Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Čitajući tekst Mijata Lakićevića „Napred u prošlost“, došao sam na ideju da napišem ponešto o bauku socijalizma i da – donekle – razmontiram bajku o liberalizmu kao nevidljivoj sili koja se pojavljuje i spasava stvari. Iako moj tekst „Bauk socijalizma i teror kapitalizma“ govori o raznim aspektima savremenog socijalizma i predatorskog kapitalizma, Lakićević se osvrnuo samo na jedan jedini njegov detalj: činjenicu da sam napisao da je u periodu 1955. do 1990. godine privredni rast u SFRJ bio oko 7% godišnje. U elaboriranoj argumentaciji, uz dva navedena izvora, Lakićević pokušava da opovrgne ovu moju konstataciju. Istini za volju, Madžarevi podaci koje koristi su veoma upitni – Gligorov recimo ima potpuno drugačije podatke o BDP-u prema kojima rast u periodu 1947-1989. izgleda drugačije nego što je predstavljen kod Madžara, dok Latifović pominje rast od 5,4% godišnje za celu privredu i 7,3% godišnje za industriju, u periodu 1952-1990. „Istina“ o privrednom rastu u SFRJ je očigledno nedokučiva i zavisi od krajnjih motiva onoga ko je predstavlja – u Madžarovom slučaju, da prikaže stvari gorima nego što su bile (na primer, podatak o dohotku po glavi stanovnika od 2.300$ u 1986. godini krajnje je zanimljiv, da se izrazim najblaže moguće; Madžar je, kako sam Lakićević kaže, ove podatke objavio 1990. godine kada je trend umanjenja prethodnih dostignuća na račun spasenja koje dolazi u obliku kapitalizma, bio veoma izražen). Ali, čisto rasprave radi, da pretpostavimo da su Madžar i Lakićević u pravu.

Postavlja se pitanje: pa šta? Moja odokativna konstatacija rasta BDP-a u SFRJ zasnovana je na samo jednom izvoru koji sam pritom slobodno interpretirao, pa hajde da pretpostavimo da je ta konstatacija potpuno pogrešna. Da li to znači da bi trebalo zanemariti ostatak teksta? Da li je na ovoj jednoj cifri pala cela misaona konstrukcija o bauku socijalizma, odnosno da li je uspešno pokazano da je socijalizam zaista nešto retrogradno, nepodobno i neželjeno u bilo kojem društvu?

Naravno da nije. I to iz više razloga, koje Lakićević ne razume, ne želi da razume, ili ih jednostavno ignoriše.

U mom tekstu nema poređenja SFRJ sa drugim državama kojem je Lakićević posvetio mnogo prostora, predstavljajući ga kao kontraargument (nije jasno čemu). Moj tekst uopšte nije hvalospev vremenu komunizma u SFRJ; naprotiv, ovog dela se dotičem samo u onoj rečenici koju Lakićević napada. Moja ideja nije bila da ga postavim kao alternativu postojećem divljaštvu. Naprosto sam ukazao da je i takav, loše zamišljen i još gore sproveden sistem, bio daleko bolji od neoliberalnog užasa koji danas živimo. Tome je poslužilo i poređenje na samom kraju teksta, koje je predmet Lakićevićevih razmatranja. Ono je izvedeno ilustracije radi, kao nešto što je svakome ko je stariji od četrdesetak godina i ko je osetio život u SFRJ jasno samo po sebi, bez pretenzija da se dalje raščlani ili detaljno potkrepi statističkim podacima. Evo i nekih dodatnih zanimljivih podataka o životu 1989. godine i danas:

– U 2015. godini, BDP je bio 27,5% niži nego 1989. godine;

– Spoljni dug Jugoslavije je 1987. iznosio 17,5 milijardi dolara; u martu 2015. spoljni dug Srbije bio je 26,73 milijarde dolara;

– Srbija (bez Kosova) je 1989. imala skoro 300.000 više zaposlenih nego 2017; u industriji, rudarstvu i elektroprivredi radilo je skoro 500.000 ljudi više 1989. nego 2017. godine (pritom bi trebalo napomenuti da u statistički podatak iz 1989. ulaze u ogromnoj većini samo zaposlena lica sa ugovorom o radu, dok u podatak iz 2017. ulaze svi prema važećoj metodologiji, od kojih značajan broj ima kratkoročne nesigurne ugovore o radnom angažovanju, ili uopšte nema ugovor);1

– Zanimljiv je i podatak koji govori o povlačenju države iz finansiranja nekih osnovnih potreba u društvu, kao što je obrazovanje – tako je 1989. godine bilo 71,5% studenata čije je školovanje plaćala država; 2017. godine taj udeo je bio samo 41%.2

Predatorski kapitalizam ima jedinstveni učinak na psihu ljudi. Prema Evropskom istraživanju o kvalitetu života građani i građanke Srbije su na dnu po indikatorima mentalnog zdravlja: 46% žena i 39% muškaraca je u riziku od depresije. Međutim, „liberalizovani“ zdravstveni sistem (uglavnom „oslobođen“ medicinskih radnika koji masovno emigriraju) više nije u stanju da obezbedi psihoterapeute. Ko ima para, neka se leči kod privatnih psihijatara. Ko nema – shvatio je pravu prirodu depresivnog liberalizma, sistema koji te najpre razboli pa ti onda uzme novac da bi ti pomogao da se izlečiš (ili te ignoriše ako nemaš novac koji bi ti uzeo).

