Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Hteo bih da se osvrnem na tvrdnju Maria Reljanovića da „je rast BDP-a u ozloglašenom komunizmu bio u kontinuitetu ekstremno visok, oko 7 odsto godišnje u proseku za period 1955-1990. godine“. Naime, podaci kojima raspolažem, govore bitno drugačije.

Prema publikaciji „O dva veka razvoja Srbije – beleške Miodraga Nikolića“ koju je 2017. godine izdao Republički zavod za statistiku, Jugoslavija je u razdoblju od 1950. do 1990. godine ostvarila sledeći rast. Za prvu deceniju (1950-1960) indeks rasta je iznosio 187 (što znači da je ukupan rast bio 87 odsto, odnosno da je prosečna godišnja stopa rasta iznosila oko 6,5 odsto); za drugu 184 (6,3%); za treću 174 (5,7%), a za četvrtu (1980-1990) indeks je bio 96 što znači da je zabeležen godišnji pad BDP-a od oko 0,4 odsto. Na osnovu toga dolazi se do zaključka da je prosečna godišnja stopa rasta između 1950. i 1990. godine iznosila 4,5 odsto. To uopšte nije mala stopa, ali je daleko od sedam odsto koliko pominje Reljanović.

Sličan zaključak može se izvesti i iz knjige Ljubomira Madžara „Suton socijalističkih privreda“, obimne (na blizu 500 stranica) uporedne analize razvoja socijalističkih i kapitalističkih zemalja izdate 1990. godine. Podaci koje navodi Madžar dati su u sledećeoj tabeli:

Stope rasta jugoslovenske privrede

RazdobljePorast (%)
1952-608,91
1960-648,11
1964-705,11
1970-805,74
1980-870,83

Iz tabele sledi da je Jugoslavija u razdoblju 1952-1987. ostvarila prosečan godišnji privredni rast od oko 4,8 odsto. To je vrlo blizu, mada nešto više (zato što su izostali podaci za slabije rane pedesete i kasne osamdesete godine) od gore pomenutih 4,5 odsto.     

Međutim, ono što je u Madžarevoj knjizi posebno zanimljivo jeste sledeći zaključak: „Za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u sklopu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja. Taj položaj je bio rezultat kapitalističkog razvoja do II svetskog rata i, naravno, početne pozicije za taj razvitak nasleđene su iz ranijih vremena. U do sada odigranim rundama borbe za privredni i društveni progres nova Jugoslavija nije izašla kao pobednik. Moglo bi se reći da je gubila na poene (kroz opadanje procentno izraženih indeksa relativnog nivoa), da je time na ivici nokdauna i da nam ostaje nada da se nokdaun neće izroditi u nokaut“.

Kao što sada znamo, do nokauta je nažalost zaista došlo. Ali to za našu priču nije važno; važna je pomenuta uporedna analiza. Madžar je poredio – kao zemlje sličnog stepena razvoja – Austriju, Grčku, Italiju, Japan, Mađarsku, Tursku i Španiju sa jedne, i Jugoslaviju, Srbiju, užu Srbiju, Vojvodinu, Hrvatsku i Sloveniju sa druge strane. Evo tabele:

Dohodak po stanovniku (u USD)

Zemlja1950.1986.
Austrija1.1089.990
Grčka4303.680
Italija1.0228.550
Japan59112.840
Mađarska7692.020
Turska3891.110
Jugoslavija4692.300
– Srbija4072.075
– Uža Srbija4502.291
– Vojvodina3872.714
– Hrvatska5322.873
– Slovenija8204.664

Madžar je posebno ukazao na rezultate poređenja Srbije i Grčke, Hrvatske i Italije te Slovenije i Austrije. Srbija je 1950. godine po stepenu razvoja bila vrlo blizu Grčke, tj. na 94,7 odsto grčkog nivoa, da bi 1986. bila na svega 56,4 grčkog stepena razvijenosti. Posebno je porazno to da je uža Srbija (dakle bez Vojvodine i Kosova) 1950. bila razvijenija od Grčke za 4,7 odsto, dok je 1986. pala na 62,3 odsto grčkog nivoa.

