Slažem se sa Lakićevićem da je naša polemika iscrpljena. Teško da bismo u budućoj prepisci iznenada ubedili nekoga ko je pročitao prethodne tekstove da promeni stavove koje je već zauzeo. Ipak, imam potrebu da napišem još par redova – ne zbog onog starog običaja da „moja mora da bude poslednja“, već da bih se osvrnuo na nekoliko stvari iz teksta „Liberalizam je antidepresiv“, za koje smatram da moraju biti napisane radi potpunog sagledavanja problema, a (nadam se) bez otvaranja novih spornih pitanja o kojima bismo polemisali.
Nije postojala nikakva namera da se bilo ko uvredi mojim pisanjem, pa ni profesor Madžar. Jednostavno sam konstatovao da je statistiku moguće veoma ciljano tumačiti kada imate nameru da nešto predstavite u boljem ili gorem svetlu nego što jeste. Ako ćemo o uvredama, zašto onda nije uvredljivo Madžarovo pisanje o državnim statističarima SFRJ, kada o njima kaže – a Lakićević od reči do reči prenosi: „U vezi sa ekonomskim merenjima treba pomenuti i Madžarov zaključak da su „manipulacija, doterivanja cifara i falsifikati“ odlike socijalističke statistike“. Ovakva generalizacija upućuje na predrasude, a iz predrasuda nikada ništa dobro nije izašlo. Kada je reč o drugim Madžarovim predrasudama (koje Lakićević dogmatski usvaja), moje poređenje perioda pre i nakon Drugog svetskog rata, odnosno 30-ih (za pojedine kategorije 50-ih) godina 20. veka sa krajem 80-ih godina, pre svega je bilo podstaknuto profesorovom izjavom da „za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u sklopu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja. Taj položaj je bio rezultat kapitalističkog razvoja do II svetskog rata i, naravno, početne pozicije za taj razvitak nasleđene su iz ranijih vremena. U do sada odigranim rundama borbe za privredni i društveni progres nova Jugoslavija nije izašla kao pobednik“. „Nasleđe kapitalizma“ koje Madžar pominje, a Lakićević potvrđuje, bila je zaostala, ruralna zemlja sa nepismenim stanovništvom, nepostojećim osnovnim sistemima socijalne brige i zaštite i izuzetnim zaostatkom za Evropom i celim civilizovanim svetom u gotovo svim segmentima privrede i društva. Koliko god pogubno delovale 80-e – kada je došla do izražaja utopičnost i krhkost postojećeg sistema samoupravnog socijalizma – i dalje je krajem 80-ih veoma impresivno izgledalo sveopšte poboljšanje kvaliteta života ljudi u SFRJ, u odnosu na predratni kapitalizam koji Madžar i Lakićević hvale.
Ne znam šta da napišem na „otkriće tragova staljinizma“ u mom tekstu. Ali tvrdnja da nije tačno da profit pojedinca ne može biti iznad kvaliteta života zajednice dovela je na primer do realizacije plana o malim hidroelektranama (MHE) širom Srbije. Dovela je do rasprodaje raznih strateških preduzeća, uz ko zna još koliko sličnih u najavi (Telekom, EPS). Da li je to sistem u kojem želimo da živimo, gde će MHE biti legalne? Kako se onda liberalizam koji nam se nudi kao alternativa razlikuje od haotičnog i kriminalnog kapitalističkog bezakonja u kojem trenutno živimo, kakav je kvalitet razlika koje će proizvesti? I povrh toga, mučno je da se svako ukazivanje na kolektivizam kod liberala odmah prebaci na panično podsećanje o najgorim segmentima komunizma. Ne, gospodine Lakićeviću, profit pojedinca nije uslov kvalitetnog života zajednice. On je uslov kvalitetnog života samo i isključivo tog pojedinca i njegovog najbližeg okruženja. I nemam ja ništa protiv toga, ako taj kvalitet života nije direktno izgrađen na vrednostima rada onih kojima takav pojedinac nije ostavio ni mrvice torte, dok sam uživa u celom kolaču – taj deo mene posebno brine i to nije staljinizam nego savremeni socijalistički pogled na realnost koja nam se događa. Osiromašenje naroda u miru i bez sankcija, sa ogromnom finansijskom pomoći spolja, gotovo da je jednako onom koje se desilo za vreme sankcija i ratova. A ista podela kolača i danas je aktuelna – običan radnik ne može, koliko god da je kvalitetan i koliko god da radi – da zaradi čak ni za najosnovnije potrebe, lične i svoje porodice. Zbog toga je važna preraspodela onoga što kapitalista prigrabi za sebe, kao da je ulaganjem kapitala otkupio i živote onih koji za njega rade. Trend osiromašenja mora se prekinuti i preokrenuti – kako zamišljate da je to moguće u liberalnom kapitalizmu koji predlažete, gde kapitalisti uzimaju koliko žele a socijalna politika države je „u skladu sa mogućnostima“?