Nikome danas ne pada na pamet da obnavlja ideje samoupravnog socijalizma, jednopartijskog sistema i centralizovane privrede (to sam u prethodnom tekstu i naglasio); sve one su jednostavno istorijski propale i tamo im je i mesto – u istoriji. Umesto toga, moj tekst je bio usmeren ka modernom socijalizmu, koji postoji i funkcioniše, koji nije izmišljotina partijskih komesara i „naštimovanih statistika“ (provlači se u Lakićevićevom tekstu i ta teza, da su statistike iz doba SFRJ instrumentalizovane – hajde da ovde u istom stilu upotrebimo nevaljani argument i ironično kažemo kako su danas neoliberali na vlasti baš poznati po istinitosti i nepristrasnosti statističke obrade podataka koje predstavljaju kao zvanične rezultate svojih uspeha!). Ako ćemo ipak porediti ideju savremenog socijalizma i nekadašnjeg komunističkog sistema, mora se zaključiti da oni pre svega dele jako važan princip – socijalnu odgovornost države za svoje građane i sveopšteg napretka u onim oblastima koje se ne mogu iskazati kroz rast BDP-a, ili neke druge ekonomske pokazatelje. Nije dakle poenta samo u tome koliki je bio rast BDP-a, nego kako je taj rast uticao na rast opšteg kvaliteta života građana Jugoslavije. Zato je možda zanimljivo porediti i „kapitalistička dostignuća“ iz doba Kraljevine Jugoslavije (nad kojima Lakićević takođe lamentira, citirajući Madžara), sa istim pokazateljima iz doba ozloglašenog komunizma (podaci su preuzeti iz knjige Ibrahima Latifovića „Jugoslavija 1945-1990 (razvoj privrede i društvenih djelatnosti“:

– Očekivana dužina života 1931. godine bila je 45,5 godina, a 1989. 71,5 godina;

– Smrtnost novorođenčadi 1939. bila je 132 na 1000 stanovnika; 1990. umiralo je 20 novorođenčadi na 1000 stanovnika (u oba primera računaju se samo živorođena deca);

– Udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom stanovništvu 1931. godine iznosio je 76,6%; u 1990. samo 20%;

– Nepismenih koji su stariji od 10 godina 1931. bilo je 44,6% dok je 1981. godine taj procenat pao na 9,5% (od čega ubedljivo najviše starijeg stanovništva, dok je među decom nepismenost iznosila 0,9%);

– U 1931. godini porodice su živele po patrijarhalnim, tradicionalnim obrascima, pa je tako u čak 16% porodica bilo osam ili više članova različitih generacija; ovaj procenat je do 1981. godine spao na 3,9%;

– 1940. godine bilo je 76 zaposlenih na 1000 stanovnika, u 1990. godini bilo ih je 356 na 1000 stanovnika;

– U 1939. godini na pet muškaraca bila je zaposlena jedna žena, u 1990. godini na 2,5 muškarca koji su radili bila je zaposlena jedna žena;

– U 1939. godini oko 25% dece školskog uzrasta nije pohađalo osnovnu školu, a 84% nije pohađalo srednju školu; u 1990. 2% dece nije pohađalo osnovnu školu, a oko 10,5% onih koji su završili osnovnu školu nisu upisali srednju školu;

– U školskoj 1938/39. godini postojalo je ukupno 29 viših i visokih škola na kojima su 22% studentkinja činile žene; u školskoj 1989/90. godini postojalo je 310 viših i visokih škola, sa udelom upisanih žena od 49%;

– 1952. godine domaćinstvo je trošilo čak 53,7% prihoda za ishranu, a 1989. samo 38,7%.

