Već duže vreme, na raznim stranama političkog fronta u Srbiji, čuju se zahtevi javnosti da se struci dodeli uloga koju nauka i stručni ljudi uopšte, u datom istorijskom kontekstu, ne mogu i, štaviše – ne treba da igraju. Osim toga, sve i kada bi se vrhunski naučnici potrudili da nam objasne određeni problem (na primer tehnologiju dobijanja litijuma) teško da bismo mogli išta drugo osim da im verujemo jer, na kraju krajeva, dobili bismo objašnjenja koja su zasnovana na tvrdnjama koje bi nam takođe trebalo objasniti i tako ad infinitum. Naprosto – previše toga ne znamo da bismo razumeli! Zato je važno da postoje upravo autoriteti, uverljivo i verodostojno nezavisni od konkretnih politika, u koje javnost, čak i nezavisno od njihovih političkih uverenja, javno manifestovanih ili ne, ima poverenje. I ovde se uloga stručnjaka, što se tiče javnosti, završava. Hoće li se oni dalje angažovati u aktivnom zastupanju svojih stavova njihova je lična odluka.
Budući da ne možemo pouzdano da znamo i budući da moramo da verujemo u ono što stručni ljudi tvrde, poziv koji im se upućuje da kažu šta treba da se radi i kako da se postupa u određenoj situaciji deo je mnogo komplikovanije slagalice. Naime, živimo u veoma kompleksnom društvu čije funkcionisanje podrazumeva mnogo različitih mehanizama i usklađivanja interesa, potreba, mogućnosti. Savremeni društveno-politički sistem nije Platonova republika u kojoj, po jednostavnoj zamisli, vladaju filozofi (i najučeniji ljudi uopšte). Živimo u svetu u kojem je zlatni standard odlučivanja demokratski izabrana vlada koja odlučuje o svemu o čemu je potrebno da se donosi neka za društvo, grupu ljudi ili pojedinca obavezujuća odluka, kao i da se odobri neka aktivnost. Ta vlada donosi odluke na osnovu ekspertize stručnjaka i te odluke, na kraju, proizvode određene posledice u društvu. Stručnjaci su odgovorni na jedan način, a politički ljudi na drugi.
Tako dolazimo do toga da je uloga politike nezaobilazna. Političke stranke kandiduju određena rešenja na izborima. Ta rešenja nekada se tiču visokosofisticiranih pitanja o kojima je, za najveći broj građana, nemoguće da poseduju pouzdano znanje. Ali ono što možemo jeste da, zahvaljujući medijima, stručnjacima, nevladinim organizacijama, aktivistima koji su sticajem okolnosti bolje od nas upućeni u neke probleme, uzimajući u obzir sve navedene aktere, procenimo da li je određena politička stranka ili kandidat za određenu političku funkciju, kojima poveravamo da na kraju krajeva donose odluke, zaista dobar izbor. U tom smislu veoma je važno da slušamo reč stručnih ljudi, ali i da znamo ko od političkih aktera koje biramo uvažava stavove do kojih je i nama kao građanima stalo i do kojih smo došli uzimajući u obzir reč stručne javnosti i informišući se sa pouzdanih izvora.
Naravno, problemi na putu donošenja odluka su bezbrojni. I stručni ljudi greše, mogu biti korumpirani ili lično zainteresovani za određene ishode, stavljajući stručni autoritet u funkciju postizanja nekog ličnog cilja. Sve to važi i za sve druge pomenute aktere i to je okolnost koja doprinosi kompleksnosti društva. Tada na snagu stupaju pravosuđe, utvrđivanje odgovornosti, etičke komisije i – ponovo – niz mehanizama čije funkcionisanje ne možemo pratiti u svakom detalju, ma koliko bili zainteresovani. Ali ko će, ako se ispostavi da je odluka bila pogrešna, snositi posledice zbog neodgovornog postupanja, korumpiranosti, zanemarivanja dužnosti i svih drugih razloga koji mogu da se pojave kao uzrok pogrešnih odluka, ponovo se određuje političkom odlukom da se omogući utvrđivanje odgovornosti, nezavisno i objektivno i, na kraju krajeva, političkom odlukom građana da na izborima ne podrže političku opciju koja je problem prouzrokovala.
Na kraju, građanski protesti su sredstvo političkog pritiska na vlast da napusti ili usvoji određenu politiku u konkretnom pitanju ili, ako se vlast pokazala kao štetočinska, da bude primorana na izbore i smenjena. A za to su opet potrebne političke partije, jer građani mogu da smene vlast, ali ne i da, kao celina, obavljaju neposredne funkcije vlasti. Partije i postoje zato da artikulišu ideje i da za njih dobijaju podršku na izborima i da, osvojivši vlast, realizuju politiku za koju su podršku dobile.
