magla
Foto: Predrag Trokicić

Kada vidiš da se razmena ne obavlja dobrovoljno, već pod prisilom – kada da bi nešto proizveo prethodno moraš da dobiješ dozvolu onih koji ne proizvode ništa – kada vidiš da novac prisvajaju oni koji ne trguju dobrima, već naklonošću – kada vidiš da se ljudi bogate na osnovu ucena i trgovine uticajem, a ne rada i da tvoji zakoni ne štite tebe od njih, već njih od tebe – kada vidiš da se korupcija nagrađuje, a poštenje postaje akt samožrtvovanja – znaćeš da je tvoje društvo osuđeno na propast. Ayn Rand, Pobunjeni Atlas (1957)

Više nije lako započeti tekst. Kada se gušite u besmislu, prosto više ne znate odakle da krenete. O slučaju otmice Monike Karimanović potanko je pisala Dubravka Stojanović. Tu bi trebalo dodati da je u potpunosti izostalo obaveštavanje javnosti o tome da li su i na koji način primenjene procedure kontrole počinioca dok je bio na slobodi. Valja se podsetiti i da je plasirana lažna vest da su Moniku pronašli policajci, umesto vlasnika kuće, i da je istovremeno uhapšen otmičar. O slučaju žalosnog krošea na vidikovačkoj pijaci pisao je Ljubodrag Stojadinović – nepravedna raspodela bogatstva i dohotka, siromaštvo, korupcija i institucije koje su zarobljene i ne rade svoj posao guraju ljude u sukobe, i to po pravilu one najsiromašnije. Umesto da se ostrvimo na vlast, gložimo se međusobno.

Poslednji slučaj koji bih ovom prilikom izdvojio je ekološka katastrofa koja nas je zadesila i koja, poput prethodnih primera, do tančina skenira modus operandi ove vlasti.

Prvi modus je bombardovanje neistinama – mi osećamo i bukvalno vidimo zagađenost vazduha, a premijerka i ministar za zaštitu životne sredine nas ubeđuju da je to naš subjektivan osećaj – rečju, umišljamo. Potom, podaci o zagađenju koje objavljuju inostrani izvori pokazuju dramatično odstupanje od domaćih, pri čemu se kod nas zagađenost meri samo u pojedinim mestima. I naravno, domaći izvori nas ubeđuju da su inostrani izvori netačni. Zanimljivo je i saopštenje EPS-a u kojem se tvrdi da njihove dosadašnje investicije u zaštitu životne sredine iznose 650 miliona evra i da EPS „ispunjava stroge ekološke standarde EU i spušta emisije ispod granica predviđenih domaćom i evropskom regulativom“.

S druge strane, respektabilni Fiskalni savet, u studiji od 19.11.2019. tvrdi sasvim suprotno – da su investicije EPS-a nedovoljne „zbog čega EPS već nekoliko godina beleži pad u proizvodnji i najveći je zagađivač životne sredine u Srbiji“. Prema Fiskalnom savetu, osim pada proizvodnje druga važna „posledica loše investicione politike EPS-a u prethodnom periodu je to što trenutno nijedno postrojenje ne zadovoljava sve nacionalne i EU ekološke propise, pa je ovo preduzeće pojedinačno najveći zagađivač životne sredine u Srbiji. Može se reći da je EPS i jedan od najvećih zagađivača vazduha u Evropi, budući da su njegove termolektrane u vrhu liste postrojenja s najvećim emisijama zagađujućih materija. Na primer, EPS je u 2016. ispustio više sumpor-dioksida od svih termoelektrana na lignit u EU zajedno, iako je njegova proizvodnja električne energije više nego desetostruko manja. Nekontrolisano zagađivanje vazduha iz EPS-ovih termoelektrana ima poražavajuće posledice po zdravlje stanovništva Srbije i zemalja u okruženju, i prema nekim procenama uzrokuje preko 2.000 prevremenih smrtnih slučajeva godišnje“.

Kako Fiskalni savet dalje navodi, iako je „EPS već duže od decenije bio u obavezi da smanji prekomerno zagađivanje, neophodne mere da bi se to postiglo nisu dosledno sprovođene i 2018. nijedno njegovo termoenergetsko postrojenje nije ispunjavalo sve nacionalne ekološke propise. Prema prvobitnim planovima preduzeća, EPS je trebalo da se uskladi sa postojećim zakonskim odredbama najkasnije do 2015, za šta su bile neophodne investicije od oko 1,2 mlrd evra. Međutim, ukupna ulaganja u zaštitu životne sredine do 2018. iznosila su nešto preko 400 miliona evra, što znači da je izvršena tek trećina planiranih i potrebnih investicija“.

