Skupština Srbije ima nestašicu čistačica i/ili sredstava za čišćenje, pa ostaci čadora u kojem je boravio poslanik na privremenom gladovanju nije uklonjen ni treći dan po pokušaju otvaranja glavnog pristupa „domu narodne skupštine“, kako vole da tu zgradu imenuju vučimediji. Možda ostaje zato da označi budući spomenik? Ubedljivije tumačenje je da označava granicu, kraj jednog i početak drugog sveta, rashodište gore-dole po stepenicama, mesto gde se stalno događaju pogranični incidenti. Čak i vučimediji govore o tome kako fantomskih „studenata koji hoće da uče“ već davno više nema sa one strane. Tamo su paramilitarne grupe koje za cilj imaju izbacivanje/uništenje opozicije, jer policija ne može da je „procesuira“. Ta je granica podelila Beograd na posavski i podunavski, kao bifurkaciona linija. Posavski front između Beograda na vodi do Kalemegdana osuđen je na poraz, jer je podunavski mnogo duži, i još ima saveznike u Novom Beogradu i Zemunu. Ostaje mu da ruši mostove, što je već započeo. I rušenje Savamale bio je jedan od početnih poteza za postavljanje posavskog fronta. A podunavski, od ada i Zemuna pa sve do dunavske rivijere i do Smedereva, u svemu prevlađuje.
Zašto je onda uopšte postavljeno čadorsko naselje? U osnovi, samo zbog uništavanja glavnih institucija države na toj lokaciji. Čadori su pravi simbol vladavine koja se oslanja na ološ iliti ohlokratije, stalne improvizacije, prebacivanja ingerencija i odgovornosti kako situaciji odgovara. Koordinacija i kontrola u najužem krugu isto tako su improvizovane, tako da malo-malo pa poneko ispadne i lupne nešto pogrešno. Upravna i zakonodavna grana vlasti slomljene su, sudska još uvek nije. Dok bivši predsednik pokušava da je počadoriše, iz ruku mu sigurno klizi, kao konopac od čadora na kiši, represivni aparat, koji će sebe oduvati sa njim. Da li se kad i kako mogu usmeravati? Izvesno, ali to nije tema pisanja koje se bavi samo dogođenim…
U svakom slučaju, srušeni čador na kraju sveta konačno je odredio prostor centra države kao performativni prostor, cirkusku arenu sa nekoliko manjih pozornica koje menjaju položaje za događaje. Poslanici opozicije izveli su dva, oba uspešna. Ostaje na građanima da arenu ispune svojim izvođenjima i da je prisvoje. Sa kojim razlozima je ološ tako besno reagovao na rušenje praznog čadora sa đubretom koje je ostavio poslanik sa veteranima? Nikakvim, to je mogao biti samo upad klovnova između žonglera i dresure konja. Sa sličnim razlozima mogu se na drugoj strani organizovati razni performansi sa smislom i talentom, namenjeni uživanju i uživljavanju. Pokret se umori kada nema zabave, a sad bi je moralo biti više nego ikad. Uz smeh i veselje moglo bi se graditi novo savezništvo sa opozicijom, koja je pokazala inventivnost i odlučnost, a bogme i humor, sa onim kleštima.
Nikako ne predlažem neozbiljnost kao budućnost, naprotiv: ogromno ozbiljnosti potrebno je za dobar performans, od konceptualizacije do uvežbanog izvođenja. Žabe od Aristofana, a poreklom iz Portlenda? Postoji i element zaprepašćenja, kako kod ološa tako i kod represivnog aparata. Druga je zima našeg nezadovoljstva, iskustvo je ogromno; već samo sećanje na prvu zimu daje ogromno mnogo ideja, popravki, samoispitivanja. A gde su tek knjige? Samorodna poezija pokreta već bi mogla imati svoju antologiju, muzička produkcija je ogromna, filmskog materijala je za desetine dokumentaraca, TV kolaži, kao što je Drugi dnevnik davnog B92 naprosto se nude sa hiljadama gafova. Festivali jedva da bi pokrili sve što je kultura na margini uzgred ostvarila. Zaboraviti sve to bio bi neoprostiv greh. Reciklirajmo, dakle: čador na granici u froncle pa u ćilimčad, ostali čadori u skloništa za životinje i njihovu unutarnju opremu, posavski front u zauzimanje, ekološku reviziju i pošumljavanje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