Otuda je kritika od strane aktuelne vlasti da su protesti „politički“ zapravo bezobzirna i bezobrazna jer podrazumeva da vlast ne treba da snosi nikakve posledice ako čini nešto što je protivno interesima građana i države: u najboljem slučaju vlada će, eto, da odustane od određenog projekta, ali čemu, zaboga, takav kriminalni zahtev da vlada snosi i političke posledice svojih odluka i namera tako što će biti smenjena? Ovakva logika vlasti je već sama za sebe crveni alarm koji, pored mnoštva drugih, jasno upozorava da vlast želi da bude apsolutna, neograničena i neupitna. Drugim rečima, građane nipošto ne sme da zavara čak i eventualno odustajanje vlasti od projekta do kojeg joj je manifestno toliko stalo, jer je očigledno da je to obmana. To je, usput govoreći, upravo višegodišnja strategija održavanja na vlasti kriminalne organizacije SNS koja se ponaša kao svojevrsni profesionalni obavljač vlasti. Građani tobože treba da isporuče zahtev vladi, šta će im neko drugi, kakva opozicija, kakav politički pluralizam?! Vlada će da sasluša i da učini najbolje „za državu i narod“. Hoćete dobrosusedske odnose? Nema problema, tu smo za širenje regionalne saradnje. Šta? Nećete da se mirimo? Nema problema, mi smo tu i za to, znate nas, valjda, iz devedesetih! Hoćete u EU? Mi smo najveći zagovornici EU integracija, „nećemo da naša deca budu najgladnija u Evropi“ (A. Vučić)! Nećete EU? Nikakav problem: niko bolje od nas ne ume da vas ne vodi u EU! Nećete litijum? Nema problema… Doduše, možda bi trebalo, ali ako nećete nema veze, ali hajde ipak da hoćete. A ako baš nećete, nema problema, neće biti litijuma, ali čemu to politikantstvo, zašto da tražite smenu vlade? Kakvo je to podlo i pokvareno rovarenje protiv vlasti?! Toj logici služi Vučićeva šarada i uporno ponavljanje, u svakoj kriznoj situaciji, da „neće da razgovara sa političarima nego sa narodom!“ Tip se ponaša kao da je bogomdarovani samodržac, kao da i sam nije izabran, baš kao što je izabran i svaki poslanik opozicije, samo što su Vučićevom izboru doprinele kolosalne nepravilnosti i besprizorna krađa glasova.
U suštini, primoravanje vlade da promeni politiku samo je prvi korak, hitna intervencija javnosti, gašenje požara, dok je suština upravo u tome da vlada bude smenjena zbog toga što je uopšte nameravala da sprovede nešto što društvo, sa punim opravdanjem, većinski ne odobrava. Naravno, kada je u pitanju litijum postoje brojne okolnosti, a neke od njih su upravo političke prirode. Naročito je važan ovdašnji konkretan kontekst: najviše standarde u objektivno zahtevnom poduhvatu rudarenja litijuma i rigoroznu kontrolu kompanije koja je opravdano planetarno na zlom glasu obećava vlada koja na najodgovornija mesta u upravi postavlja ljude od kojih je teško naći nekompetentnije, a u mnogim slučajevima i korumpiranije!
Mantru da protesti treba da budu „nepolitički“ ponekad prihvataju i dobronamerni ljudi, neretko želeći da dokažu da su objektivni i nepristrasni, odnosno da imaju samo cilj da spreče konkretan negativan ishod, a ne da postavljaju „političke zahteve“. To je, međutim pogrešno i opasno. Vladu koja mora da bude smenjena mora da zameni neka druga vlast. Ko će ući u vladu mora zavisiti od toga koju politiku zastupa. Zato je ne samo dobrodošlo da se političke stranke izjasne o važnim pitanjima, pa makar ta pitanja bila i visoko stručna, već je to i njihova dužnost. Štaviše, one imaju obavezu da se afirmišu kao alternativa vladi koja je rđava upravo tako što će ne samo učestvovati u protestima, već i te proteste organizovati.
Ovo su samo najopštije crte koje ukazuju na to da su politika i struka (u bilo kojoj oblasti) tesno povezane. U stvarnom funkcionisanju društva i države još je više tih međuzavisnosti. Savremeni sistem, čak u svojoj čistoj, idealnotipskoj formi ustrojen je tako da je zaista sve politika. Zato je potrebno da učinimo da politika bude u što većoj meri sluškinja interesa građana umesto da se zahteva njihova apolitičnost i apolitičnost njihove borbe. Zašto to čini ohlokratija na vlasti više je nego jasno. Opoziciona javnost, antirežimska javnost ne sme da prihvati istu tezu, makar i sa suprotnom, dakle dobronamernom motivacijom.
Peščanik.net, 17.08.2024.
EKOLOGIJALITIJUM
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Koliko nacionalnog identiteta? (II) - 17/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (I) - 12/09/2024
- I stručnost i politika - 17/08/2024
