Eternaut, The Comics Journal
Eternaut, The Comics Journal

Počele su kvalifikacije za svetsko prvenstvo u fudbalu 2022. Glavna zvezda tih kvalifikacija u reprezentaciji Srbije je novi selektor Dragan Stojković. Pomalo neočekivano, odmah do Stojkovića u centru pažnje našao se, iz najmanje dva dobra razloga, Aleksandar Mitrović. Na to da Mitrović može da šutne fudbal kao Argentinac Maradona, do srede uveče i utakmice Srbije protiv Republike Irske, malo ko bi se opkladio. Sada pouzdano znamo da može. Pored njih dvojice, govori se još i o Dušanu Tadiću, nesumnjivo najboljem fudbaleru u ovoj reprezentaciji.

Odmeravaju se šanse da se Srbija kvalifikuje na svetsko prvenstvo, a pre toga – koliko je verovatno da sutra uveče odigra barem nerešeno protiv Portugala. Kako se o tome govori, izgleda kao da su se svi već pomirili sa porazom u subotu. Ne kažem, zabavno je ponovo se zanimati za fudbal. Stojković, Mitrović i Tadić zaslužuju pažnju. Zajedno sa ostalima iz reprezentacije, bude nadu da mogu uspešno da prođu kvalifikacije, makar kroz baraž. Razmišljanja i nagađanja o tome stvaraju privid normalnosti. Za trenutak, korona, kovid i Vučić odlaze u drugi plan. Ništa su spram Piksija, barem do subote uveče.

Fudbal jeste iluzija. U svojim počecima, za obespravljene radničke mase bio je igra u kojoj se znaju pravila i pobeđuje bolji. Dok su trčali za loptom ili gledali fudbal, ti ljudi su verovali da svet može biti bolje mesto i za njih. S vremenom, iluzija se transformisala – fudbaleri su postali bogovi. Za dečake (jeste, dugo je to bila samo muška stvar) sa ulice, fudbal je otvarao put kao bogatstvu i raskoši. Identifikujući se sa njima, navijači su živeli iluziju da dele to bogatstvo i tu raskoš, sve i ako su imali proverbijalne dve leve noge.

Priča o iluziji se tu ne završava. Čitalac sigurno zna kako su se u argentinskim zatvorima čuvari i zatvorenici grlili i ljubili posle svakog postignutog argentinskog gola na svetskom prvenstvu 1978, kada je upravo Argentina bila domaćin. Taj privid nacionalne (fudbalske) sreće i jedinstva u drugi je plan potisnuo surovu istinu o vojnoj diktaturi i brutalnim progonima i ubijanjima neistomišljenika u zemlji. I čuvari i zatvorenici u fudbalskom navijačkom zagrljaju dobro su znali da bi već sledećeg dana prvi potonje mogli strpati u helikopter i baciti u more da se izbriše svaki trag o zločinu.

Potresna je priča o strip scenaristi, Argentincu Héctoru Germánu Oesterheldu. On je 1957. sklopio sf priču o invaziji vanzemaljaca na Argentinu (i ceo svet) – „Eternaut“. Priča se dve decenije kasnije pokazala kao proročka: na mesto vanzemaljaca u stvarnom svetu stao je porobljivački diktatorski režim. Sam buntovni Oesterheld i njegova buntovna deca kao članovi ilegalnog pokreta otpora završili su u zatvorima vojne hunte generala Jorgea Rafaela Videle. I tu im se gubi trag. Sam Videla, pak, umro je prirodnom smrću, istina osuđen i kažnjen zatvorom za zločine, u 88 godini.

Tako su se u toj argentinskoj priči ukrstili, s jedne strane, popularna kultura (fudbal, sf, strip) i gnusna realnost diktature, s druge. U toj priči, fudbal je za razliku od stripa i sf dosledno odigrao svoju iluzionističku ulogu. Nisam naišao na podatak da je ijedna od zemalja učesnica te 1978. razmišljala da bojkotuje svetsko prvenstvo u fudbalu u Argentini zbog diktatorskog režima u toj zemlji ogrezlog u kriminal. Moda bojkotovanja globalnih sportskih manifestacija zbog, recimo, kršenja ljudskih prava u zemlji domaćinu, došla je nešto kasnije. I od tad do danas se uobičajila.

Dok se u Srbiji svetsko prvenstvo gleda samo kroz trostranu prizmu Stojković-Mitrović-Tadić i „kakve su nam šanse“ spekulacije, u Norveškoj se, na primer, ozbiljno razmišlja da li ta zemlja uopšte treba da ide na svetsko prvenstvo u – Katar. Pošto Norveška ima realne šanse da se kvalifikuje, ima smisla i da razmišlja o bojkotu. Na svoju prvu kvalifikacionu utakmicu, norveški reprezentativci izašli su u majicama sa sloganom – ljudska prava, na terenu i izvan njega. Poruka je to zemlji domaćinu da norveška nacija ima problem sa poštovanjem ljudskih prava u Kataru.

Podatak je sledeći: od kada je u decembru 2010. Katar izabran za domaćina svetskog prvenstva u fudbalu, u toj zemlji je do danas život izgubilo 6.500 radnika. Rezignirani ovdašnji čitalac krenuo je da računa: za deset godina 6.500, to je oko 650 izgubljenih (radničkih) života godišnje. Mnogo ili malo za bojkot? Iz ugla Norvežana, izgleda da je dovoljno da se o bojkotu makar razmisli i ako ništa drugo izvrši barem pritisak na Katar da povede računa o radnicima, mahom imigrantima u toj zemlji. S druge strane, šta je 650 izgubljenih života za Srbiju, sve i da to nisu imigrantski životi.

Katar ima oko 3 miliona stanovnika. Od toga je možda tek jedna petina sa državljanstvom Katara. Sve ostalo su stranci na radu u Kataru. Za Katar se inače kaže da je „lud“ za fudbalom. Što opet može da objasni jedan drugi statistički podatak: žene čine tek jednu četvrtinu stanovništva Katara. I to takođe ima veze sa imigrantima: na rad u Katar stižu mahom muškarci. Reklo bi se – muška zemlja imigranata, idealna za iluzionističke moći fudbala. Iz tog ugla, norveški slogan o ljudskim pravima na terenu i izvan njega može se učiniti čak nepristojnim: sa tim „izvan terena“ razbija se utešiteljska fudbalska iluzija.

Ambicije srpske države i fudbalske reprezentacije daleko su skromnije od norveških. Fudbalska iluzija ne drži se ni na samom terenu. Zamislimo, ipak, fudbaleri iz srpske reprezentacije izlaze na teren u majicama na kojima piše: pravila moraju da važe [alternativno: vladavina prava] – na terenu i izvan njega. Ili: nema povlašćenih – ni na terenu ni izvan njega. Ili: svi moraju biti jednaki i imati isti tretman – na terenu i izvan njega. Ili: niko ne može biti iznad igre – ni na terenu ni izvan njega. Konačno: protiv diktature – na terenu i izvan njega. Čisti sf, zar ne?

Peščanik.net, 26.03.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)