Hrvatska je, pak, 1950. bila upola nerazvijenija od Italije (52,1 odsto) dok je 1986. pala na trećinu (33,6 odsto) italijanskog nivoa. Slično je prošla i Slovenija koja je 1950. bila na tri četvrtine (74 odsto) austrijskog stepena razvijenosti, da bi pala na ispod polovine (46,7 odsto) 1986. godine.

S druge strane, Mađarska je 1950. bila duplo razvijenija od Vojvodine da bi je posle tri i po decenije Vojvodina pretekla za trećinu (bila je razvijenija za 34,4 odsto). Madžar posebno pominje da je slično Mađarskoj pod socijalizmom prošla i Čehoslovačka „koja je po retrogradnim procesima u svom razvoju ni manje ni više nego paradigmatičan primer – ona se od prosperitetne, tehnološki napredne i kulturno emancipovane zemlje postepeno pretvara u stagnatno društvo i nerazvijenu zemlju“.

U vezi sa ekonomskim merenjima treba pomenuti i Madžarov zaključak da su „manipulacija, doterivanja cifara i falsifikata“ odlike socijalističke statistike: „Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada nisu potcenjeni“. Govoreći o statistici u SSSR-u, Madžar se poziva na Birmana koji „otvoreno i bez ograda ističe da su zvanični podaci o industrijskom rastu direktno preuveličani kako bi… uopšte bilo moguće da se od 1940. do 1980. godine industrijska proizvodnja poveća 20 puta“.

Madžar poredi razvoj dve velike grupe socijalističkih (cela istočna Evropa, plus Jugoslavija i Kina) i kapitalističkih zemalja (cela zapadna Evropa plus SAD, Kanada, Japan, Turska i Indija) između 1950. i 1980. godine. U knjizi je data velika tabela, ali ću ovde navesti samo dva Madžareva zaključka. Prvi je da su socijalističke zemlje znatno precenjivale svoje stope rasta. Drugi je da uprkos tome „socijalističke zemlje nisu ostvarile brži rast od kapitalističkih zemalja“. I tu je zapravo još jedan, treći zaključak: „politički uticaj na statistički iskaz razvojnih rezultata“ iziskuje da se „kao jedino pouzdan pristup“ uzme „utvrđivanje konačnog rezultata velikog socijalističkog privredno-političkog eksperimenta“.

Jer „za zemlje koje sve vreme iskazuju visoke stope na kraju se ispostavi da se nisu makle mnogo od početka. Komparacija nivoa prikazuje razvojne rezultate socijalističkih zemalja u daleko nepovoljnijem svetlu nego komparacije stopa… Nalazi su zastrašujući… Zaostajanje svih socijalističkih zemalja… toliko je drastično da bi to mogao biti povod za istinski dalekosežno, pa stoga za sada još uvek malo verovatno preispitivanje vladajuće doktrine. Koliko vredi revolucionarni preobražaj koji je Srbiju bacio na 60 odsto grčkog nivoa?“

Najzad, Madžar maže: „Cifre ništa ne govore o kvalitetu. Inferiornost socijalističkog sveta upravo je tu spektakularna i beznadežna… Iza kvaliteta krije se čitav univerzum činilaca blagostanja… Inferiornost u kvantitativnim pokazateljima je nesumnjiva. Možda bi ih na mahove trebalo ipak ignorisati, jer stvaraju privid da su razlike manje nego što jesu. Možda su prave razlike ipak one koje se javljaju na beskrajnom području kvaliteta i o kojima nikad nećemo imati dovoljno realističnu predstavu“.

Peščanik.net, 25.05.2019.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Alanfordovski liberalizam

Mijat Lakićević – Liberalizam je antidepresiv

Mario Reljanović – Depresivni liberalizam

Mario Reljanović – Bauk socijalizma i teror kapitalizma

Mijat Lakićević – Napred, u prošlost

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)