Nije, dakle, sve zavisno od moje (pogrešne?) procene BDP-a u SFRJ i njenog privrednog razvoja. I to je nešto što neoliberali iskreno ne razumeju – kao što rekoh u prethodnom tekstu, kapitalizam sa ljudskim licem oni shvataju na jedan sasvim drugačiji način. Ni sam Lakićević se ne bavi aspektima moje analize predatorskog kapitalizma i podrške „investitorima“, pa moram da zaključim – siguran sam da će me ispraviti ako grešim – da se u tim segmentima slaže sa mnom, da je trenutna situacija neodrživa i da će na duge staze trenutna politika dovesti do užasnog osiromašenja našeg društva, koje je već jedno od najsiromašnijih u Evropi. Problem sa kapitalizmom je u tome što on – čak i ako se nađu političke snage koje bi sprovele neku njegovu kvalitativno drugačiju varijantu – ne može da odgovori na izazove narastajuće bede. Slobodno tržište jeste važno, ali je korektivna uloga države na tom tržištu podjednako značajna. Dok god privatizujemo javne službe, potenciramo „investitore“, smanjujemo prava radnika i povećavamo socijalnu nejednakost između građana – pohvalno je ali nije dovoljno to što bi se neko obračunao sa korupcijom, spregom politike i organizovanog kriminala, poštovao vladavinu prava i podelu vlasti, rečju uveo red u haotični sistem koji je trenutno aktuelan. Nije dovoljno, zato što okvir kapitalističkog razmišljanja ne ide dalje od jednakosti – dajmo svima jednaku šansu, pa ko se kako snađe. Snaći će se, po pravilu, onaj ko ima para. Kapitalizmu izmiču ravnopravnost, solidarnost, humanost i pravičnost – dajmo svima jednake početne pozicije, što znači da u neke moramo uložiti više nego u druge; neke delatnosti se ne grade na profitu i nije prihvatljivo rešenje samo ono koje vlasniku kapitala donosi što veći lični profit, već ono koje podrazumeva da se radnici pravično plate za vrednost rada koji su uložili; ne smeju se oduzimati stanovi onima koji nemaju da plate dug zato što su socijalno ugroženi – prema njima naprotiv država ima posebnu obavezu; profit pojedinca ne sme biti iznad kvaliteta života zajednice; i tome slično. Ovakva socijalna funkcija države nije prisutna u razmatranjima neoliberala (setite se Kori Udovički: ko nema da plati struju, neka proda stan), što automatski diskvalifikuje ovaj sistem kod svih koji žele da žive bolje od sopstvenog rada i ne žele da budu eksploatisani – na legalan način koji Lakićević predlaže u svojim tekstovima, kao ni na kriminalan način koji trenutno prevlađuje. Zbog toga se ideja savremenog socijalizma uporno (i u Lakićevićevom tekstu, a i generalno) poistovećuje sa „povratkom u prošlost“, sa baukom komunizma, predstavljajući da tu zapravo izbor ni ne postoji i da je neoliberalizam jedini i vazda pobednički, dogma koja se ne sme dovoditi u pitanje i koja nema alternativu.

Možda je povodom toga posebno zabavna ironija da je tekst „Napred u prošlost“ u kojem Lakićević pokušava da ukaže na opasnosti pojave tendencija povratka u socijalizam (iako u modernom socijalizmu nikada nismo ni bili) zapravo naslovljen idealnim naslovom za moj tekst „Bauk socijalizma i teror kapitalizma“ – jer u njemu pokazujem da je povratak u predatorski kapitalizam suštinski povratak negde na polovinu 19. veka, kako kada je reč o radničkim pravima, tako i kada je reč o ulozi države u oblastima zaštite radnika i socijalnim davanjima. To je istinski povratak u prošlost, dovoljno daleku da nam se čini da je nemoguće toliko retrogradirati, a opet dovoljno blisku da se sećamo kako se teror kapitala tom prilikom urušio pod naletom sindikalizma, solidarnosti, kasnije i globalizacijom ideje ljudskih prava, što je sve zajedno omogućilo stvaranje nekih novih, humanijih, solidarnijih i pravičnijih sistema društvenih odnosa, proizvodnje, oporezivanja, socijalne zaštite. Kako god da ga nazvali, taj novi sistem imao je socijalizam kao ideju-vodilju. I uspevao je prilično dobro da se održi u mnogim „kapitalističkim“ državama, do danas. A to mora da boli neoliberale jer pokazuje da ne samo što su alternative moguće, već su dostupne svim državama sveta i mogu da uspeju – ako interesi velikog kapitala i velikog kriminala ne udruže snage da se to ne desi (svaka sličnost sa trenutnom situacijom u Srbiji je namerna).

To je poruka mog prethodnog teksta. A za potrebe mirnog sna statističara i neoliberalnih stručnjaka, neka bude zabeležno da sam pogrešio i da je BDP u SFRJ zaista bio 4,5% – jer to zapravo nije ni važno. Važno je da je novac kojim je raspolagala država bio humanije i odgovornije raspoređen na građane, njihovu zaštitu i socijalne potrebe, na javne službe i ustanove, kao i na ukupno bolje življenje svakog od nas bez izuzetka. Važno je i da liberali ne mogu to da shvate, kao i da oni ne žele da znate da postoje mnogo bolji pokazatelji kvaliteta života jedne nacije od činjenice da u kapitalizmu bogati još brže postaju još bogatiji, na račun siromašnih koji im to omogućavaju (i pritom sami postaju sve siromašniji).

Peščanik.net, 27.05.2019.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Alanfordovski liberalizam

Mijat Lakićević – Liberalizam je antidepresiv

Mijat Lakićević – Šta je istina o privrednom rastu SFR Jugoslavije

Mario Reljanović – Bauk socijalizma i teror kapitalizma

Mijat Lakićević – Napred, u prošlost

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

  1. Do podataka se došlo poređenjem statističkih godišnjaka Republike Srbije iz 1990. i 2018.
  2. Isto.