Radio emisija 18.11.2011, govori Vladimir Gligorov; 20 godina od pada Vukovara.

 
Svetlana Lukić: Ako je tačna teorija da smo se zajedno sa Hrvatima u VII veku doselili na Balkan, i da smo se na putu od prapostojbine, neke tundre iza Kavkaza, Karpata ili neke druge planinčine, sve vreme tukli, onda se ovo naše ćeranje koje traje 14 vekova, završava za nekoliko dana. 9. decembra leta gospodnjeg 2011. Hrvatska će i zvanično biti pozvana da postane 28 članica EU, a naše pleme će u najboljem slučaju dobiti uslovnu kandidatuiru, tj. ništa. To znači da se Hrvati sele iz balkanskog blata, a mi ostajemo ovde da se u njemu valjamo, pretvarajući se da je ono lekovito.

Kao i toliko puta do sada, doveli smo sami sebe u ponižavajuću situaciju da u fotofinišu pokušavamo, na fintu, da postignemo neki poen i dobijemo kandidaturu. Prroblem je što naši dribleri, predsednik, premijer i ministar spoljnjih poslova koji su ove nedelje bili u diplomatskoj ofanzivi, ne postižu golove nego “umiru u lepoti”, kako se nekada tepalo neefiskasnom jugoslovenskom fudbalu. Predsednik je bio u Londonu da im lično kaže kako na severu Kosova nema paralelnih institucija već legalno izabranih predstavnika srpkse države, i pručio Englezima da ne gaje ludu nadu da će Srbija ikada priznati Kosovo.

Najefektniji deo njegovog londonskog nastupa bila je tvrdnja da je “naše stanovništvo sudbinski predodređeno da postane član EU”.

Ministar Jeremić je odleteo u Pariz koji je po pitanju nezavisnosti Kosova tvrd koliko i Berlin. Međutim, naš virtouz među diplomatama se nije dao zbuniti pa je rekao kako nas sa Francuzima, osim lađe Francuske koja se kreće sa pristaništa solunska, vezuje još mnogo, mnogo toga, i da postoje samo neka “veoma mala razmimoilaženja”. Najoštrije je odigrao premijer Cvetković na nekom energetskom forumu u Istambulu jer je demonstrative odbio i da kroči u salu dok u njoj sedi kosovski ministar energetike.

Predsednik nam je već, smirenim glasom, da se ne bismo uspaničili, rekao da postoji mogućnost da ne dobijemo status kandidata, Jeremić nam je sa facijalnim grčem umesto osmehom, poručio da neće biti smak sveta ako 9.decembra budemo bili odbijeni. Nije problem tekst koji su ta dvojica srpskih državnika izgovorila, problem je pokušaj da se pri tome bude dostojanstven. Glupost je nešto na šta svako ima pravo, rekao bi Čerčil, ali neka to ne izriče sa dostojanstvom.

U trenutku kada ističu poslednji sati kada moraju početi pregovori sa Prištinom ukoliko Srbija želi i uslovnu kandidaturu, braća sa severa Kosova podnose krivičnu tužbu protiv zvaničnog državnog pregovarača Borka Stefanovića, zbog veleizdajničkih rukovanja sa Editom Tahiri. Ovo dodatno ponižavanje svoje majke i matice, lideri Srba sa Kosova mogu sebi da priušte, jer im se smeši rezervna majka – Rusija. Najtiražniji dnevni list u Srbiji nas zasipa specijalnim saznanjima iz specijalnih izvora kako je američki ambasador na Kosovu zapravo šef organizovanog kriminala na Balkanu, reketira firme koje grade puteve, diluje šljaku iz Trepče, i sve što vam padne na pamet. Možda on ne bi bio prvi koji svoju diplomatsku službu koristi za lično bogaćenje. Na primer, Konuzinu takva vrsta krađe uopšte nije potrebna, u Srbiji je ionako sve njegovo, može da radi, i uradi, šta hoće. Poslednjih nedelja pokušava da nam ukrade 21.727 Srba, i to ne bilo kojih, nego kosovskih. Toliko njih je, navodno, od njega kao ruskog ambasadora zatražilo državljansvo Rusije i najavilo da želi da se odseli kod druge majke. U međuvremenu je otišao u Niš da lično dočeka avion tipa Iljušin 76 , koji je dovezao skoro 40 tona ulja, šećera i konzervi, a negde sam pročitala da su u humanitarnom paketu i šatori. Sve te ruske poslastice su namenjene Srbima sa Kosova. U ovoj vesti ima nekoliko zbunjujućih detalja. Prvo, niko nam nije rekao da naši sunarodnici na Kosovu nemaju šta da jedu, ni čime da zaslade. Kako je moguće da posle tolikih milijardi koje svake godine šaljemo na Kosovo, ti ljudi moraju da čekaju humanitarnu pomoć da bi se nahranili. Ako sav taj ogroman novac nije stigao do ljudi u Hoči, Orahovcu, Lapljem selu… pa gde je onda završio? To bi morali, na sudu, da objasne svi ministri i koordinatori za Kosovo, počev od Nebojše Čovića, preko Slobodana Samardžića, pa sve do aktuelnog ministra Bogdanovića kome lideri mesnih zajednica sa severa lupaju šamare čim prođe skretanje za Rašku.

Drugo, ako je tačno da su u Iljušinu bili i šatori, zbog čega? Da li su namenjeni kamperima na Jarinju ili su prva pomoć onima koji se uskoro iseljavaju u Rusiju, pa im već stižu paketi neophodni za preživljavanje u toj bratskoj, ali dalekoj i hladnoj zemlji. U ruski zagrljaj su ih pozvali ministar spoljnjih poslova Sergej Lavrov, lider komunsita Zjuganov, a svoje nove sunarodnike najtoplije je prihvatio Dmitrij Rogzin, ambasador Rusije pri NATO-u. Predložio je da se tih 21.737 Srba koji ne veruju ni Kosovu ni Srbiji, naseli istočno od Urala, gde ima mnogo neuzoranih tundri, tajgi, irvasa, lososa, i šta već raste i mrda se na -50 stepeni Celzijusovih. Moguće je da su ovi zahtevi za ruskim državljanstvom samo očajnička poruka tih ljudi da im je život na Kosovu kao nezavisnoj državi nepodnošljiv i da su nezadovoljni načinom na koji ih Srbija tretira. Ako je tako, onda ih svakako ne treba sprečavati da se isele, pogotovo ih ne treba, kao što to radi ovih dana ministar za Kosovo, nazivati nepatriotima. Uostalom, ti ljudi su u jednoj stvari u pravu, ponuda da se isele u Sibir nije mnogo lošija od ponude Milana Nikolića od pre neku nedelju, da napuste Kosovo i nasele se na homoljske pašnjake. I tamo ume da bude hladno, i opet bi se osećali kao da nisu u Srbiji, ima mnogo čudnih ljudi koji govore vlaškim jezikom. U Rusiji bi, gde god da se nasele, mogli da osnuju zavičajni klub i pozovu Mirjanu Marković da ih uči ruskim, ona je tamo dovoljno dugo da je postala prava babuška. Podrazumeva se da bi u tom Iljušinu moralo biiti rezervisano nekoliko sedišta za njihove Arsenije Čarnojeviće: Marka Jakšića, Milana Ivanovića, Olivera Ivanovića, Stevu Božovića i ostale. Jedino bi im trebalo zabraniti da poleću sa Niškog aerodroma, neka dođu u Beogard da pokupe Koštunicu, Slobodana Samardžića, Vuka Jeremića, Dačića, Tomu Nikolića, pola vlade i skupštine, i onda polako, bulevarom Arsenija Čarnojevića, pravac Surčin. Sada ćemo mi da stojimo na nadvožnjacima i mašemo im, kao što su oni nekada mahali tenkovima koji su kretali za Vukovar i Crvenim beretkama kada su štrajkovali u hamerima zbog izdajničke zapadne politike premijera Đindića.

