U srpskom parlamentu ne postoji niko poput Marka Porcija Katona Starijeg.
Svaku svoju besedu u Senatu, rimski cenzor Katon Stariji, završavao je rečenicom: Ceterum censeo Carthaginem esse delendam.
Što se ostalog tiče, smatram da Kartaginu treba razoriti. Tako je govorio uvek, u svim prilikama nezavisno od ostalih tema.
Pre dva dana buknuo je beli šator u centru Beograda. Paljevina nije izazvana pozivom na nasilno rušenje omrznute Kartagine. Taj Muratov tabor je trenažni centar i vežbalište državnog terora, izvor nasilja i masovne zaraze. Planuo je usled brojnih piromanskih eksperimenata sa umovima njegovih stanara. Sklon je eksploziji sam od sebe, ili od nečega što se sudara u ostacima misaonog sklopa njegovog tvorca.
Stanovnici tog ukletog naselja su ljudi nepoznatog porekla i namene. Stanuju nasred ulice, piju pivo i hrane se mlevenim mesom. Neko ih dovodi odnekud ne mogavši da im objasni svrhu njihovog postojanja. Svrhe inače nema. Važno je da budu tu negde i čuvaju okupirani prostor od ljudi. Upadljiva tupoumnost je najpoželjnije svojstvo za služenje nastranom monarhu.
Tamo su studenti koji žele da uče, ali šta i od koga? U šatoru su se posvađali članovi posade rođeni duboko u prošlom veku, zavadili se usred smrada mokraće i izmeta koji se širi po gradskom jezgru kao pouzdani vonj vladavine. Taj prostor je, kako reče vladar, najslobodniji javni nužnik u ovom delu Evrope.
Scena je možda izgledala ovako: dva mentalno limitirana starca, osujećeni za ostatke vrednosnih i etičkih merila, svoju su raspravu navodno okončali pucnjavom. Malo u telo protivnika u debati, a onda i u plinsku bocu, koja je pukla, ne povredivši nikoga, ali je zapalila šatorsko platno. Usred Beograda su se pomešali plameni jezici, crni i beli dim.
Jedan od učesnika svađe, a zove se Milan, je žrtva. On je, kako kaže doktor Smrt, pogođen u preponu, to će reći u jaja i nalazi se u životnoj opasnosti. Ubrzo je operisan, prebrodio umiranje i progovorio o tome šta mu se dogodilo.
Pucač je nekadašnji radnik Udbe, ili možda doušnik, pucao je i palio po nalogu unutrašnjih demona. Ili mu došlo da šenluči i puca u bilo koga, zato je i doveden. Tek juče se saznalo da je taj blokader srpski ustaša, prijatelj Plenkovića. Naslovnice infektivnih dvorskih biltena su identične. Do pre neki dan taj je boravio u Zagrebu. Njega je lično hrvatski premijer obučio i poslao da ubija u samom srcu Srbije. Pre toga su se slikali, kao što se to inače radi.
Sve to govori da je ovdašnji feudalac autor izrazito glupe inscenacije. To je vrhunski produkt njegove lucidnosti. Svakako je poželeo da Rezolucija Evropskog parlamenta, makar za taj dan, bude u senci ranjavanja, vatrometa i požara. Odmah je u sukobu među svojima prepoznao teroristički akt. Čak je i njegov seiz, tužilac Stefanović, negirao takvu maloumnu dijagnozu svog gazde. Rekao je da je to što je urađeno Milanu, bio samo pokušaj ubistva. Ako je i to. Doktor Smrt je u stanju da napravi rane i tamo gde ih nema, pa je možda našminkao Milana pre nego što je do njega stigao vladalac da se slika.
Onda smo svedočili jednom od fantastičnih govora, koji negira svaku ideju o tajnama mišljenja. To je bila beseda o slobodi i njenim izvorima i uzorima, o ljudima koji su izabrani da je čuvaju živeći na ulici ispod platna, pored bulevara klozeta. A njih prate oči čitavog sveta, jer nose sa sobom aromu čiste slobode koje nigde nema.
Ispred njega odabrani primerci rulje nosili su transparente: Svi smo mi Milan. To je onaj pogođeni, kome je dahija obećao da će sa njim uskoro provesti noć. Nije poznato šta sve sadrži takvo obećanje, ili je to možda pretnja sužnju koji je poslužio za traljavi dramolet neuračunljivog piromana.
Jaku podršku vladalac je imao u Darku Glišiću, koji je otkrio kako je pucač bio inspirisan novinarima televizije N1 (Danica Vučenić, Mladen Savatović), pa je pucao i palio da bi udovoljio njima i njihovim svakodnevnim podsticajima. Rečeni Glišić se još oporavlja od ozbiljnog moždanog udara, ali on je već čudo među sapiensima. Isti je pre šloga, sa njim i posle njega. Šta god da ga potrefi ništa mu se ne dešava što se već nije dogodilo.
Ljudi iz Evropskog parlamenta su odmah razumeli iznuđeni potez srpskog despota, čija je kreativnost na nuli, ili čak zamrznuta u udžbenicima iz Šešeljevog vremeplova. Ali i takav, on je konačno shvatio da je njegova građevina u centru beogradske palanke postala besmislena i ludačka. Ne želi da odustane i ukloni svinjac, jer bi još jedan poraz bio mnogo više nego što može da istrpi.
Javnost u Srbiji teško podnosi smrdljivo platneno naselje u centru grada. Istovremeno, srpska opozicija nije našla model niti snagu za njegovo uklanjanje i još nema dobru ideju šta da radi. Odmah do doma naroda stoji ilegalni tabor naoružanog polusveta i neposredna opasnost za nekadašnji grad. Traje bez otpora ponižavajući opit tiranina nad ljudima unutar naseobine i van nje, seirenje nad gradom, nemoćnim da se odbrani od najezde varvara.
Nema drugog načina, svakako valja porušiti i ukloniti taj izvor poniženja, straha i smrada. Moraćemo da saznamo kako se to radi.
Ceterum censeo cacas habitat esse delendam.
Ako je ovo prevodivo – prevedite sami.
Peščanik.net, 24.10.2025.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Klub ljubitelja Kloda Monea
Dejan Ilić – Srbija nije (međuratna) Nemačka, a ni šator nije Reichstag
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Mučilište u Valjevu - 15/05/2026
- Definicija šljama - 08/05/2026
- Prikladna neuračunljivost - 01/05/2026
