U poslednje vreme su učestali izveštaji o incidentima koji su povezani sa uvođenjem novog sistema naplate karata u javnom prevozu u Beogradu. Pre nekoliko dana se pojavio snimak u kojem komunalni policajci prebijaju jednog građanina zato što nije imao kartu. Na snimku se jasno vidi da komunalni policajac tuče čoveka, mada komunalna policija tvrdi da to nas oči varaju, da smo glupi i/ili slepi i da zapravo, čovek prebija policiju. Ovo nije usamljen slučaj: u poslednjih nekoliko dana se njihov broj drastično povećao. Ako se ne varam, u jednom je, prema verziji komunalne policije, stariji gospodin prebio policiju, vozača, konduktere i demolirao autobus. Neki gospodin koji je, očigledno, u dobroj kondiciji. U trećem (četvrtom, petom…) komunalna policija pretresa nekoga, iako to sme da radi samo prava policija (komunalna policija, suprotno njenom nazivu, nije policija).

Ovaj višak nasilja pokušava se u javnom diskursu pripisati nezgodnoj naravi ponekih osoba u plavoj uniformi[1] (koju bi građani trebalo da  pomešaju sa policijskom) i koji će stoga možda čak i biti kažnjeni ili nešto slično. Međutim, incidenata je u poslednjih nekoliko nedelja toliko da imamo pravo da postavimo pitanje da li je, možda, nešto drugo iza ove eskalacije nasilja koje gradska vlast sprovodi nad građanima čiji bi servis trebalo da bude.

Problem je svakako krenuo od novog sistema naplate karata u beogradskom javnom prevozu. Primenjujući logiku da je žabu lakše skuvati ako se njena okolina dogreva, i ako se ona ne ubaci odmah u vrelu vodu, gradske vlasti uspevaju, mic po mic, da preskupo naplate ovaj očajan prevoz gotovo svima. Sistem naplate karata je, kako se meni čini, zaživeo, uhodao se i teško će ga biti iskoreniti. Usput se najavljuje još jedno povećanje cene ali ovog puta nikakav bojkot ili protest protiv ove odluke nije moguć. Sve se ovo opravdava ekonomskim argumentima, ali se takvom banalizacijom prekriva suptilna logika koja stoji iza celog sistema naplaćivanja korišćenja javnog prevoza.

Kako koristim javni prevoz svaki dan i, pritom, dolazim iz prigradskog naselja, nalazim se u poziciji koja mi omogućava da efekte tehnokratskog mehanizma posmatram u prvom licu i da njegove posledice osećam na sopstvenoj koži. U ovih nekoliko meseci,  koliko je prošlo od novih pooštrenih mera, građani su mogli primetiti (ja sam barem primetio) da je kontrola putnika tendenciozna i selektivna. Iako prevoz u centru grada koristim svaki dan u njemu ni jedan jedini put nisam video famozne, zemlja-ne-može-da-ih-nosi kontrolore. Međutim, dok dolazim iz prigradskog naselja dnevno me kontrola proveri najmanje tri puta. Zaista, gotovo mi se ni jednom nije desilo da me kontola proveri manje od tri puta, a dešavalo se da u jedan autobus kontrola uđe i po više puta. Busplus kontrole raspoređene su isključivo na rutama kojima se kreću autobusi koji građane sa periferije dovoze u centar: Lazarevački drum, Čukarica, Šećerana, Zemun i tako dalje, čime su simbolički iscrtane granice elitnog centra u koji ne može svako da uđe. Nažalost, imamo posla sa tehnokratskom imaginacijom. Neko je negde[2] zasmislio da postoji neki milion ružnih, prljavih, zlih i siromašnih koji su zgrabili slamčice, bezobrazno ih tutnuli u gradski budžet i sisaju resurse grada i on će uložiti ogromne količine novca, energije i nasilja da se ti imaginarni paraziti isteraju na svetlost dana.[3]

Pokušaj masovnog naplaćivanja javnog prevoza verovatno nije problem samo u Srbiji,[4] niti je to samo „problem za sebe“. Kako je javni transport uvek debelo subvencionisan (zaista državni ili gradski budžeti pokrivaju ogroman procenat troškova javnog transporta) i kako mnoge razvijene države danas kubure sa svojim budžetima, predviđam da će ovakvi pokušaji biti učestali. Apsolutna kontrola i apsolutna naplata, međutim, malo je verovatna jer bi bila ekonomski neisplativa, jer bi to zahtevalo ogroman broj kontrolora koji ne rade za džabe. U istom „košu“ se nalaze se i neke druge sfere društvene stvarnosti: nedavni uporni (srećom i neuspešni) zakoni o internet komunikaciji su posledica istog načina mišljenja. Na delu je komercijalizovanje i ekonomizovanje onih džepova društvenog života koji su se sačuvali od tržišta. Globalni sistem kapitalističke proizvodnje došao je do kraja jednog od svojih ciklusa, tržište je bilo prenatrpano imaginarnim novcem, imaginarnom ekonomijom, imaginarnim rastom i imaginarnim poverenjem u tržište, neko se osvestio i cela iluzija se raspala. Možda bi pravi odgovor bio povratak na nulu, neki hipotetički ekonomski početak?[5] Nulta tačka slobodnog tržišta (u kojem su sada zaista svi jednaki) bi omogućila i veoma retku priliku da se liberalni princip u političkom smislu (bazična jednakost građana kao građana) i u ekonomskom smislu makar za trenutak poklope.[6] Političke elite nisu spremne na radikalni trenutak istine jer bi ih to koštalo stečenih privilegija. Pre se okreću kratkoročnom produženju agonije i simuliranju životnosti već pokojnog mehanizma prvenstveno kroz pokušaje uređivanja (čitaj „naplaćivanja“) preostalih džepova nekomoditizovanih pojava i praksi. U ovo „uređivanje“ biće uloženo mnogo energije, mnogo novca i previše nasilja i sumnjam da će na kraju uroditi plodom.