Ta kobajagi seoba Srbalja je, naravno, još jedna stvar zbog koje je čoveka stid što živi u ovoj zemlji, ona je isto toliko realna kao i to da ćemo 9. decembra dobiti bezuslovnu kandidaturu za članstvo u EU. Mnogo ljudi u Srbiji sa slatkom jezom iščekuje raspad EU, prizivaju ono, skoro erotsko uzbuđenje, koje su osetili 11. septembra gledajući kako se ruše kule bliznakinje. Pada imperija – kako je to slatka pomisao. Jedan od nasvetlijih trenutaka u srpskoj istoriji je pucanj Gavrila Principa za koji verujemo da je jedini uzrok raspada Austrougarske monarhije. Zaboravili smo da kada padaju imperije, kada se ruše kule, stradaju i oni koji ne žive u njima.

Jedan strani novinar je posle Prvog svetskog rata u svojoj reportaži iz Srbije napisao otprilike sledeće: Srbija koja je pre rata imala 4 miliona stanovnika, žrtvovala je milion ljudi zbog zablude da ona postoji kao država samo zato, i pre svega zato, da bi smrvila neku imperiju.

Na početku Peščanika, slušate Vladimira Gligorova.

Vladimir Gligorov: Pa za nadati se da bi moglo da dođe do nekog ozbiljnijeg preuređenja u Evropskoj uniji, zato što je otpočetka bilo jasno da je to građevina koja se dograđuje. Ideja je bila da se na ekonomsku integraciju polako dodaje politička integracija, s obzirom da obratan put nije izvodljiv. I sada je na probi upravo ta strategija. Sada će se videti hoće li se sve prednosti koje su iskušene u Evropskoj uniji shvatiti na pravi način i da li će to biti dovoljno da se napravi pravi korak ili će se, na kraju krajeva, od toga odustati. Tako da to jeste neka prelomna situacija.

Sledeći korak bi značio da bi trebalo da se uspostave neke funkcije koje bi inače pripadale nekoj izvršnoj vlasti, kada bi to bila jedinstvena ili federalna država. Time bi se obezbedila kontrola ponašanja pojedinih država, jer se u ovoj krizi videlo da je ovakav način dogovaranja spor i veoma rizičan. Naravno, alternativa je da se to rasturi. U ovom trenutku, ljudi ne znaju šta bi to značilo. Recimo, imate tu ideju koju iznosi Vaclav Klaus, a ona je interesantna za mnoge zemlje. Njegova ideja je, otprilike, sledeća: Evropska unija je bila dobra da se uspostavi samostalna Češka, ali sad je vreme da dođemo do sledećeg koraka, sistema nacionalnih država koje će između sebe imati međunarodne, bilateralne odnose. To znači da je sistem nacionalnih država krajnji cilj, a da je Evropska unija samo sredstvo da se do toga dođe, da se pacifikuju velike zemlje i njihove ambicije, pa da se onda uspostavi sistem suverenih, nacionalnih država. To je ideja i nekih drugih, naročito desnih stranaka u Evropi. Sigurno je to ideja i ovih u Finskoj, toga ima i u Austriji, veliki broj ljudi u Nemačkoj misli – šta će nam sve ovo, možemo mi to kroz bilateralne odnose i sa Francuskom, ne moramo da imamo taj neki zajednički politbiro.

Na drugoj strani, imate iskustvo koje nam govori da su nacionalne države nestabilne. To iskustvo nije samo od Drugog svetskog rata, tako je od nastanka nacionalnih država. One su nestabilne i prema unutra i prema napolju, zato što nikad nije dovoljno usaglašen takozvani državni i nacionalni interes. Pogledajte ovu situaciju na Balkanu, to je otprilike taj problem. Znači, ta alternativa je veoma rizična. Potom, ne postoji rešenje za ekonomske interese da se taj veliki prostor ekonomskih sloboda sačuva, jer nema smisla da imate nacionalne države ukoliko one ne bi bile sebične u odnosu na sopstvene nacije. A ta sebičnost je ono što je problem za veliki broj poslovnih ljudi, inteligencije i radne snage. Ta pokretljivost, razmena iskustava korisni su sa ekonomske tačke gledišta, sa tačke gledišta ljudskih sloboda, jer je sasvim drugačije kad vi osećate da ste slobodni, ne samo u sopstvenoj zemlji gde svi govore vaš jezik, nego da se tako osećate u svim drugim zemljama. To je jedno veliko dostignuće. I to ljudi osećaju. Tako da postoji interes da se to sačuva. E sad, postoji politički problem koji se uvek javlja u krizi, a to je, ko će i na kakav način da odluči ko i koliko treba da podnese troškova za ovu krizu. Pre svega, ta kriza nije generisana bilo čime što je karakteristično za Evropsku uniju. Nije Evropska unija, kao takva, generirala ni tu krizu, a pogotovu njene svetske dimenzije, ali je istina da ne postoji jasan sistem ili jasan metod na koji se troškovi ovakve krize valjano raspodeljuju. I to je sad problem tih nekoliko osnovnih ustanova i kako bi se one mogle popraviti.

Treba reći nekoliko rečenica o tom ograničavanju demokratije na lokalnim nivoima država članica. Demokratija ima jednu veliku prednost, a to je da narod može da promeni mišljenje. Sa druge strane, vi preuzimate određene obaveze od kojih ne možete tek tako da odustanete. Naravno, možete demokratski da odlučite da nećete da vraćate dugove. To može, jer suverenost je tu gde jeste, ali to nije bez troška po kredibilitet zemlje. To je problem prema napolju. Ako je problem prema unutra, ako vi recimo dovedete do unutrašnjeg bankrotstva države, na primer preko štampanja para, to vodi eroziji legitimnosti demokratije i onda vi možete da dobijete, kao što je to bio slučaj tridesetih godina prošlog veka, one koji kažu – demokratija je koješta, nama treba vođa, gazda, što bi se reklo ovde, domaćin. Vi morate da imate neku sposobnost kao zemlja, kao država, kao narod, kao građani, da uskladite tu slobodu da možete da kažete do sad je bilo ovako, od sad će biti onako… jer to je jedna jako velika sloboda mogućnosti da učite na greškama i da korigujete sebe. To je velika stvar.

Sa druge strane, vi morate da imate i određene dugoročne obaveze kojih se ne možete lišiti ili od njih odustati. Tako da vi ne možete sada da kažete: Grcima se zabranjuje mogućnost da odluče da li hoće da vraćaju dugove ili ne. Pa to i ne može da im se zabrani. Oni sutra mogu da proglase moratorijum što se toga tiče, ali to nije pitanje ograničenosti demokratije. To je pitanje usklađivanja obaveza sa načinom odlučivanja o tome kako će da se plaća to što je demokratija. Evropska unija u tom smislu nije ograničenje. Ona, naravno, zahteva da jedan deo tih odluka prenesete na nju i da se učvrste fiskalna pravila, znači da se obavežete da to ne možete da menjate od izbora do izbora. Ona zahteva da bar deo toga prebacite na zajednički forum odlučivanja, budući da imate kreditore koji prelaze granicu. Prema tome, ne možete sami odlučiti da li ćete plaćati ili nećete plaćati kredite koje ste sami uzimali. Nije to nasilno vama dato.

