Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nedavno se Branko Milanović na tviteru pohvalio kako ima čast i zadovoljstvo da na Univerzitetu Groningen održi „Angus Medison predavanje“. Medison je britanski ekonomski istoričar koji je ustanovio sad već čuvenu Medison bazu podataka koja sadrži informacije o bruto domaćem proizvodu po stanovniku za takoreći ceo svet, od srednjeg veka naovamo. Zašto to pominjem? Zato što je Vladimir Gligorov, koga u svom tekstu Mario Reljanović suprotstavlja Ljubomiru Madžaru, koristio podatke iz te Medison baze. Koju, međutim, Madžar 1990. i da je hteo nije mogao da koristi, jer je napravljena tek desetak godina kasnije. Tako da je Madžar za 1950. koristio podatke iz knjige Iva Vinskog „Društveni proizvod svijeta“ iz 1976, a za 1986. godinu podatke Svetske banke iz 1988. Još nešto, podaci u Medison bazi obračunati su u tzv. stalnim dolarima iz 1990, a podaci Svetske banke u tekućim dolarima. Dakle, da je Madžar mogao da koristi Medison bazu, i da je to učinio, tada bi i kod njega BDP Jugoslavije po stanovniku bio oko 6.000 dolara (umesto 2.300), ali bi, recimo, i BDP/pc Grčke bio 9.440 USD, umesto 3.680 (kako stoji u navedenoj tabeli), kao što bi i BDP/pc Austrije bio 16.100 umesto (prikazanih) 9.990 dolara. Dakle, nema nikakve proizvoljnosti, a pogotovo kod Madžara nema namere da se stvari prikažu gorima nego što jesu, kao što kaže Reljanović. To je uvreda na račun profesora Ljubomira Madžara kojoj ne vidim ni motiv ni razlog.

A nema ni nesaglasnosti između Gligorova i Madžara, naprotiv. Kada se pogleda grafikon koji Gligorov daje u svom tekstu, vidi se da je BDP/pc SFRJ tokom čitave pretposlednje decenije 20. veka ravna linija, znači – stagnira. Manje-više isto govore i podaci Ibrahima Latifića – kojeg Reljanović iz nepoznatog razloga zove Latifović – da u kvalitet i održivost tog isforsiranog industrijskog rasta (plaćenog ogromnom neefikasnošću i gubicima) sada ne ulazim.

Zatim, iako prethodno kaže da podaci nisu važni, Reljanović navodi čitav niz podataka kojima dokazuje razvoj u SFR Jugoslaviji. Potpuno nepotrebno. Ja sam napisao da ostvareni rast BDP-a od 4,5 odsto uopšte nije mali i jasno je da iz toga moraju proizaći i drugi podaci o rastu društvenog blagostanja i životnog standarda uopšte. Ali, poređenja koja sam naveo, a kojima Reljanović neće da vidi svrhu, pokazuju da su u isto vreme drugi, tj. kapitalističke zemlje, u svakom, ne samo ekonomskom smislu postigle (mnogo) više. Ne samo da su Austrija i Italija za 3-4 decenije povećale razliku u odnosu na Sloveniju, odnosno Hrvatsku, nego je Grčka pretekla Srbiju (iza koje je bila sredinom veka) i onda joj je još i odmakla za 40 odsto. To je po mom mišljenju poražavajuće.

Da kažem sada nešto i o nekim Reljanovićevim stavovima. Mario Reljanović piše: „Naprosto sam ukazao da je i takav, loše zamišljen i još gore sproveden sistem, bio daleko bolji od neoliberalnog užasa koji danas živimo“. Da je stanje daleko od dobrog, s tim se nije teško složiti, ali svako ko je gledao dr Hausa zna da je za propisivanje terapije ključna dijagnoza, tj. utvrđivanje uzroka bolesti. Dakle, kada Reljanović kaže „neoliberalni“ užas, to nije doktrinarno pitanje, to je pitanje života i smrti takoreći.

S tim u vezi, najpre, kada iznosi podatak da je BDP Srbije danas na tri četvrtine onoga iz 1989, čovek bi mogao da pomisli da je Srbija tada krenula da uvodi nekakav (neo)liberalizam pa se zato strmoglavila. Znamo, naravno, da nije bilo tako. Znamo da se Srbija usprotivila liberalnim reformama vlade Ante Markovića, da je pod udruženim vođstvom levice i desnice izabrala rat i da je posle decenije ratovanja i sukoba sa susedima i celim svetom izašla sa prepolovljenim bruto domaćim proizvodom. I da se od tada, uglavnom presporo i nedosledno, iz tog dubokog bunara izvlači.