Drugi modus operandi ove vlasti je žudnja za privilegijama uz potpuni izostanak odgovornosti. Na primer, ministar Trivan je rekao da su za kontrolu vazduha zadužene lokalne samouprave – pitanje je, dakle, ko je zadužio lokalne samouprave. Jasno, oni koji su im nadređeni, a to je Vlada koja između ostalog potpisuje međunarodne ugovore o zaštiti životne sredine. Odsustvo osećaja odgovornosti je, po ko zna koji put, pokazao i predsednik, koji je svojevremeno na RTS-u objašnjavao zašto Kinezi preuzimaju železaru u Smederevu: „Zato što imaju svoj interes. Zato što moraju da pogase deo železara, deo čeličana u Kini, zbog valjda čistog vazduha, u šta se ja nedovoljno razumem da vam iskreno kažem. A što bi me to i zanimalo mnogo, to je njihov posao, to je njihova stvar“. Avaj, u međuvremenu je predsednik počeo da se razume – rast zagađenosti je posledica dinamičnog privrednog rasta i rasta životnog standarda građana, kaže on. Zlatno doba ne ide bez čađavog vazduha. I slično aferi aflatoksin, kada je tadašnji i sadašnji ministar Knežević pred TV kamerama ispijao mleko uveravajući nas da je sve u redu, danas nam predsednik govori da i njegova porodica udiše isti taj vazduh. Ono o čemu je zaboravio da nas obavesti je da državni funkcioneri imaju obavezu i odgovornost da od štetnog vazduha zaštite kako sebe i svoje porodice, tako i ostale građane. A ako ne žele da zaštite sebe i svoje porodice, oni su i dalje dužni da zaštite ostale građane.

I treći modus operandi ove vlasti je čerupanje javnih resursa na štetu građana – kratkoročni horizont ima primat u odnosu na dugoročni, a individualni interes je nadređen opštem. Ekološke takse u vrednosti od pola milijarde evra se koriste za kupovinu glasova i socijalnog mira, umesto za zaštitu zdravlja građana. Isto tako, zamenik gradonačelnika Valjeva, dr Zoran Živković, pre neki dan je izjavio da je najveći lokalni zagađivač Krušik, koji zbog nedostatka finansijskih sredstava već godinama nije sposoban da preduzme investiciju od oko 2,5-2,7 miliona evra da se priključi na gasovod. Živković je potom dodao da je problem to što „lokalna samouprava nema ingerencije nad Krušikom bez Ministarstva odbrane. Mi smo uputili zahtev tokom jula prošle godine, i do dana današnjeg nismo dobili nikakav odgovor“. Ali su ga zato dobili privatni trgovci oružjem bliski vlastima, čijim su delovanjem milioni evra Krušika skrenuti u njihove ruke, pa otkud onda sredstava za investicije, zar ne? Sećate li se kada je Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS-a za koga uzbunjivač Aleksandar Obradović tvrdi da je glavni kadrovik u Krušiku, u avgustu 2018. tražio smenu ministarke Mihajlović? Tom prilikom je rekao: „Oni koje je opila funkcija i koji su se od iste te funkcije obogatili i počeli lepo da žive, daju danas sebi za pravo da sa raznoraznih sredozemnih mora i ekskluzivnih destinacija komentarišu nešto što se njima lično nije svidelo. I Zorana Mihajlović i neki drugi treba da se zahvale Aleksandru Vučiću, pre svega za sve što su uradili u svojim karijerama i mestima i pozicijama koje su dobili, jer su ih dobili isključivo zahvaljujući njemu“. Ovaj stav je predsednik juče potvrdio u izjavi o ministrima: „Štitim svakog od njih, kada su napadnuti, snažnije se borim za njih i njihove interese nego oni sami“. Od čega i od koga ih to on štiti i za koje se to njihove interese bori? Štiti ih od njihovih obaveza prema građanima i bori se za njihove privatne interese?

Kada se malo bolje razmisli, zagađenje vazduha je sasvim dobar razlog za sedenje kod kuće – ionako naša himna poručuje da sačekamo boga da nas spasi. Dunuće večeras Košava i sve će biti okej.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 18.01.2020.

EKOLOGIJA