Da li će se napraviti taj korak u stabilizaciji Evropske unije i u čvršćem povezivanju, to sigurno nije malo pitanje, ali veliki broj ljudi je svestan da je ovaj stepen i slobode i stabilnosti i lišenosti problema bezbednosti, sukoba i neprijateljstava, nešto što do sada u Evropi nismo imali. Možemo to i da bacimo, da smatramo da je važnije da ne plaćamo dugove. U redu, to je izbor. Ali znate, Evropska unija je u ovom trenutku jedina organizacija u svetu, koja po definiciji, po ustrojstvu, ne može da ima ni unutrašnje ni spoljašnje neprijatelje. To je jedna veoma retka situacija i veoma redak aranžman. On nije idealan, ali ako se vratimo na sistem nacionalnih država, javiće se problemi spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja i tu smo gde smo bili u XIX i XX veku. Pitanje je da li želimo da idemo u tom pravcu. Ja mislim da je, u krajnjoj instanci, to glavno pitanje na osnovu koga treba odlučiti jesam li ili nisam za Evropsku uniju. Recimo, ja mislim, na primer, da nema Evropske unije, ceo južni deo Evrope bi već bio manje više tamo gde je bio i pre Evropske unije, znači u nekoj vrsti diktature, neko zbog separatizma, neko zbog toga što su partije nepopularne, neko zbog toga što ne može da pomiri sever i jug, neko zbog toga što ima generale koji bi to inače voleli. Slično je i u velikom delu Centralne Evrope, kad se izuzme Češka, pa naravno i ceo Balkan, Mađarska. Svuda gde imate neke nacionalne probleme to bi vodilo svemu tome što znamo i pitanje opstanka demokratije bukvalno bi bilo od trećerazrednog značaja. Tako da u tom smislu treba gledati na EU.

Čitava evropska privreda, uključujući Nemačku, mora da prođe kroz ozbiljne strukturne promene. Postoje i druge zemlje u svetu, drugi narodi kojima treba konkurisati, nezavisno od toga da li ste vi stavili berlinski zid ili niste. Ta konkurencija prelazi preko tih zidova, kako god da ih vi zidate. To ne znači da vi nećete morati u Španiji, možda sledećih 4, 5 godina, da se nosite sa problemima haosa u sektoru nekretnina, jer to je nešto što se mora izvršiti, kako god da okrenete. To nije nešto što vi možete da odlučite na nekom sastanku u Briselu pa da od sutra stvari budu bolje. Daleko od toga. Problem je politički, a to znači kako će se distribuirati troškovi i dobiti iz cele te stvari i to je trenutno problem. Ti problemi znaju da unište i države i imperije i narode i prema tome, ništa nije završeno zbog toga što mi mislimo da znamo kako treba da se izađe iz ove krize, jer ima i onih koji misle da je bolje da se sve to razbije, pa ko šta uhvati.

Ono što znamo iz poslednjih 10, 20 godina, to je da Evropska unija stabilizuje nacionalne političke sisteme, praktično svodeći izbor na socijaliste i konzervativace, a i jedni i drugi su relativno blizu centru. Desne partije imaju u zemljama Evropske unije male šanse da se probiju između ovih desnih i levih socijalista. Tako je u Nemačkoj, Francuskoj i tako dalje. Jasno je da ukoliko rastu šanse da bi cela ta konstrukcija mogla raspasti, pogotovu kada se to događa u ekonomskoj krizi kada se kolač koji treba deliti smanjuje, jasno je da će ljudi težiti da podržavaju one koji će reći, rešenje je da neke isključimo, kako bi manji broj nas delilo taj kolač. Pa onda postavite neku carinu, ne dozvoljavate ljudima da dođu u zemlju da rade, štitite neku svoju proizvodnju, ometate konkurenciju i tako dalje.

U stvari, imate ta dva ekstrema. Jedne koji kažu, imaćemo veće učešće u kolaču ako neke ljude prosto izbacimo, nisu naši, došljaci su, manjina su, prljavi su, imaju drugu veru, pa se javi problem i žena, zašto da žene rade, mogu da sede kući… To je taj desni ekstremiza gde vi smanjenjem broja onih koji imaju prava, delite taj kolač. Levi ekstremizam je preraspodela tog kolača od bogatijih prema siromašnima. To je lakše ukoliko se taj kolač povećava, dosta je komplikovano kad se smanjuje, jer je teško ljudima objasniti da će se preraspodelom taj kolač jednom i povećati. To se lepo vidi na primeru SAD.

Znači imate, po mom mišljenju, ispravno pitanje, da li svi treba da plaćaju isti trošak ili ne i to pitanje socijalne odgovornosti nije malo pitanje, ali ono u trenucima krize ne prijanja za uši običnog glasača. Nacionalistička priča izgleda jednostavnije: hajde da izbacimo Meksikance, Muslimane, Turke, već ko dođe na red da ne valja, i to je jedan od razloga zbog čega su ljudi hteli Evropsku uniju. Ne mali broj intelektualaca, privrednika, manjina i tako dalje, su videli svoju šansu u Evropskoj uniji, jer ona svojom konstrukcijom onemogućava da te snage dođu na vlast. Jer ako ne možete da stvarate prepreke useljavanju, unosite carine, jer postoji jedinstven prostor, ako ne možete etnički da čistite one koje nećete, jer to prosto ne možete po konstrukciji, onda te partije, pošto to ne mogu da ponude, imaju relativno marginalni značaj, one samo izražavaju ružnu stranu svake zajednice. Na žalost, ta strana uvek postoji. E sad, ukoliko se pojavljuje ideja da bismo mi mogli da počnemo da mislimo pre svega samo o sebi, onda prvo treba da definišemo ko smo to mi. To praktično znači, ko smo to mi koji imaju preča prava. Vulgarno rečeno, to znači ko prvi treba da stane u red kad se nešto deli.

Naravno uvek imate nekoga ko će to filozofski, lepim jezikom da izrazi, ali u suštini, to je to. Tako da je to veoma ozbiljna opasnost. U krizama, pogledajte tridesete godine, to je svakako jedna ozbiljna alternativa. I to jeste u suštini ono o čemu treba razmišljati kada se zagovara ta alternativna Evropa, u kom smislu vi mislite da ćete u takvoj konfiguraciji bolje proći. To je ono što bi čovek mogao da poruči Klausu. On kaže – Češka je vrlo kratko u svojoj istoriji bila nezavisna, bila je ili u Austrougarskoj, ili pod Sovjetskim Savezom, a onda je iz toga ušla u Evropsku uniju. Šta vama ta istorija kazuje? Da vi u suštini, imate taj izbor: ili ovaj sistem participacije, prava i političkog dogovaranja ili nacionalna trvenja i ono što se zove odnos snaga, gde vi ako ste mali, nemate apsolutno nikakve šanse. Prema tome, vi morate da razmišljate kako to da izvan Evropske unije vi nikad niste ostvarili nikakav stepen samostalnosti. I to je ono što veliki broj zemalja opredeljuje da ipak žele da se Evropska unija sačuva. Po istraživanju javnog mnjenja u Grčkoj koje sam video, mali broj ljudi je zainteresovan za to da Grčka digne ruke od evra i Evropske unije. Zašto? Zato što je povratak diktature u toj ne baš naročito socijalno harmoničnoj zemlji, veoma velika verovatnoća. Da ne govorimo što uz to dolazi, i velika epizoda štampanja para, krađe, koje smo mi videli početkom devedesetih godina. Ne bi to mnogo drugačije izgledalo. To je način na koji se te stvari rešavaju, u tom haosu pitanje je samo ko će šta uspeti da ukrade. Obično prođu najgore ljudi koji žive od plata.