Još važnije – šta je u Srbiji danas liberalno, pa još i neo? Recimo, ključni Reljanovićev argument – državne subvencije stranim firmama ne da nisu liberalne nego su sušta suprotnost liberalizmu. To je čist državni intervencionizam, dakle etatizam, koji se primenjuje upravo zato da bi se navodno pomoglo siromašnima, tj. nezaposlenima.

Gde je Srbija danas najslabija? U vladavini prava. O tome sam pisao u prvom tekstu pa neću da (se) ponavljam, ali najveći problem u Srbiji danas – iz čega izviru i socijalna nesigurnost, i siromaštvo, i nizak privredni rast i korupcija, da pomenem samo neke od savremenih srpskih pošasti – jeste nepoštovanje zakona. Čak više nego njihov kvalitet, jer su mnogi od njih, kako se to kaže, usklađeni sa evropskim standardima, ali se ne sporovode. A vladavina prava je temeljno liberalno načelo. Ergo, ono što Srbiji treba, to je pre svega liberalizam.

„Profit pojedinca ne sme biti iznad kvaliteta života zajednice“ – napisao je takođe Reljanović. Možda će me optužiti da sam je izvukao iz konteksta, ali mene ova rečenica plaši. I miriše mi – sad će se Mario Reljanović zgroziti – na staljinizam. U krajnjoj liniji, tako da kažem. Mislim da je to pogrešan put. Profit pojedinca je uslov kvalitetnog života zajednice. Zajednica koja pojedincima omogući da stiču profit, podiže kvalitet svog života. A iznad svih je zakon.

„Ne smeju se oduzimati stanovi onima koji nemaju da plate dug zato što su socijalno ugroženi“, kaže Reljanović i pominje u tom kontekstu Kori Udovički – koja, uzgred, niti sebe smatra niti je u ekonomskim krugovima smatraju neoliberal(k)om. U praksi, uvek je ključno pitanje mere. Dakle, šta je mera socijalne ugroženosti? Da li je socijalno ugrožen neko ko živi u trosobnom stanu u centru Beograda vrednom 300.000 evra – a to je primer koji je pomenula, ako se dobro sećam, Udovički – i ko ne plaća struju i komunalije zato što tvrdi da je socijalno ugrožen. U Srbiji ima jako mnogo ljudi koji imaju izuzetno vredne nekretnine, a koji bi želeli socijalnu pomoć. Ako već govorimo tako, kolokvijalno i pomalo neobavezno, kao što se u gradskom prevozu češće švercuju ljudi koji su sasvim lepo obučeni, dakle dobrostojeći, a karte redovno kupuju siromašni, tako i uopšte uzev, struju, komunalije i slične obaveze od značaja za „kvalitet života zajednice“ što bi rekao Reljanović, ne plaćaju ne oni koji nemaju, nego oni koji to sebi daju za pravo, a često imaju i neku vezu, partijsku ili drugu. A kada im na vrata dođe izvršitelj – onda angažuju nevladine organizacije da protestuju. Naravno u Beogradu, gde ima televizija, a tamo gde ima istinski siromašnih, po selima, te organizacije i ne zalaze. A i šta će, tamo nema struje, a ni asfaltnog puta do tamo.

Ili, uzmimo ovaj slučaj sa kreditima u švajcarcima. Jasno je da tu banke nisu bile sasvim fer (jer su sav rizik prebacile na zajmoprimca), ali je još jasnije da su se mnogi zaduživali daleko preko gubera, kao da kredit nikad neće morati da vrate. I sad oni koji su bili oprezni i štedljivi treba da plaćaju dugove rasipnika. To je socijalna država u Srbiji. Tako da kada se neko, pa i Reljanović, zalaže za državnu intervenciju u bilo kojoj oblasti, treba da ima u vidu realnu državu i realnog vlastodršca, dakle upravo Vučića, a ne Perikla, kao što levičari u Srbiji po pravilu rade.

Dakle, nije sporno da država treba da vodi određenu, u skladu sa mogućnostima, socijalnu politiku, ali pokazalo se da tu politiku daleko bolje, efikasnije, pravičnije i pravednije vodi liberalna kapitalistička država, nego sve druge varijante koje su do sada isprobane. Zato sam (uz sve rezerve) pomenuo „slogan“ Francuske (buržoaske) revolucije „Sloboda, jednakost, bratstvo“, jer ona kao ideal otvorenog društva, zasnovanog na vladavini prava, daje dovoljno širok okvir za usmeravanje, dogradnju i popravljanje.

Ako bude potrebe, predlažem da ovaj razgovor nastavimo u kafani. Ulaz slobodan.

Peščanik.net, 30.05.2019.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Alanfordovski liberalizam

Mario Reljanović – Depresivni liberalizam

Mijat Lakićević – Šta je istina o privrednom rastu SFR Jugoslavije

Mario Reljanović – Bauk socijalizma i teror kapitalizma

Mijat Lakićević – Napred, u prošlost

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)