Parodično iskrivljenje mojih reči i komentara o onima koji nemaju para da plate račune i sebi priušte iole dostojanstven život, i stavljanje svega u kontekst hrabrih izvršitelja koji se bore protiv zlih beogradskih nevladinih organizacija – ne bih komentarisao, to neka ide na dušu Lakićeviću, a svako ko prati proteste protiv MHE ili organizaciju „Krov nad glavom“, može sam da proceni stepen zle namere i ostrašćenosti u takvim njegovim tvrdnjama.
Dalje, Lakićević eksperimentiše sa konceptom da mi u Srbiji liberalizam u stvari nismo ni videli: „Znamo da se Srbija usprotivila liberalnim reformama vlade Ante Markovića, da je pod udruženim vođstvom levice i desnice izabrala rat i da je posle decenije ratovanja i sukoba sa susedima i celim svetom izašla sa prepolovljenim bruto domaćim proizvodom. I da se od tada, uglavnom presporo i nedosledno, iz tog dubokog bunara izvlači“. Kako se onda zove sistem u kojem već tri decenije životarimo? Komunizam nije sigurno, a ne računajući populističke mere iz devedesetih nije ni socijalizam. Baš me interesuje kako će za par decenija istoričari (pravnici, ekonomisti) klasifikovati decenije koje su usledile nakon pada komunizma. Ali ovo Lakićevićevo lutanje u odnosu na shvatanje šta mi zapravo živimo izuzetno je značajno zbog jednog drugog aspekta ove diskusije. Naime, Lakićević zaključuje da je liberalizam jedini put, jer je osnovni postulat liberalizma vladavina prava (kao da liberalizam drži monopol na to?). Zamka u koju Lakićević međutim pada, iako ju je praktično sam namestio, jeste upravo činjenica da je teorijski model liberalizma – protiv kojeg bi takođe imao dosta da napišem – svetlosnim godinama daleko od današnje Srbije. Dok optužuje levičare za naivnost („na vlasti je Vučić, a ne Perikle“) Lakićević pokazuje identičan stepen idealizacije. Nama je nametnut, podmetnut, prodat predatorski kapitalizam i divljački liberalizam koji se ne zasniva na postulatima vladavine prava već vladavine kapitala i vladavine jačeg (bolje politički pozicioniranog). I to je „naš kapitalizam“, za koji političari (kako na vlasti, tako i u opoziciji) tvrde da nema alternativu. To je liberalizam koji su realizovale sve partije na vlasti od 2000. do danas, u kojem je moguće sklapati poslove sa javnim vlastima po osnovu kumstva, srodstva, partijske pripadnosti, u kojem se otima od penzionera i daje „investitorima“, sistem koji izjedaju korupcija i bezakonje (ovo je zapravo tačka u kojoj se Lakićević i ja sasvim poklapamo u razmišljanjima) i koji izgleda kao da je ispao iz stripa Alan Ford (makar onih klasičnih brojeva iz 70-ih). To je sistem iz kojeg se ne može jednostavno zaključiti da će nam biti super ako ga malo našminkamo i uspostavimo „vladavinu prava“, pa će sve da pršti od privrednog rasta, a istovremeno ćemo svi da se obogatimo preko noći, od sopstvenog rada naravno. Ovakvo razmišljanje je naivno – moramo promisliti o drugačijim politikama a ne o maskiranju postojećih u neki novi gemišt koji bi bio podjednako nehuman, samo bi posmatraču sa strane lepše izgledao.
Peščanik.net, 03.06.2019.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Liberalizam je antidepresiv
Mario Reljanović – Depresivni liberalizam
Mijat Lakićević – Šta je istina o privrednom rastu SFR Jugoslavije
Mario Reljanović – Bauk socijalizma i teror kapitalizma
Mijat Lakićević – Napred, u prošlost
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