Ovo pitanje, šta se događa sa EU je potpuno irelevantno sa stanovišta eventualne politike Srbije, odnosno dileme da li hoće ili neće da bude u tom procesu, jer trošak ako se Evropska unija raspadne, je tu pa je tu, bilo da ste vi kandidat ili niste kandidat. Srbija je praktično ispustila sve šanse da uđe u taj voz, u ovom trenutku se još uvek tek kupuje karta. Ako bi se taj voz raspao, imate posledice identične ili veoma slične onima kao da ste u tom vozu. Prema tome, pitanje je samo da li vi želite da krenete jednim procesom koji bi trebalo da dovede do nekakvog priključenja, pa i za 10 godina. Nerealno je govoriti o kraćem periodu i u najboljim okolnostima, pre svega zbog nespremnosti Srbije da pokaže neku doslednost. Evo, ja sam čitao intervjue Slobodana Samardžića, Koštunice i tako. Ideje tih ljudi su otprilike: dobro, ovo što se dogodilo otkad je proglašena nezavisnost Kosova, to se dogodilo, mi sad predlažemo da sve to poništimo i da se vratimo tamo gde smo bili. To je nemoguće. Kad je počela cela ova priča osamdesetih godina, veoma je bila popularna priča, hajde da se mi vratimo u 1915, pa da odlučimo da imamo Veliku Srbiju, a ne Jugoslaviju. A kad im kažete, ali nije 1915, oni kažu: pa šta? To ne može tako, vi ste u međuvremenu preuzeli neke obaveze. Evo sad, recimo, hoćete praktično da anulirate sporazum o slobodnoj trgovini koji imate sa tim zemljama. To je prosto neodgovorno. To ne može. Tako i ovo, u odnosu na Evropsku uniju. Vi ne možete da rešavate probleme na koje nemate uticaj. Prema tome, bilo bi bolje da ste u situaciji da možete da učestvujete u čitavoj ovoj raspravi o budućoj Evropi, jer nije svejedno gde ćete se vi, kada dođe do raspleta, u celoj toj stvari naći. Da drugi odlučuju, a vi da nemate nikakav uticaj na to, to uopšte nije najbolja pozicija. Prema tome, bilo bi dobro da ste već član EU. Kada već niste, da bar težite da na neki način kažete koji je vaš interes u celoj toj konstrukciji. Zašto bi Slovenija, Slovačka ili Finska imale uticaj, a Srbija ne. To je besmisleno.

Što se tiče nade koja se može videti kod onih koji misle da bi raspad Evropske unije bio jako pogodan, to je ova ideja: ne samo da ćemo da kažemo da nismo preuzeli nikakve obaveze, nego, još bi najbolje bilo da se oni, prema kojima smo obaveze preuzeli, rasture, da ih prosto nema. A onda ćemo sve ove probleme koje inače ne možemo sami da rešimo, a ne možemo da ih rešimo čak ni kad se sve to raspadne, da stavimo u neko zamrznuto stanje. Pa da onda čekamo pogodniju situaciju da to odmrznemo u našu korist. Problem je u tome što, ako se Evropa raspadne, to će biti veoma komplikovano za manje zemlje, periferne zemlje, Grčku, Portugal, eventualno Španiju, sigurno Italiju, ali ne za dominantne zemlje, Britaniju, Francusku, Nemačku. One će iz toga izaći ojačane. Recimo, ako bi se raspao evro, vi biste imali blok oko nemačke marke, koji bi u tom slučaju bio ojačan. Imali bismo ono što i ranije – Nemačku, Francusku, Austriju, Holandiju, Češku i Sloveniju, onda ove nordijske zemlje, koje su na jedan drugi način vezane za nemačku privredu.

Vi imate taj blok koji će u tom trenutku da ojača. To je i razlog što neki u Nemačkoj kažu, hajde da se oslobodimo ovih dole sa juga, koji nas samo koštaju. Mi bismo onda bili jači, jer to bi onda praktično bila ponovo Bundes banka imali biste u suštini taj neki nemački ekonomski prostor. On je bio toliko jak i uticajan još od šezdeset i neke godine, kada smo svi kad kažemo novac mislili na marku, a ne na dinar. Znači, to je otprilike tamo gde bismo se vratili. E sad, razmislite o tome da li je bolje za Srbiju da razgovara sa Van Rom Pejom, Štefanom Fileom i Karlom Biltom ili sa Angelom Merkel. Uz to imate Sarkozija, koji praktično o tim stvarima misli isto. Svaka francuska partija o tome misli isto, kad je reč o Balkanu, Srbiji i tako dalje, od gospođe Merkel i nemačke javnosti. I imate Veliku Britaniju koja se takođe slaže. Bio sam u Švedskoj kada su Šveđani ušli u EU, jer bez obzira što ste bogati i pametni, vi ne možete da utičete na odluke akoniste u tom klubu. Drugi donose odluke koje se vas tiču, a vi ne možete, jer niste tu. Znači, prednost je u tome što vi u toj konstrukciji imate jedan glas, kao i Nemačka. Dobro, vaš glas je manji, vi nemate čime da kupite nečije savezništvo i tako dalje. Mogućnosti su ograničene, ali svejedno, imate na kraju krajeva i neko pravo veta i vaš glas nije beznačajan, nije irelevantan.

U suprotnom, nemate nikakav glas, vi ste na prijemnoj strani. Oni odlučuju, a vi onda morate da se tome prilagođavate. E sad, ako vi cenite da će to sad sve da se raskarabudži, da tako kažem, pa da će onda da prevlada ruski car, pa da ćete onda zbog toga vi moći da, u stvari, oterate sve one sa kojima ne možete ili nećete da živite, jer u krajnjoj instanci, problemi sa kojima se suočavate i u Bosni i na Kosovu, jer o tome se tu najviše radi je li, su ti što neke ljude vi ne smatrate svojima, a nalaze se tu gde biste hteli da se oni ne nalaze. I to je sad to pitanje. Da ih vi nekako humano, etnički preselite negde. Koji je inače smisao toga da imate zamrznutu situaciju u Bosni i na Kosovu, ako vam to nije cilj. Tako da je to jedna potpuno suluda ideja i nema nikakve veze sa više brzina.

E sad, što se tih više brzina tiče, besmisleno je u zemlj u kojoj vi ne da ne idete brzo, nego idete unazad, već otprilike 30 godina, besmisleno je da vi mislite da je problem u tome što ćete biti isključeni iz nečega u šta možete da uđete za 10 godina, ako uložite, bogami, dosta dobar trud i ne kolebate se oko toga. Ako vi recimo kažete nekome danas u Poljskoj ili u Češkoj, da je on zemlja drugog reda zato što nije u evrozoni, oni vas gledaju sa čudom. Oni su izabrali da ne budu u evrozoni. Oni su mogli da budu do sada da su hteli, ali njima to nije potrebno. Znači, to je pitanje tih više brzina, pitanje jedne buduće konfiguracije u kojoj, već prema dosadašnjem sporazumu, vi možete da imate različite regionalne i neke druge integracije ili povezivanja. Zašto ne bi, recimo, šta ja znam, neko možda sutra, ko ima nešto malo prosvećenosti, na ovom prostoru imao nešto što je organizovano samo na Balkanu. Ne mora da bude organizovano baš sve samo sa Švedskom i Finskom. Ono što gospođa Merkel i Sarkozi kažu, otprilike je ovo. Mi moramo da idemo dalje, pre svega kao Francuska i Nemačka, a onda sve ove druge zemlje koje su sa njima vrlo blisko povezane, mi moramo da idemo ka jednoj čvršćoj konfederalnoj i federalnoj strukturi, da bismo mogli da uspostavimo te neke odnose koje želimo da uspostavimo i u političkom i u ekonomskom i u socijalnom i u pravnom smislu. Neki drugi mogu da se pridruže, mogu i da neće da se pridruže, prema tome, to nije nikakva opasnost.

