Fotografije čitateljki, Jelena Jović, Brazil, Parati

Fotografije čitateljki, Jelena Jović, Brazil, Parati

Luis Inacio Lula da Silva ili Ugo Rafael Čavez Frias?

Kojem će se socijalističkom ”carstvu” privoleti novi grčki premijer Aleksis Cipras?

To je dilema-mučiteljica grčkih biznismena i preduzetnika kojima ni do sada, a naročito u poslednjih tri-četiri godine, nije bilo lako da posluju u svojoj zemlji.

”Načisto su se uneredili”. Nešto naturalnijim izrazom, upristojenim za ovu priliku, direktorka jedne grčke firme-kćerke u Beogradu opisuje raspoloženje svog gazde, ali i stanje duha u poslovnim krugovima Grčke koje je vladalo pred parlamentarne izbore, a naročito posle izbora za premijera ultralevičara Aleksisa Ciprasa.

(Zanimljivo je da su, recimo, sve srpske tv stanice imale izveštače koji su pravili ulične ankete s građanima Grčke o njihovim očekivanjima, a nikome nije palo na pamet da ovde u Beogradu ili tamo u Atini upita nekog grčkog biznismena kako će se ubuduće poslovati u njegovoj zemlji.)

Otkud strah među poslovnim ljudima u Grčkoj?

Razloga za strah ima dosta, sudeći po programu Ciprasove partije Siriza i prvih izjava novog premijera i njegovih ministara.

Ovde u Srbiji masovno se likuje (zbog onoga od čega se preduzetnicima u Grčkoj koža ježi) zato što će Cipras da ”otkači” kreditore i prestane da otplaćuje dugove, čime će da zabije glogov kolac u evrozonu i Evropsku uniju, da razbije mit o štednji i kapom i šakom podeli pare ”sirotinji”, nacionalizuje banke, zaustavi privatizaciju, preraspodeli bogatstvo, podigne plate i penzije… Gotovo trijumfalistički zazvučao je naslov na nekad pristojnom portalu jedne televizije: ”Cipras počeo: Grčke luke Grcima”, povodom najave da nova ultralevičarska vlada odustaje od namere prethodne Vlade da pribavi novac za otplatu dugova privatizacijom elektrane DEH i prodajom luka u Pireju i Solunu (u tom slučaju teško da će biti nešto od kineske brze pruge od Atine do Budimpešte, a preko Beograda, pa nema razloga da se radujemo).

”Grčke luke Grcima” zvuči zlokobno. Kao kad je Ugo Čavez najavio ”Venecuelanske rafinerije Venecuelancima”.

Kom ”carstvu” će se prikloniti Grci? Brazilskom ili venecuelanskom?

U vremenu koje dolazi, počeće da se ostvaruje ”san miliona Grka” (opet kovanica iz srpske štampe). Biće još više populizma u politici, ojačaće snage koje se protive reformama i sve to biće začinjeno masovnim i masivnim deljenjem nezarađenog novca i preraspodelom bogatstva u korist siromašnih i obespravljenih. Svi će zaboraviti da su nešto umereniji levičari, socijalisti-populisti, najviše upropastili državu i doprineli krahu Grčke tako što su ljude ”navukli” na dobar život s malo rada, a novac za to ”podmazivanje” uzimali od ostalih članica Evropske unije.

Odbijajući da se seti nepodopština umerenih levičara-populista, sirotinja će ultralevičara Ciprasa proglasiti svecem baš kao što je to uradila sirotinja sa Čavezom u Venecueli.

A Čavez je, da se prisetimo, odmah na početku vladavine nacionalizovao naftnu kompaniju PDVSA i naftni profit počeo da deli sirotinji (odmah povećao plate i penzije za 15 odsto), isterao elitu iz učešća u preraspodeli nacionalnog kolača i iz državnih institucija. Utopija blagostanja trajala je kratko, iako Čavezovi naslednici još uvek vladaju Venecuelom. Počelo je s nestašicama struje (u zemlji koja je među deset najvećih svetskih proizvođača nafte), nastavilo se sa sve većim nestašicama osnovnih životnih proizvoda, produbljivala se recesija, uvedena je drastična kontrola cena, predsednik države naređivao je sniženja cena igračaka, odeće i kućnih uređaja; da bi se sprečile nestašice hrane uveden je prvo sistem identifikacionih kartica, zatim se uzimao otisak prsta i na kraju je poslata vojska da snizi cene, a 27.000 državnih inspektora da kontrolišu cene u privatnim prodavnicama, proradilo je crno tržište… U isto vreme bliski prijatelji i nova elita nastala pod okriljem ove vlasti zgrtali su desetine miliona dolara i investirali ih širom Latinske Amerike.

