblinku, logor u kojem se samo ubijalo, bio je Kurt Valdhajm, docnije sekretar UN i dobitnik visokog jugoslovenskog odlikovanja… Nemački zapovednik Grčke je zapretio Damaskinu smrću streljanjem, na šta je on odgovorio molbom da Nemci poštuju grčku tradiciju, u kojoj su Turci uglavnom vešali grčke popove. Zatim je crkvama i popovima po Grčkoj poslao tajni nalog da svim Jevrejima za koje znaju daju dokumente o krštenju, kako bi mogli da pobegnu.
Najmasovnija akcija zaštite Jevreja sprovedena je u Atini i okolini. Nemci su od Damaskina zahtevali spiskove Jevreja. Damaskin je odgovorio poslavši spisak sveštenih lica, sa svojim imenom kao prvim. Za vreme građanskog rata u Grčkoj, 1944-9 (i sve do 1952. u nekim krajevima), Damaskin je pokušao da pomiri strane, bezuspešno. U cilju očuvanja zakonitosti i pravne države, za nekoliko meseci je proglašen regentom. Uskoro zatim je umro. Njegova životna priča i sudbine mnogih popova za vreme drugog svetskog rata možda mogu da objasne stav mnogih grčkih komunista, koji nisu videli poseban problem u tome da budu istovremeno vernici i ono što su po političkom opredeljenju – čak i u dugo doba skandala, korupcije i javne gluposti koju je grčka crkva pokazivala posle Damaskina, a naročito u doba hunte. Posle generacija nedostojnih, današnji arhiepiskop Hijeronim, između ostalog, daje crkveno zemljište besplatno na obradu siromašnima. Ali, grčka crkva još ne plaća poreze, i promena toga je jedna od programskih zamisli Sirize.
Sasvim očekivano, Distomo se našao na spisku koji je Tsipras izneo pri prvoj pojavi ideje o nemačkim dugovanjima Grčkoj. Možemo se samo sa zavišću diviti političkoj ingenioznosti koja je na sve niske medijske i bankarske napade odgovorila realnom situacijom dugovanja, materijalnog i moralnog. Mnogi nemački pravni stručnjaci priznaju opravdanost grčkih zahteva, posebno što se tiče nasilnog nemačkog „pozajmljivanja“ iz grčke nacionalne banke tokom rata. Kako god da se završi političko nadmudrivanje i grčka borba za današnje preživljavanje, Distomu ne preti zaborav, ne može se falsifikovati, i ne mogu se po volji menjati strane u antifašističkom ratu.
Peščanik.net, 12.04.2015.
GRČKA KRIZA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