Ono što je opasnost u Srbiji jeste apsolutna nespremnost da se donese odluka. Zapravo je potrebno nekoliko fundamentalnih odluka. Šta je zemlja? Gde su granice? Koja su osnovna pravila igre? Ne možete da psujete Rome i bijete homoseksualce. To je bukvalno bazično. I ne možete da to pravdate tako što će da se kaže, narod je ljut. To prosto nije opravdanje, to je kao da kažete, neko je ukrao, poharao trafiku zato što je gladan. Dobar primer bi bila odluka da se sa Albancima, sa kojima živi jedan deo Srba, a i živite i svi zajedno, jer to je sused, imaju normalni odnosi. To je odluka koju treba doneti. Da li vi smatrate da bi bilo bolje da je tamo car Lazar ili ne, to je drugo pitanje. To ništa ne smeta. Vi možete i dalje to da mislite, ali morate da imate nekakve normalne odnose sa tim ljudima. To su te odluke koje treba doneti.

Znači, to je taj niz problema. Sa tim nizom problema, vi ne možete da se kandidujete ne za prvu ligu, nego ni za treću ligu u Evropi. Nije da vas Evropa ne prima. Vi se ne kvalifikujete. Inače, sve ovo ostalo je samo izgovor, ovo što govori Jeremić, pa sad i Tadić i tako dalje, pa evo i Nikolić, oni imaju svoje evropske probleme, pa da se mi ne namećemo. To je besmisleno.

Svetlana Lukić: Na našem sajtu postoji video reportaža o nekoliko mladih ljudi iz Pančeva, koji su ovih dana prvi put otišli u Vukovar. Kada je taj grad rušen i srušen, kada su streljani ljudi na Ovčari, oni su bili deca. A na današnji dan, 18. novembra, pre 20 godina, posle 87 dana opsade, pao je grad Vukovar. Rušen je iz aviona, gađan višecevnim bacačima raketa, haubicama i tenkovima. To je bio prvi u nizu gradova uništenih u ratovima devedesetih, u kojima je nestala naša zemlja, Jugoslavija. Vukovar je bio početak, Srebrenica je bila kraj. Svetlana i ja smo tamo otišle sutradan, dok su ljudi prvi put, posle tri meseca, u kolonama izlazili iz vukovarskih podruma na svetlo dana. Tada smo prvi put videle ubijene ljude ostavljene kraj puta i čule pucnjavu. Po gradu su tumarali vojnici naše JNA, devetnaestogodišnji momci koje je rat zatekao na odsluženju vojnog roka. I oni i njihovi oficiri su se pravili da ne vide Šešeljeve dobrovoljce kako šenluče i čekaju da naiđe još neka žrtva, a to je mogao biti bukvalno svako iz tih strašnih kolona ljudi, koji su se vukli srušenim gradom. Mi smo se priključile jednoj od tih kolona, ljudi od kojih su neki zauvek nestali. Ove nedelje je u Hrvatskoj identifikovano još 12 žrtava iz tog kraja. Taj dan, u kome smo hodale tim, kako Žika Pavlović kaže, zdruzganim gradom, je najvažniji dan u našem životu, koji se deli na život pre i na život posle Vukovara.

Živojin Pavlović: Centralni deo, barokno jezgro je potpuno zdruzgano. Da vi nemate nigde nijedan kvadratni decimetar, a da u njemu barem desetak rupa od gelera, od šrapnela ili od metaka nije zabijeno. Sve je izrešetano, polomljeno, nekako srgano. Ponegde, vidi se neko ko se vratio, lepi one providne folije od plastike, kartonima zatvoreno. Bio sam dva meseca pošto je Vukovar pao, ili kako moj kolega Baletić lepo kaže, kad je bio oslobođen do temelja, prolazili su samo ljudi na biciklama, kao da lebde. Žene odsutne, nose od nekuda vodu, a od onih vuteksovih ćebadi su iskrojeni kao neki jeleci i seljaci sa traktorima i sa opljačkanim nameštajem tutnje i odlaze negde. Registracije ni na jednom automobilu nema. Na svakom ćošku sede zapušteni teritorijalci, bradati, pijani. I sad vidim iz nekih reportaža na televiziji, da su one arkade u centru počeli da malterišu, da ih boje. Ja mislim da bi najbolje bilo da se taj grad opkoli ogradom i da bude izložbeni prostor. To bi trebalo da ostane kao jedan zastrašujući spomenik ovome trećem balkanskom ratu ili ne znam kako da ga krstim.

Svetlana Lukić: Šta se tamo događa?

Vojnik: Čiste verovatno. Juče smo, juče smo oslobodili Vukovar… Evo, ovaj čovek je umro od srčanog udara.

Svetlana Vuković: Pa što ga niste sklonili?

Vojnik: Ne možeš ga skloniti. Mi smo išli u proboj. On je bio u proboju juče. Ja sam bio gore na tornju, gađao snajperom onu gimnaziju tamo.

Svetlana Vuković: /psu koji laje/ Šta ti braniš?

Svetlana Lukić: Dobar dan. Kada ste vi izašli?

Baka: Kad smo izašli, evo jutros smo izašli iz podruma.

Svetlana Lukić: Jutros? Da li ste iz vaše kuće izašli…

Baka: Ma nismo. Iz naše kuće smo morali već odavno da izađemo, jer kuća je izrušena, nemamo ništa. Šta, di smo mogli?

Svetlana Lukić: A otkuda, zašto vas dve same? Što niste sa onom grupom otišle?

Unuka: Zato što nismo znale. Niko nam nije javio. Radio nismo upalili na vreme, nismo stigli, jutros smo tek saznali vjesti da su svi otišli iz Vukovara, a nas je 10 možda ostalo na tom, tom djelu grada, eto Mitnici.

Svetlana Lukić: Vi ste u drugom stanju, je li?

Unuka: Pa da. I sad niti znam di ću, nit šta ću, ništa. Evo muž je sad otišao sa njima da im pokaže, još ima dvoje, troje tu gore, koji ne, ljudi su stari, ne bi da izađu. Tu su rođeni, neće odavde. Šta, ne može im niko, ono… može ih isterat, kako se kaže, ali šta ja znam, oni ne bi da idu. Četiri mjeseca smo tu u podrumu. Nađemo tako, da izvinete, kako se kaže, od tih otpadaka što te granate poubijaju stoku okolo, nađeš, oguliš kožu, isječeš eto, pojedemo tako, ispečemo.

Svetlana Lukić: Ne znate gde vam je rodbina?

Unuka: Ne. Njoj je muž poginio. To mi je baka.

Baka: Poginio, ima dva meseca.

Svetlana Lukić: Kako je bako poginuo?

Baka: Ubila ga, pala granata i eto. Da. A šta možeš? Zakopali ga u baštu. A kud da radim? Zamotala u ćebe i ’ajde. Šta možeš.

Svetlana Lukić: Znate li šta ćete da radite sada?

Unuka: Ne znam ništa. Di god odem, rekla sam, ovo ne mogu zaboravit dok sam živa. Ne znam više, bojim se, sama svoje sjenke se uplašim kad izađem.

Baka: Ona samo drkće. Pa šta drkćeš? Ćuti. Pa šta ćemo. Nismo sami mi. Valda ćemo zaboravit sve. Kako bude. A nema Ivice, nema ga.

Vojnik: Dođite za jedno pola sata dok dođu ostali.

