Predsednik vlade se požalio – „šalju novac raznim nevladinim organizacijama da nas maltretiraju zbog tri barake“. I onda se zapitao – „Ima li tu pravde?“ I odmah odgovorio – „nema“. Posle je dodao i nešto o „borbi“ za „narod“ i „bolji status“, ali se to naprosto ne može dovesti u vezu sa njegovom jadikovkom o tome kako ga zahvaljujući stranom novcu maltretiraju nevladine organizacije. Jer valjda su neki „narod“ i vlasnici kuća srušenih u Savamali (pa makar te kuće bile i „barake“), i valjda bi predsednik vlade morao da se bori i za njihov „bolji status“ (makar u pravnom pogledu).
Hajde odmah da kažemo da predsednik vlade laže kada se žali da ga „razne nevladine organizacije“ „maltretiraju“ zbog „tri barake“, pre nego što dođemo do onoga što je u ovoj njegovoj izjavi zaista važno, jer to da on laže – znamo odavno. Nije tačno da prigovore na protivpravno rušenje u Savamali iznose samo „razne nevladine organizacije“. Ključne prigovore iznela su u stvari upravo nezavisna državna kontrolna tela (i ombudsman i poverenik za informacije od javnog značaja). Tretirati ta tela kao „razne nevladine organizacije“ jeste ogoljena manifestacija ambicije da se stekne nekontrolisana moć.
Nije tačno da su razlozi za proteste jedino „tri barake“: u noći rušenja u Savamali, pokazalo se da u Srbiji postoje grupe koje bez ikakvih posledica deluju izvan pravnog poretka države, dok su istovremeno zvanični organi države, zaduženi da to spreče, suspendovani (ovde nije reč samo o policiji koja se te noći oglušila na pozive građana, već i o tužilaštvu koje mesecima ne preduzima ništa u vezi sa tim protivpravnim rušenjem, dok obmanjuje javnost pozivajući se na nekakvu tajnost podataka). Da se tako izdigne iznad pravnog poretka države u mirnodopskim uslovima može samo onaj ko je na čelu države, jer je jedino on u stanju da državu stavi – da to tako kažemo – van snage. Takva (zlo)upotreba državne moći ima direktne posledice po „narod“, čiji status postaje neizvestan usled pravne nesigurnosti u pogledu života i imovine.
Pošto smo to ponovili, možemo da krenemo korak dalje. Kome se predsednik vlade požalio na maltretiranje (videli smo, „maltretiranje“ je za njega svaki pokušaj da se njegova moć pravno ograniči)? Narodu nije – deo izjave u kome se pominje narod za cilj je imao jedino da zaplaši ljude. Predsednik vlade nas uverava da se bori da ljudima bude bolje. Sama upotreba reči „borba“ ovde je indikativna: ona podrazumeva podelu na prijatelje i neprijatelje naroda. „Neprijatelji“ su onda oni što „maltretiraju“ predsednika vlade i rade na štetu naroda.
Pošto „narod“ nije adresat, biće da je poruka upućena preko granice – upravo onima koji finansiraju „maltretiranje“. Ako je tako čitamo, onda se ona ispostavlja zapravo kao zahtev upućen Evropskoj uniji da prestane da finansira organizacije nad kojima predsednik vlade nema direktnu kontrolu. Taj zahtev, međutim, nije nikakav iskorak u odnosu na ono što smo do sada videli: reč je i dalje o ambiciji da se uspostavi apsolutna moć (u tom smislu treba razumeti i razbijanje medija, opozicionih stranaka, ali i druge najjače stranke unutar koalicije na vlasti, te korumpiranje dela civilnog društva), i to tako što će se imati potpuna kontrola nad prilivom i raspodelom resursa. Unutar države ta kontrola je uspostavljena stapanjem sve tri grane vlasti; ostaje da se isto uradi sa sredstvima koja dolaze spolja.
Jedan ovakav zahtev posebno je zanimljiv u svetlu činjenice da je Evropska unija najveći donator Srbije (za nešto više od deset godina dato je preko dve milijarde evra), a devet desetina novca koji stižu iz EU ide pravo ka vladi Srbije (prema dogovoru sklopljenom 2014). Samo jedna desetina odlazi ka civilnom društvu. I sada je ta jedna desetina sporna, jer se njome, tvrdi predsednik vlade, finansira njegovo „maltretiranje“. Pod izgovorom „maltretiranja“, reč je tu u stvari – ponovimo još jednom – o ambiciji da se uspostavi apsolutna, nesputana moć, i to preko kontrole priliva i raspodele resursa. Na isti način treba razumeti i žalbe ministra policije posle susreta u Beču – i on se, naime, požalio na odluku da se deo novca za zbrinjavanje izbeglica usmeri ka nevladinim organizacijama, koje je ministar pokušao da diskvalifikuje primedbom da su im „migranti biznis“.
Ovde, međutim, imamo posla sa jednim političkim „biznisom“. Preko sticanja apsolutne moći u smislu kontrole nad resursima, predsednik vlade, gledano spolja, recimo iz ugla predstavnika Evropske unije, postaje jedina osoba sa kojom ima smisla dogovarati se. Oslobođen obaveze da poštuje pravo i polaže račune pred građanima Srbije, predsednik vlade može da sklopi bilo kakav dogovor sa bilo kim i da bude garant njegovog sprovođenja. Stoga njegovu izjavu treba čitati i u tom ključu: on jasno nudi pogodbu – ako hoćete sa mnom da se dogovarate, morate mi ostaviti odrešene ruke, to jest ne smete pomagati one koji bi da me sputaju pozivanjem na poštovanje prava. Sa strane predsednika vlade, to je sasvim racionalna politika, kojom se na dugi rok osigurava ostanak na vlasti. Za uzvrat, „stranci“ dobijaju jednostavnu situaciju u kojoj treba da pregovaraju samo sa jednom osobom, mimo institucija i obavezujućih pravila. Ne bi bilo prvi put da se prave takve pogodbe. Kao što neće biti prvi put da Srbija skupo plati takav dogovor.
Peščanik.net, 06.10.2016.
BEOGRAD NA VODI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
