Antifašistički maj u znaku Ive Lole Ribara

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

U ponedeljak 23. aprila u KC Parobrod odigran je za ovdašnje prilike nesvakidašnji performans. Povodom dana rođenja Ive Lole Ribara, omladinskog aktiviste, ilegalca, partijskog rukovodioca KPJ, ratnika, Narodnog heroja, u produkciji Reflektor teatra petoro glumaca je sa izvanrednim nadahnućem Ivinim rečima govorilo o njegovom vremenu i o svevremenim temama: o poimanju pravde, o dužnosti, o odgovornosti, o antifašizmu, o slobodi. U režiji Milene Minje Bogavac – Nina Nešković, Sunčica Milanović, Strahinja Blažić, Nikola Živanović i Đorđe Živadinović Grgur proveli su nas kroz segmente Lolinog života, darujući nam kulturni i društveni događaj koji je odisao duhom jugoslovenskog antifašizma. To je bio samo deo procesa nastanka predstave Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi, čija premijera se očekuje 9. maja.

Kod progresivnih omladinaca 30-ih godina 20. veka antifašizam i revolucionarno opredeljenje bili su neodvojivi: fašizam je shvatan kao poslednji stadijum kapitalizma, pa je protiv njega bila usmerena oštrica kritike, čak i uz promovisanje saradnje sa građanskim snagama u narodnofrontovskim organizacijama. Borbenost antifašizma komunista privremeno i delimično je kompromitovao sporazum Molotov – Ribentrop iz 1939. godine, ali svima je bilo jasno da je trajan mir na istoku Evrope, između Rajha i SSSR-a, nemoguć na duže staze, pa samim tim ni mirno sapostojanje dve opozitne ideologije. Rukovodstva komunističkih partija nikada nisu bila odvojenija od svojih pristalica nego kada su počela da zastupaju stanovište Kominterne o imperijalističkom ratu, koje nije bilo pogrešno samo po sebi, u doktrinarnom smislu, ali koje je bilo protivno jednom višem nalogu istorijskog trenutka – uništiti fašizam ne samo, pa čak ne ni prvenstveno kao pojavni oblik kapitalizma, već kao duboko antihumanistički poredak.

Komunističkoj omladini bilo je naročito teško da se pomiri sa novom linijom Kominterne. Nepoverenje prema fašistima i svest o ontološkom sukobu dve ideologije navelo je mnoge komuniste da ne ukažu poverenje ideji sporazuma SSSR-a i Rajha i da ostanu podalje od svakog kontakta sa potonjim okupatorima njihovih zemalja, a naročito od saradnje sa njima. Jugoslovenska komunistička partija imala je specifičan položaj utoliko što je delovala ilegalno bezmalo dve decenije unazad. Dotadašnji ilegalni rad i antifašističko opredeljenje usmeravali su jugoslovenske komuniste jedinim mogućim putem – putem planiranja (Majsko savetovanje 1941) i potonjeg beskompromisnog sukoba (ustanci naroda Jugoslavije) sa fašističkim okupatorom. Omladinska organizacija (SKOJ) čiji je istaknuti član i rukovodilac bio Ivo Lola Ribar bila je izrazito antifašistička, a sukobi sa fašističkim organizacijama i uopšte sa simpatizerima fašizma bili su svakodnevica koja se nije mogla promeniti potezom pera na hartiji. Lola je spadao je među one komuniste-omladince koji nisu imali niti najmanju sumnju kada je reč o nemogućnosti koegzistencije sa fašizmom. Njegova pogibija u redovima NOP-a 1943. najuverljiviji je dokaz takvog shvatanja.

Sve to ipak nije bilo dovoljno da ime ovog Narodnog heroja u javnosti i u sećanju ostane prisutno onako kako je nepomerivo ukorenjeno u Istoriji, onoj koja postoji kao prošla stvarnost nezavisno od našeg voljnog sećanja ili zaborava. U vremenu u kojem na istorijsku scenu kao glavni akteri stupaju infamni mediokriteti, koji su poodavno oteli Lolu od imena jedne centalne beogradske ulice, koji su u Zagrebu više puta gotovo ritualno uništili Lolinu bistu, u vremenu koje je mladima uskratilo, a starijima izbrisalo ili prepotentno objavilo kao zabludu znanje o njemu – u takvim, dakle, okolnostima grupa ljudi, umetnika pokušava da nam vrati Ivu Lolu Ribara, da ga oživi na način na koji on nikada nije živeo, ali koji posle smrti ostaje najverodostojnija iluzija života – kroz teatar. Narodni heroj rata i revolucije postaje junak pozorišnog komada koji Lolu i sve ono što je on personifikovao predstavlja u jednoj dobro shvaćenoj suštini.

Bilo bi, istini za volju, svakome ko na prošlost gleda kao na izvorište relevantnih iskustava, teže tu suštinu ne shvatiti nego shvatiti je: Lolina središnja životna priča dešava se u vremenu kada je izbor mogućih puteva intelektualnog i političkog razvoja bio sužen na gotovo manihejsku podelu: ili-ili. Jednostavnost, svedenost mogućeg izbora upravo je uzrok tome zašto su se tako bezizlazno zakomplikovali životi miliona ljudi koji za takav izbor nisu bili spremni. Lola nije bio takav čovek. Njegov izbor brusio se kroz njegove borbe i njegove strasti, tako jasno opredeljene, u vremenu u kojem je svaki dan značio donošenje gotovo sudbonosnih životnih odluka. O njima je junak ove epopeje sam pisao ostavljajući upečatljiva svedočanstva čiji su izvodi uprizoreni u pomenutom događaju povodom njegovog rođendana i koji su poslužili za pripremu predstave čija prva izvođenja očekujemo tokom maja.

Uprkos fokusu na Ivu Lolu Ribara, ipak ovde nije reč (samo) o jednoj ličnosti: reč je o onom pogledu na svet koji u Loli prepoznaje heroja. I o razlozima tog prepoznavanja. Reč je o nama koji, znajući za Lolu i o Loli, uspostavljamo odnos prema svemu što je on bio i što su bili hiljade njemu sličnih. Sadržaj tog odnosa, imajući u vidu o kakvom se epohalnom iskustvu radi kada se govori o Drugom svetskom ratu, izraz je i mera razumevanja sveta, a ne samo usputni utisak o značaju ili beznačajnosti antifašizma. Nekad i sada, ovde i svuda.

Peščanik.net, 02.05.2018.

TEMA – JUGOSLAVIJA