Svetlana Lukić: Sad će doći za pola sata, pa ćete sa ostalima da idete. To je rekao ovaj vojnik. Hoćete sa njima? Njen muž će doći sad, dovešće ostale, za jedno pola sata.

Unuka: Rekla sam, aviona ću se bojat, avione sam zamrzila. Ne znam, ne znam. Prvi put kad sam ih videla, kad su bombardovali Vukovar, prvi put, nalazila sam se na krovu. Od onda nikad više, ja mislim. To je nezaboravno gledat kako vam smrt dolazi na vrata, razumete. Za ljude ovo nije ni malo.

Oficir: Gospođo, može li?

Gospođa: Zaboravila tašnu, na po puta se setim, da dokumente ne ostavim.

Oficir: Ovaj rat se nigde nije vodio u svetu. Ovo što se radi u Vukovaru. Shvatate jednu stvar. Pa ovoliko tehnike, ljudstva skoncentrisano na ovako malom prostoru, jezivo.

Svetlana Lukić: Neko nam je rekao u Negoslavcima da je ostalo još ljudi u bolnici, da se još sa njima pregovara.

Vojnik: Da, da, jer to su ranjenici, strah ih da neće, njih je strah od masakra.

Svetlana Lukić: A da li ima razloga da ih bude strah?

Vojnik: U pojedinim situacijama, doduše, dođe ti sve da, uglavnom pojedinci su koji trebaju Han Pijesak bez presedanja.

/…/

Saša: Iz Niša. Četnička stranka. Šešeljeva stranka, ako ste čuli. Mi oslobađamo, a JNA ništa ljudi. Oni samo artiljerijom biju. Mi smo vod koji čisti.

Svetlana Lukić: Šta ti je ovo?

Saša: Ovo? To? I ovo? Šta misliš za šta služi? I ovo? S tim ubijam isto. A dužio sam i snajpersku pušku.

Svetlana Lukić: Mislim, ne znam, meni je, možda sam ja, ali ubiti nekog puškom i nožem nije isto.

Saša: Nije. Meni se dešavalo, izvlačimo ljude iz podruma, civile, po dva meseca sedu u podrume. Jednog su mučili, da vidite kakav je. Mora se vratiti istom merom. Tu mi je, supruga se zajedno sa mnom bori. Imam sina 5 godina, ostavio sam ga tamo, ali rizikujem. Ja sam sebe otpisao čim sam došao ovde.

Nataša: Zbog deteta sam došla. Gledala sam, znaš šta, reportaže onog popa, ne mogu da se setim kako se zove, sa onom dečijom glavom, šta su uradili onom detetu.

Svetlana Lukić: Filareta, popa?

Nataša: E da, kako su mu sekli glavu, igrali fudbal, šta ja znam i onda mi je puko film, kažem, pa neće valjda moje dete meni neko da kolje, pa idem, pa šta bude.

Svetlana Lukić: Koja ti je to puška?

Nataša: Automatska.

Svetlana Lukić: Automatska? Pa da li znaš da rukuješ sa time?

Nataša: Pa kako da ne znam. Šta misliš? Pa prošla sam ja obuku. Moj muž je vršio obuku, pa mi je on objašnjavao.

Svetlana Lukić: A šta radite ovako u civilu kad ste, čime se bavite?

Nataša: Ništa. Ne radimo ništa. Nemamo stan, nemamo poso, nemamo ništa. Preživljavamo, eto tako.

Svetlana Lukić: Pa šta ćeš da radiš? Šta ćete da radite kad se vratite?

Nataša: Pa ne znam. Radićemo ono što smo radili do sad, preživljavaćemo.

Vlada: Sram ih bilo. Nek dođu da vide šta su uradili. Nek vidi cela javnost i ceo svet neka vidi šta su uradili od ovog Vukovara, divnog grada, divnog mesta. Srbin sam i ne bežim od toga. Neka se Tuđman stidi, neka se Milošević stidi. I ja kažem ovako što jeste i ne bežim od toga. Ja kažem za javnost, sramota je ovo što se radi. I Joviću da poručim posebno, da je ono što je on izjavio jedanputa, da se Vukovar uništi, da će biti sve rešeno.

Vladin drug: Vlado, nemoj, ubiće te.

Vlada: Nek me ubije. Pa nema razlog. Zar ovo nije sramota. Od ove lepote grada. Vidite, ovde je bila tabla Vuka Karadžića. Vuka Karadžića je spomenik bio ovde. Tabla. To sad više ne postoji. A ljudi se ovde u Vukovaru uopšte nisu svadili i dan danas. Vidite ovu kolonu? Tu ima i Srba i Rusina i Hrvata i svih. Nas niko nije pitao. Celom svetu ću reći.

Vladin drug: Vlado prestani.

Vlada: Neću da prestanem. Neka me ubiju, bre.

Svetlana Lukić: A znate li gde ćete sad?

Vlada: Ne znam. Šta da radim? Pa daj streljaj obojicu, ne može čovek da ide brže. Šta ću ja. Ne mogu čoveka ostaviti. Pucajte. Evo vidite sad. Prvi put, posle tri meseca vidim ovaj kraj ovde. U podrumu smo bili. Pa evo ovde, kad prođete ovde, prvo sokače levo. Znam šta će mi reći. Ja sam sit svega. Znam i koji su… Nije on ranjen, da se razumemo. On je iščašio nogu.

Vladin drug: Nisam ranjen, nego boli me noga.

Dobrovoljac: Iznemog’o je.

Vlada: Neću ja tebe ostaviti. Neću ja tebe ostaviti, ti si moj. Neću ja tebe ostaviti. Ti si moj komšija, ja tebe neću ostaviti. Šta smo mi tri meseca preživjeli. Evo moja lična karta, proverite. Da sam Smederevac. Evo za sina isto imam ličnu kartu, imam podatke sve. Di da idem? Gde da idem? Kažite mi gde da idem. Ja bi voleo samo mi je jedina želja, da vidim moju unuku.

Svetlana Lukić: A gde vam je unuka?

Vlada: U Beogradu.

Svetlana Lukić: Što toliko sumnjate da ćete moći?

Vlada: Ne verujem. Poverenje sam izgubio u sve. U sve ljude.

Dobrovoljac: Kako se zoveš?

Vlada: Vladimir.

Dobrovoljac: Sad ćeš u Velepromet. Svi ste sad naši. Kurac.

Vlada: Ja nisam nikad bio u Veleprometu.

Svetlana Lukić: A što ga pitaš? Vidiš da je jadan bio tri meseca tamo.

Dobrovoljac: Polako. Ima ih kolko hoćeš sestro takih. Kada je sad pao Vukovar, je li bre, odakle ti zengine čizme? I zengine čizme. Ko ti je dao? Zenga je li? Idi ga odvedi tamo malo na ispitivanje. Odvedi ga tamo na ispitivanje. Odakle ti zengine čizme bre čoveče? Odakle mu zengine čizme bre, čoveče. Da bude moj rođeni brat. Ja sam brata ostavio na Baniji mrtvog. Nisam mogo da ga izvučem. Ja sam iz Šapca. Rođenog brata.

Svetlana Lukić: Gde je vojska? Gde je vojska?

Dobrovoljac: Sad su svi naši, u pičku materinu.

Svetlana Lukić: Da mu pomognemo da krenemo? Da ga ponesemo?

Vladin drug: Pa nisam opalio metak.

Svetlana Lukić: Pa ispitaće ga tamo. A grešiš dušu, bre. Pa nikad nije kasno za to bre. Pa iščašena mu je, noga mu je iščašena. Uzmi mu ličnu kartu. Srbin je iz Beograda. Evo, daj mu ličnu kartu.