Ostaje da razmislimo i kakva je uloga različitih disciplinatorskih institucija, kao što je komunalna policija (na kraju krajeva, od nje smo i počeli, a u naslovu sam najavio da ću baš po njoj da opletem). Policija, koja je jedini deo društva koji pored vojske sme da koristi silu, na veliku žalost mislioca društva-mašine (naravno, i na žalost same policije), mora da pazi na neke tamo gluposti kao što su ustavi ili prava i slobode građana, sve neke stvari koje smetaju izgradnji dobre kompanije. U tom smislu, policija je malo teže upotrebljiva u ovom disciplinovanju stanovništva, pa tehnokratske elite koriste paralelne mehanizme, od kojih je komunalna policija jedan od najvidljivijih. Tehnokratska imaginacija o kojoj smo ranije govorili društvo zamišlja kao korporaciju: građani su zaposleni a političke odluke i akcije rezultuju poboljšanjem odnosa input/output: promeni brzinu, ovde dodaj gas, ovde promeni prenos, ovde nešto oduzmi i imamo pred sobom mašinu koja radi kao sat, efikasno ali po cenu delova koji smetaju, po cenu nekih višaka.

Država je postala menadžment koji oštro i uspešno seče neemancipovane viškove ne bi li povećala (imaginarnu) efikasnost društva, pa je i prestala da bude mehanizam koji, u krajnjoj liniji, štiti upravo te nedovoljno emancipovane. Kada jednoj instituciji postavite zadatak da „dovede društvo u red“, pa joj date taj slatki i moćni naziv „policija“ (iako se radi o nekoj vrsta đubretara, kojima se ovom prilikom izvinjavam), pa je još obučete u nepobedivo plavo te im dozvolite da pomisle da su sad oni ti koji mogu na ulici oštro da zapovede nešto,[7] dobili ste najarogantniju zamislivu vojsku koja će disciplinovati i preko glave i preko svojih ovlašćenja.

Peščanik.net, 30.09.2012.

Srodni linkovi:

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Saša Ilić  Slavimo Bus Plus!

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Sofija Mandić – Zavrtanje i privođenje

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Milica Jovanović – Agonija Beograd

Srđan Milošević – Chariots of Fire

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Sanja Radović – Bus Plus kao mera građanske svesti

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

Dejan Ilić – Neka crknu građani

———–    

  1. Kao što se već dvadeset godina ratni zločini pripisuju trenucima slabosti nekih pojedinaca i nezgodnoj naravi ljudi u uniformama, čime se (namerno!) zanemaruje mehnizam koji nasilje prvo proizvede u javnom prostoru, u kojem figuriramo svi, time što se ono na ovaj ili onaj način opravda. Oni pojedinci koji nasilje sprovode, bilo da su to pijani generali u Bosni, ili oni već poznate siledžije po ulicama Beograda, samo su agensi dublje paradigme koja upravo takvo ponašenje omogućava. „Borbom protiv nasilja“ se prečesto ispiraju usta, ali postavljam pitanje spremnosti da se kao društvo bavimo mehanizmom koji nasilje proizvodi.
  2. „Neko negde“. Izgleda jako neodređeno, ali sa pravom. Neodređenost ove sintagme ukazuje na decentriranost sistema odlučivanja. Neko uvek na kraju donese odluku, ali čitav proces pre donošenja odluke odvija se u međuprostoru i konačna odluka je, uvek, kumulativni efekat ne samo procesa odlučivanja, već čitavog načina mišljenja, u našem slučaju imaginacija je zamislila društvo kao mašinu koju treba naštelovati a odstranjivanje viškova (siromašnih) je deo tog procesa.
  3. Sve vreme se zanemaruje činjenica da postoji deo populacije koji jednostavno nema novca koji može da izdvoji za prevoz i nikakva kontrola, koliko god bila stroga, taj novac neće iscediti. Još jednom da ponovim: javni prevoz nikad neće biti ni samoodrživ da ne pominjem da nikad neće donositi profit.
  4. Mada se negde događa upravo suprotno: javni prevoz ponegde postaje potpuno besplatan!
  5. To ne bi trebao biti nostalgični povratak na nacionalnu državu: upravo je to najveća opasnost, da se nostalgija za blagostanjem zameni nostalgijom za njivom ili nekim srednjovekovnim zamkom. A kod nas (i u svetu: pogledajte razloge zbog kojih je Brejvik pobio na desetine dece!) postoje političke snage koje svoje politike grade na ovim nezrelim konstrukcijama. U Srbiji je ovaj problem dodatno izražen zato što ovde sve političke opcije ovu nostalgiju za nacijom uzimaju kao aksiom.
  6. Ovo je i što se mene tiče veoma problematična tvrdnja. Ovakav „restart“ političkog i ekonomskog mehanizma nosi i opasnosti. Voleo bih kada bi se ovo jednom postavilo kao pitanje u javnoj sferi.
  7. Mislim da je komunalni policajac koji je na pomenutom snimku pretresao čoveka celog života sanjao da bude nekakav, bilo kakav policajac, pa da može malko da naređuje i da bi se prihvatio bilo kakve uniforme, makar ona bila uniforma nekoga ko kontroliše odvođenje ljudi u gasne komore ili nekog ko kontroliše, recimo, ispuštanje kanalizacije.