Još jedna jeziva zavera spolja i iznutra, unutar samog „doma Skupštine“ (intimnost odgovara parlamentarnoj realnosti): zlikovci i organizatori slikali su prostor koji će biti scena terorističkog čina pre nego što se isti desio, maskirani kao ljubitelji umetničkog (impresionističkog) predstavljanja prirode: bivši predsednik (još jedanput je uslovio svoj položaj postojanjem zvučnog topa) ne greši u oceni. Lucidno je sa interneta ukrao i nečiju uspelu šalu o galskom selu koje odoleva Rimljanima, i Asteriksa i Obeliksa smestio u… Ćacilend. To se zove krađa autorstva i kažnjivo je… Penzionisani udbaš ležerno je sa kantom benzina ušetao tamo i upucao vremešnog oca troje dece koji je samo želeo da uči: kako god da se formuliše događaj, baš nikako i ništa ne može da drži. Zato i nema šta da se o njemu kaže – sam će se odmotavati, svom dužinom nepodnošljive sramote.
Postavlja se pitanje ne bi li bio trenutak za „okupacione“ medije da jednostavno zaćute za neko vreme – između ostalog i zato što je bivši predsednik upriličio jednu od najogavnijih predstava svoje moći na konferenciji za štampu, koja je očito bila pripremana simultano sa događajem. Sem što se odmah obrušio na nekoga ko je (možda) bio dobre volje u publici, upotrebio je infantilan, nedostojan i uistinu gnusan način obraćanja novinarki koja mu je postavila, po njegovom mišljenju, pitanja koja mu ne odgovaraju: kad on ne bi bio uzdržan, kontrolisan i tako duboko mudar, on bi njoj rekao – tu sledi niz uvreda i ponižavanja, ali pošto on to nije, nego, on će odgovoriti… U tom trenutku, odgovor prisutnih novinara na ovakvo prostaštvo bio bi da se zaglave u izlaznim vratima. Sudeći po snimku, do toga nije došlo.
Priznajem, ne znam ko je sve bio prisutan, a znam koji su novinari privilegovani da postavljaju unapred dogovorena pitanja sa najugodnijim mogućnostima šlagvorta za bivšeg predsednika. Zato to prilažem kao bonus za naredni skandal u kojem bi se mogli optužiti samo novinari. Bivši predsednik izneo je gomilu najočitijih laži, i zatim preteći zahtevao da mu se neko iz publike suprotstavi. Očito to niko nije uradio. Mogu to razumeti kao pokušaj da se publika i sam bivši predsednik suoče sa očiglednošću laži, ali takvo nijansiranje već godinama naprosto ne važi. Druga mogućnost bila je da se neko hrabar digne, i kaže bivšem predsedniku da je izrekao same laži. Takvog junaka nije bilo – možda, ponavljam, nije ni bio pozvan. Isto tako, nijedno pitanje o 31 stavu evropskog parlamenta u Rezoluciji o Srbiji nije postavljeno, premda je jasno da je to i samo to bilo zakulisje terorističkog napada na sve koji su Milan.
Da li još mrdajući mediji tako gube ne svoju poslednju, već svoju prvu buduću šansu? Odgovora nemam, možda i treba da ima ambivalentno značenje. Dotle, ostajemo sa najteže podnošljivom manipulacijom vučimedija, a to su anal-litičari. Kada govori bivši predsednik, još uvek imamo daljinac. Ali kada najave „kažu analitičari“, obično izdržimo da vidimo stalnu, a na rubovima promenljivu galeriju likova koji sebi izmišljaju položaje i funkcije i lupetaju sasvim neočekivano, skoro originalno, posebno ako ih ne nadviče ono nešto što pljuje u objektiv kamere ili ono drugo nešto što riče tako da može da oduva i kamermana. A oni ne odustaju od svoje anal-lize. Zato svaki put kad čujete Strefana, Psetra, Gnojka, Gladetu, Gnjilanu, Govanu, Grdanu, zamislite dodatno l – i biće vam lakše.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
