Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Bili smo svedoci dvodnevnog ogledanja u javnom govorništvu. Dok neko temeljno ne prouči stenograme i sazna se ko je zaista šta rekao i o čemu je govorio, šta je bio cilj a šta ishod verbalnog delegatskog naprezanja, živećemo u blaženom neznanju, kao i do sada. Skupštinski kosovski ciklus i njegova patetična epika, drže nas u izmaglici pred beskonačnom krizom.

Ako već nije rešen, Kosovo je politički, emotivno i operativno nerešiv problem. Dvodnevna sednica srpskog parlamenta je poslužila ideji da se zatvori krug iz koga se izlazi teško ili nikako. Vlada (još) ne postoji, njen posao je kao i uvek zapao apsolutnom vladaru. Govorio je mnogo i dugo, ali nije otkrio kakav mu je plan. Osim da je pre nekoliko godina predlagao razgraničenje sa razmenom teritorija, etničkim poravnanjem i transferom stanovništva. Nisu ga poslušali, tako kaže, napali su ga sa svih strana, pa je odstupio. I sada imamo mnogo manje od toga što je bilo moguće. Ali, on to neće priznati, ni to niti bilo šta drugo, i to je konačna ideja o nepristajanju na ono što se već dogodilo. Drugog plana nema, ako negde u potaji i postoji, napravljen je post festum, i odnosi se samo na prošlost.

Za sve u skupštinskoj dvorani a i oko nje, Kosovo je mučna, nejasna tema i mitska poštapalica. Deo desne tzv. opozicije želeo je da bude konzervativniji od predsednika države, i uspeo je u tome. Njihovo salonsko junačenje inače nije ostvarivo bez rata, a takav pohod nije logičan niti moguć, inače bi Srbija ostala bez vitalnih parametara. Zato je Boškov govor bio retorički obračun sa zamišljenim protivnikom, uz odgovor sa visokog trona: ja sam predsednik sa 60 posto, a ti običan poslanik i imaš 2 odsto podrške.

Važniji od večne teme na kojoj se uvežbava pregorelo rodoljublje, bio je javni nastup vladara, u ukupnom trajanju od preko 20 sati. Bila je to precizno isplanirana stilska vežba u kojoj su upotrebljeni dijalozi dostojni tragedije opasno obolelog društva. Ali, pravo na repliku je imao samo jedan. Ozbiljne i oštre primedbe koje su dovodile do kolektivnih nervnih slomova vladajuću parlamentarnu većinu, negirane su opširnim vrhovnim komentarima, utucima i uvredama bez mogućnosti da se na njih odgovori.

Vučić se nije obraćao oponentima, nego građanima, pokazujući ubedljivu nadmoć, mudrost i državnički bes, koji je sputavao saznanjem da je njegov odgovor u svakom od mnogih slučajeva konačan. Opstao je kao nepobedivi besednik u svakom dijalogu, odbijajući upadljivo nadmeno bilo koju verziju istine osim svoje, rušeći bez ikakvog obzira samu suštinu, logiku i smisao dijaloga. To je bila monodrama, začinjena neprijatnim no zgodnim povodima za poentiranje i frenetične aplauze ljudi koje je stvorio uglavnom ni iz čega. I divljenje pripadajućeg puka, sabranog oko uzbudljivog programa državne televizije.

To je bila polemika posebnog govornika i sa samim sobom, uz negaciju svega što nije on. Za njega i njegove pristalice osim toga ništa nije ni ostalo. U odnosu na male potrebe njegovih glasača, agitprop je bio savršen. Valjalo je ostaviti snažan utisak i uticaj na njih, pokazati im da upravo govori natčovek, onaj koji ubedljivo, uvredljivo i bez saosećanja pretvara u prah i pepeo svoje političke protivnike.

Ali ni to nije dovoljno. Čovek koji se po svemu izdvaja od svih, morao bi da ima specifična fiziološka svojstva, koja je davno uočio Zoran Babić iz Vrnjačke Banje. On je bio dužan da zapazi kako njegov predsednik izuzetno retko ide u toalet, ako uopšte ide. „Ja vam se divim mentalno i fizički… Tamo sam išao već pet puta, a vi nijednom“.

Sveži predsednik skupštine, Vladimir Orlić, pohvalio je pred visokim saborom izvrsnost neumornog govornika, malo delikatnije nego Babić: „Vi uopšte niste izlazili“. Poruka koja donekle obrazlaže prirodu klošmerla ispod visokih svodova.

Bizarne okolnosti koje čine čoveka naročite kakvoće, pomogle su mu da ostvari svevideću ideju o korišćenju video snimaka, fotografija i drugih podataka u satiranju oponenata. Imao je šta da pokaže za svakoga ko se usudio da se kači sa njim, uz nedokazive optužbe i pogrde. Bile su to sasvim obične stvari, boravak grupe ljudi u kafeteriji, na primer. Ali to je način da se kaže da oni znaju sve o svakome. Bar On zna koliko paranoja ume da bude lekovita, a širenje straha delotvorno. Na neki mučan način, to je opšta pretnja i ucena: vidimo vas, znamo šta radite, nemate gde.

Gledao sam predstavu puna dva dana. Bilo je zabavno, mučno, tužno, beznadežno i odvratno. Ciljno samomučenje mi je omogućilo da izdržim do kraja, ne znajući zbog čega to radim. To je možda bio moj mali doprinos opštem građanskom mazohizmu i melanholiji.

Predsednik je u jednoj od mnogih gnevnih replika rekao da niko od nas i ne sluti kakve su sve strašne stvari pred nama.

Beskrajan je spisak strašnih stvari koje idu na nas.

Peščanik.net, 16.09.2022.

Srodni link: Srđan Milošević – Skupštinska šarada

KOSOVO

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)