Dobrovoljac: Odakle njemu zengine čizme?

Svetlana Lukić: Pa daj mu, daj mu, dajte mu ličnu kartu.

Vlada: Evo ti lična karta… šta god hoćeš… Koja šahovnica? Gde tu ima šahovnica? Nemoj zajebavati… nema šahovnice… Ja sam tri meseca zatočenik ovde i tvrdim za njega, tvrdim za njega da čovek ni kriv ni dužan nije.

Svetlana Lukić: Ne, dođi da ti kažem. Dođi da te pitam nešto.

Dobrovoljac: Šta da ti kažem?

Svetlana Lukić: Da te pitam samo. Moraš nekom da veruješ.

Dobrovoljac: Kome da veruješ? U ovom ratu sestro, nema verovanja.

Svetlana Lukić: Ma znam, ali što da ga nosiš na duši?

Dobrovoljac: Je l’ ti ču, sestro, kad sam ja mog brata ostavio na Baniji, mrtvog, nisam mogao da ga izvučem, rođenog brata.

Svetlana Lukić: A nećeš da, nećeš da ga osvetiš ako nađeš nekog, ako nađeš nekog koga ne znaš.

Dobrovoljac: Ja samo znam da mu vojska ovo nije dala… Metak u glavu i zdravo… Šta nemoj? Šta bi oni nama sestro radili da nas uvate? Kopali oči i šta god hoćete.

Svetlana Vuković: Ali nisu, pobedili ste.

Dobrovoljac: Pobedili. A kolko je, a kolko ta pobeda vredi? Znaš kolko je poginulo vojske?

Svetlana Lukić: /oficiru/ Evo ga ovaj čovek ima ličnu kartu. Ako vam garantuje da je ovaj bio sa njim tri meseca dole, pa nemojte da mu naprave sad neko čudo. Tvrde da ima neke čizme koje…

Oficir: Ne vode oni njih nigde na neko streljanje. Mi vodimo vas brate da se smestite tamo.

Svetlana Lukić: E pa to. Pa za to se pobrinite malo…

Oficir: A ima ko će o tome da razmišlja. Ništa se vi ne sekirajte.

Dobrovoljac: Samo da sam vas ja uhvatio, pička vam materina… da sam ja uhvatio, kako bi otišla ova četvorica na ispitivanje, odmah iza ćoše.

Vojnik: Ja sam ovde jurišao već tri puta. Izgubio sam sve ortake. Fala Bogu da je ovo gotovo. Kad završim vojsku, ja moram do juna tamo neke da ladim, pa onda pasoš svoj u džep i preko bare. Neću, neću u ovoj državi da živim ja ovako nisam zamislio ovo, jebi ga. Ne sviđa mi se i gotovo. Ovde sam već 50 dana. Hiljadu puta sam za dlaku izvlačio živu glavu. Mi smo svi imali po bombu jednu za sebe, znaš, da im živ ne padneš u ruke. Ne verujem da ću se lako naviknut ponovo na onaj civilni život, jebi ga. Šta imam, osamnaest i po godina. I meni ovo uopšte nije potrebno. Ja sam mislio lepo odslužiti svojih 12 meseci doći kući, odmoriti jedno 6 meseci, pa onda upisati fakultet, pa u Beogradu živeti, tako.  Sad mi se zgadio i Beograd i Jugoslavija i sve. I odoh odavde, što pre, to bolje. Ovakve stvari da se dešavaju, kaže ono savremeno doba jebi ga, ljudi se kolju motornim testerama. A bilo je toga ovde. Ne znam, beži odavde. To ti je moj savet.

Svetlana Lukić: Ljudi iz vukovarskih podruma su sprovođeni na ogroman ograđeni parking sa metalnim hangarima trgovinskog preduzeća Velepromet. Oko nas su uglavnom bile žene. Muškarci su već biti sprovedeni u hangare i izvan ograde Veleprometa. Čula se pucnjava, malo koja od tih žena se usudila da vrisne na taj zvuk, koji je značio možda streljanje njihovih muškaraca. Jedan mladi vojnik je izašao na sred parkinga Veleprometa, raširio ruke i viknuo: Srbi na levu stranu, Hrvati na desnu. A onda je obema šakama pokrio lice. Žene su se uzmuvale oko nas, pitale su šta da kažu. Kako da se opredele. Jedna je stalno ponavljala, mi smo svi mešani. Moja snaja je Mađarica. Rekli smo im, da je danas za njih najbolje da sve budu Srpkinje. Ispred Veleprometa smo čule da se strašne stvari događaju u vukovarskoj bolnici, padao je mrak i htele smo samo svojoj kući. Sele smo u Juga i krenule za Beograd. Vozile smo kroz polja neobranog, požutelog kukuruza. Stigle smo na Gazelu, ispred nas je blistao Beograd, bio je isti kao da se ništa nije desilo. Godine su prolazile, ratna sreća se promenila i već posle Oluje i Bljeska, počinju pregovori o povratku Vukovara pod hrvatsku kontrolu. U međuvremenu, u ovaj grad dolaze Srbi, izbegli i proterani iz Dalmacije i Like. Kad im je postalo jasno da će se njihov novi dom u Vukovaru vratiti Hrvatskoj, počeli su da organizuju protestne šetnje po uzoru na proteste u Beogradu 1996/97. Imali su sve isto kao mi, pištaljke i šerpe. 1998. Franjo Tuđman je svečano ušao u Vukovar.

Čovek: Nek dođu. Ni 1941. godine se nisam bojao. Ni danas se ne bojim ustaša. Neka dođu. Moj život nije najskuplji i ja ću ga položiti za slobodu.

Krajišnik: Dotero me, Tuđmanova armada ustaška, doterali sa kamom dovde, a još njih ne mrzim. Oni su mi neprijatelj, nego ove Miloševićeve, to treba pobiti. I Milošević, dabogda svoju djecu čeko Dunavom da mrtvi mu dođu u slobodu.

Čovek: Ja sam iz Zadra došao u Benkovac. Iz Benkovca u Knin, iz Knina u Sremsku Mitrovicu, iz Sremske Mitrovice u Loznicu, iz Loznice u Novi Sad, iz Novog Sada u Zaječar, iz Zaječara ovde.

Krajišnik: Ovdje će ostat oni koje Milošević ne želi nimalo. Koji nemaju niđe ništa. Beda, najniži stalež, taj mora ostat da ga Tuđman pokolje, ko ono što nisu izvršili plan koliko je trebalo da pobije.

Žena: Mi smo ovde čardak ni na nebu ni na zemlji. Mi nismo Srbija. Mi nismo Krajina. Mi nismo Hrvatska. Mi nismo nigde, niko i ništa. A gde su ti Srbi? Zašto oni sad opet ne prihvate nas da mi ostanemo i dalje Srbi?

Čovek: To su psi rata. Opljačkali su ovu zemlju, nas ostavili na cjedilu.

Krajišnik: Šta je? Uzeo si Arkana za desnu ruku, jebo ga on. A Julka posebno. Julka, ljepotica, mili bože, koja je to ljepota. To su biseri Srbije. Lijepe naše otadžbine, majke, jebeš taku i maćiju a ne mater. Devedesete godine, da je Miloševiću trebalo dat oko, fali mu oko, ja bi izvadio svoje i dao mu sam. Da bi me doveo sad do ovoga svega. Mi smo prevareni hiljade puta u ovome ratu, izvarani, i mi smo poniženi i Srbin može samo da pognie… ja, ja rađe kažem mom komandantu, izvadi pištolj i ubi me, ja neću pušku, neću da ratujem. A moje dijete, reko bi mu, ubi se rađe, nemoj više srpsku pušku uzimat na ovake načine.