Klan Čavez je za 14 godina Ugove vladavine stekao bogatstvo od čak dve milijarde dolara. Sve to simbolizovalo je neuspeh ultralevičarskog ekonomskog modela i nateralo sve slojeve stanovništva širom Venecuele da izađu na ulice u znak protesta zbog nezaposlenosti, porasta kriminala i rekordne inflacije, i navelo peruanskog nobelovca Maria Vargasa Ljosu da im se pridruži.

A možda se Grcima posreći, pa umesto Čavezovog ultralevičarenja dobiju blažu verziju, na primer, brazilskog tipa ”Lula da Silva”. Lula je bio vođa Radničke partije (PT) i ikona-predsednik sirotinje iz favela, na koje je potrošio milijarde dolara. Da bi mu (i njegovoj naslednici Dilmi Rusef) prošle jeseni i 2013. godine vratili tako što su izašli na ulice i napravili neviđene rušilačke demonstracije (nazvane ”vapaj protiv korupcije”), protestujući protiv katastrofalnog stanja u zdravstvu, obrazovnom sistemu, javnoj upravi, saobraćaju… jednom rečju u brazilskom društvu i državi.

I gde su završile te milijarde ”socijalnih” dolara za sirotinju?

U korupciji i džepovima Lulinih levičara. Radi se o najmanje 4 milijarde dolara, a ceo skandal težak je 80 milijardi dolara. O tome je prošle godine uverljivo svedočio Paulo Roberto Kosta, bivši izvršni direktor državne naftne kompanije Petrobas, koji je u istrazi priznao da je ta kompanija plaćala milione dolara mita političarima, uključujući pripadnike vladajuće Radničke partije. A predsedavanje Upravnim odborom Petrobasa od 2003. do 2010. ”držala” je – Dilma Rusef, naslednica Lula da Silve na mestu šefa države.

Iako je Dilma Rusef (istina tesno) pobedila na izborima prošle godine, Brazil nije ušao u mirnu fazu. Naprotiv, ekonomske perspektive zemlje se pogoršavaju, sirotinja traži sve više a novca nema, jaz između bogatog Juga i siromašnog Severa sve više zjapi, a realnijom postaje užasna pretnja sukoba koji bi podelio zemlju. To je rezultat levičarske vlasti.

Ako grčki preduzetnici i biznismeni budu imali sreće, možda od Ciprasa ispadne – Oland. Onaj čuveni francuski levičarski predsednik kome je trebalo manje od godinu dana da se istrezni od levih skretanja i obećanja, da odustane od ambicije da sruši evrozonu i Evropsku uniju, da se odrekne poreskog rata s domaćim kapitalistima i pristane na – stezanje kaiša i štednju u državnim finansijama.

U Srbiji je mnogo onih koji se pribojavaju ovog poslednjeg modela. Oni su sve svoje nade polagali u Čaveza, Lulu, pa i onog ”izvornog” Olanda, a kad su im sve nade bile izneverene – pojavio se Cipras od koga očekuju da Evropa (i svet) ”više nikad ne budu kao do sada”.

Peščanik.net, 29.01.2015.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Pola bog, pola suvlaki: ili kako se pripremiti za ulazak u EU

The New Yorker – Kako je preigrana Grčka

Vladimir Gligorov – Bez dobitka nema igre

Paul Krugman – Igra nerava

Milutin Mitrović – Meteori na grčkom nebu

Svetlana Slapšak – Kada se razvedri, u februaru…

New Statesman – Siriza nije ultra levica

Mijat Lakićević – Merkel ili Cipras

Jakob Augstein – Evropski otrov

Vladimir Gligorov – Grčki problem

Paul Krugman – Kraj noćne more

Svetlana Slapšak – Čiji si ti, mali?

Slavoj Žižek – Zašto je važna pobeda Sirize

Alexis Tsipras – Strah ubija grčku demokratiju