Čovek: Bio sam u Vinkovcima kamenorezac i prije 15 dana dobio sam odbijenicu kao nepoželjan u hrvatskoj državi. Pa oni smatraju da sam zločinac zato što sam nosio pušku od prvoga dana. Od 1991. godine. Bio u Mirkovcima puškomitraljezac, eto zašto. I sad da ja njih čekam, idem u šumu, pa ko koga. Nekoga krknem, pa živim dok me ne ubiju.

Spiker HTV: Evo, ovog trenutka, pred ostatke željezničke postaje u Vukovaru, stigao je vlak za Vukovar, rekli smo već, kojim se hrvatska država vraća na svoje povjesne prostore, i dolazi i vrhovni državni poglavar, predsjednik republike, doktor Franjo Tuđman.

Franjo Tuđman: A ne, razumije se, ne može biti govora da se svi, ne znam, 150 ili 200 tisuća vrate, pa da ponovno imamo razdor i rat.

Svetlana Lukić: Čuli ste na snimku Sašu i Natašu, bračni par Šešeljevih dobrovoljaca iz Niša, koje smo posetile i tokom rata u Bosni. Poslednji put smo videle samo Natašu.

Nataša: A Saša nije tu. Saša je u zatvoru.

Svetlana Lukić: I na koliko je osuđen?

Nataša: Godinu i po dana. Bila sam u Kravici, Bratuncu sa njim, on je bio ranjen u Trebinju. Pa znaš šta, kad smo se mi videli u Beogradu, posle toga sam ja došla kući, pa jedno dva dana posle toga su mi javili da je ranjen. Pa sam išla ja u Trebinje, pa smo dolazili, pa je on dosta išao u Bosnu. Bio je, bio je u Benkovcu, pa šta ja znam, dosta je išao. Pa smo onda zajedno išli u Bratuncu, Kravice, tamo smo loše prošli, znaš, i onda od tad sam malo sa zdravljem bila poremećena. Psihički sam bila malo popustila sa živcima. Znaš šta, Kravica, u Kravici sam baš loše prošla. Tu, a verujem, znaš šta, verujem u Boga, stvarno verujem u neku silu. Sad možda to nije neki starac, znaš, neki sed, ono kako ga mi prikazujemo, dobro, ali postoji neka sila, nešto što odozgo sve nas gleda. Evo, slušaj sad ovo. Ovo, ovo od onih 10 božijih zapovesti, nešto. Pa kaže ovde, kaže: ljubi bližnjega svoga i mrzi na neprijatelja svoga. A ja vam kažem, ljubite neprijatelje svoje i molite se Bogu za sve koji vas gone. Da budete sinovi oca svoga kao ja na nebesima. Jer njegovo sunce obasjava zle i dobre i kišu daje pravednima i nepravednima. Ili ovo: Čuli ste da je rečeno, oko za oko, zub za zub. Ja vam kažem, ne protivite se zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi. Znaš, to mi se baš sviđa.

Svetlana Lukić: U sledećem snimku, čućete raspravu između oca i sina Lenkića iz sela Lipe kraj Smedereva. Otac je protiv rata, a sin je bio dobrovoljac u Vukovaru.

Otac: A bolje je biti osvajač nego osvojeni. Ja mislim da ja idem u tvoje dvorište da se svađam, sramota me. Dođi ti u moje, pa da vidiš kako će prođeš.

Sin: Zašto ne uzeti sve to što se može.

Otac: Ma mani bre, čoveče, ne pričaj svašta.

Sin: Osim toga, to je nekad bilo naše. Samo mi dobro znamo, ne znam koliko vi poznajete, ali ja nešto malo poznajem istoriju.

Otac: Otkud ti znaš šta je bilo…

Sin: Sada, razmišljajući o tom ratu, mada veoma malo razmišljam, mislim da nije bio pravedan. Ali, ali da se ponovo desi tako nešto slično, opet bi išao u isto tako…

Otac: Zašto nisu tako se dogovorili da di je kuj, nek ostane, nek ostanu te granice. Jel razumeš? Kake su nepravedne, nepravedne. Ja znam, čuo sam i verujem u to da je to povučeno ovako, otprilike, od oka. Ali kad je tako, tako. Nek ostane tako. Ali da taj Srbin u toj Hrvatskoj, ima sva prava njegova.

Sin: Nisam, nisam ratnički raspoložen, ali sam brate za ispravljanje tih granica. Ako je neko pogrešio i nepravedno prema nama pogrešio, dajte da ispravimo to. Sve što je bilo naše, vratiti da bude ponovo naše.

Otac: Možda će te pustu i da poseješ. Tako na silu. Pooreš, poseješ, ćutu, a kad dođe berba, nema. Pada glava i nema beriket… Ne dadu to ljudi. Kada nasledi neki nešto, dedino, on rado gine za to. Šta je deda radio, jel dobio to imanje na ono ili na ono, sve jedno, ali unuk ne da dedovinu. Tako i oni. Oni, znaju ljudi dokle je bilo njino i će da ratuju ceo vek… Šta možeš.

Živojin Pavlović: „Trunu šljive i orasi, Mile, sine moj. Nema šljive kuj da bere, Mile, sine moj.“

Svetlana Lukić: Za kraj, slušamo Pančevca, koji je kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije granatirao Vukovar i Sašu, koji nam opisuje svoja snajperska iskustva.

Pančevac: Ja sam bio kod silosa, pošto sam izviđač pri zemaljskoj artiljeriji. Moja jedinica, opsluživao sam dve minobacačke baterije. One su bile, ne znam, ako znate to, ovako levo od silosa, sa tog položaja sam rukovodio vatrom. Bilo je ono, pred Vukovarom stani-pani, pošto je izgleda bio potreban i nama i njima, njima kao simbol otpora, nama kao simbol nekog osvajanja. Ja nisam mirovnjak, rekao sam da sam u DSS-u. Da li je to bio pravedan rat, da li je bio potreban, u to neću da ulazim, otišao sam i ono što je bilo na meni, ja sam uradio. Žao mi je što sam rušio. Ja sam rukovodio tom artiljerijskom vatrom, rušio sam Vukovar, rušio sam i deo Osijeka, rušio sam i Antunovac i tako dalje. Žao mi je, ja verovatno ne znam koliko sam ubio, koliko je ljudi poginulo od tih granata i te artiljerijske vatre kojom sam ja rukovodio. To mi je jedino žao, što sam nekoga, ali ja sam to u sebi izmirio, ja imam zdrav odnos prema sebi, Bog zna sve, ja se nadam da će imati razumevanja i za moje, a ja svake nedelje, između ostalog, kad palim sveće za mrtve, ja palim i za te neke ljude koje sam sigurno pobio. To je ono što kao hrišćanin mogu da uradim.

Saša: Mogu da ti nacrtam tačno šta se vidi kroz snajper, da ne bi pomislila da je to nešto strahovito opasno, da baš ti imaš osećaj da čoveku oduzimaš život. Kad pogledaš kroz okular snajpera, to je ovako krug jedan i vidiš siluetu čoveka na primer, to je ovako. I ti sad ovako, kako je čovek, ti na primer ovu strelicu uperiš mu tu…

Svetlana Lukić: U srce?

Saša: Srce ili u glavu, nemaš nikakav osećaj. Možda bude malo prvi put i neprijatno – padne, ali navikneš se, znaš kako je. Sve se može, za sve postoji prvi put.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik.

 
Radio emisija Peščanik, 18.11.2011.

Peščanik.net, 22.11.2011.