Biljana Đurđević, Sistematski pregled, ulje na platnu, 2005

Biljana Đurđević, Sistematski pregled, ulje na platnu, 2005

Za razliku od premijera koji preti da nam, kao iz onog starog vica, osim iz televizora iskoči i iz konzerve sardina, ministar prosvete dakako je manje medijski eksponirana ličnost te je svaki njegov nastup u medijima vredan pažnje. I tako je ministar u četvrtak naveče (19.2) nastupao sat vremena na televiziji N1 kod Jugoslava Ćosića, i to, na ministrovu nevolju, u društvu sa profesorkom Srbijankom Turajlić.

Za ministra kome mesecima traje štrajk prosvetnih radnika, učenici obaraju rekord tako što su samo u 2013/14. školskoj godini postigli ukupno 4 miliona izostanaka sa časova, a prosveta kao takva za Vladu postaje ona čuvena rupa na svirali – Verbić je u pomenutom intervjuu odavao utisak čoveka koji se ne bavi nijednim problemom u svom resoru, pa otuda i nije ni za šta odgovoran. Štaviše, on je odavao utisak čoveka koji je postao ministar kako bi se upoznao sa problemima u prosveti, konstatovao koliko ih puno ima, i zaključio da nisu sazreli uslovi za njihovo rešavanje.

Naravno, ne može ministar da se bavi svim problemima i da bude odgovoran za sve. Ambigvitetska svest[1] koja kod nas dominira, i po kojoj su “svi krivi za sve”, upravo i onemogućava kritički dijalog i on unapred biva osuđen na uzaludnost. Ali, ipak, ministar valjda mora da se bavi bar nekim od nagomilanih problema i da bude odgovoran bar za nešto u svom resoru. Naročito ako se radi o ministru-ekspertu koji nije klasičan partijski apartčik i poslušnik, kao Stefanović i Selaković, a ni toliko živopisan kao ministar odbrane i podne keramike, već je dobronamerni “fellow-traveller” naprednačke vlasti koji joj daje intelektualni legitimitet.

Međutim, ono što smo imali priliku da čujemo jeste samo potresna potvrda ne samo da živimo u politički začaranom krugu, nego i da za to postoji i lukavo tautološko objašnjenje. Zašto je prosveta na tako niskim granama u Srbiji? – Pa zato što je to tako!

Elem, ono što smo mogli da čujemo svodi sa na nekoliko sledećih konstatacija:

Plate prosvetnih radnika se ne mogu povećati jer za to nema para, a to što su prosvetni radnici toliko malo plaćeni u našem društvu “nije etičko već tehničko pitanje”. Inače, njihova plata zapravo i nije smanjena jer da je ostala ista kao ranije, bila bi zapravo povećana! (Oprosti čitaoče, ali ovo zbilja doslovno prenosim.) Takođe, školsko gradivo se ne može smanjiti, jer ministar zna da je ono preobimno. Javni konkursi za školske uprave samo što nisu objavljeni, ali se oni ne mogu objaviti jer postoji zabrana zapošljavanja. Službenici u prosveti ubuduće neće moći da budu zaposleni za stalno, osim postojećih zaposlenih koji tu ostaju za stalno. U prosveti postoji partijsko zapošljavanje, ali to nije baš zgodna tema za razgovor jer je ministar vanstranačka ličnost. Niko više u Srbiji ne želi da bude učitelj, a i onako ne bi našao posao. Vučić jeste hvalio Finsku, ali o finskom modelu obrazovanja se ne može ni razgovarati jer “mi nismo Finska”.

Da se zadržimo samo na ovom poslednjem. Premijerova naprasna strast za nordijskim protestantizmom (umesto nekadašnje strasti prema domaćim zarđalim kašikama) valjda je najkomičnije duvanje balona u novijoj srpskoj politici. Kada je ta intimna strast s javnošću već podeljena, da li bi premijer ili neki njegov ministar mogao da navede bar jednu vrednost (osim onog, dozvolićete, poprilično nedićevsko-ljotićevskog divljenja nemačkoj štednji i disciplini) koja krasi taj daleki sever i može bar postati temom za razgovor. Eto, na primer, bar ta famozna radna etika? Jer kako je profesorka Turajlić umesno zapazila – šta su to radili ministri poljoprivrede ili kulture tokom Vučićevog saopštavanja vesti o propalim pregovorima oko smederevske železare? Da nije cela vlada kolektivno učestvovala u tim pregovorima? Ili bar kolektivno nesvesno? Zar nemaju ministri svoje resore i pametnija posla nego da budu premijerova ikebana? (Ili to nisu ministri već njihovi dvojnici, dok pravi ministri vredno rade na nordijski način?)

Srpska Vlada se tako zapravo upinje da bude srodna modelu neke srpske sportske reprezentacije: kao kada se pred neki meč okupe u krug i glasno viknu SRBIJA! Tako su valjda i ministri došli na obnarodovanje kraha pregovora sa Esmarkom da bi horski uskliknuli: SRBIJA!

Dakle, da bismo uopšte razumeli finski model, to je prva stvar koju valja promeniti: lažni i nefunkcionalni osećaj sabornosti i glumatanje oko nekih navodno velikih pregnuća. Ali vratimo se prosveti: Srbija naravno nije Finska (ne znam koji ludak bi ustvrdio suprotno), ali to nije toliko važno koliko je važno da je naš obrazovni sistem upravo dijametralno suprotan od finskog.

Na primer, u prva četiri razreda osnovci u Finskoj gotovo da nemaju domaće zadatke a skoro nikada kontrolne, i praktično ne postoji ocenjivanje, niti se neguje bilo kakva kompetitivnost. Omladinci su tek sa 16 godina dužni da prođu kroz jedan standardizovani državni test, a kod nas je samo mala matura histerija većih razmera od časa fizičkog u Šajkašu. Oko 30% školske dece u Finskoj dobija posebnu pomoć pri učenju, dok ovde roditelji poslednji dinar daju na privatne časove. Nacionalni kurikulum u Finskoj je zasnovan samo na opštim uputstvima i naglasak je na radu, odgovornosti i ličnosti samog učitelja, dok je kod nas kurikulum u detalje nametnut nastavnicima sa sve obaveznim upoznavanjem sa digestivnim traktom puža za učenike šestog osnovne. Konačno, osnovna plata nastavnika u Finskoj je oko 30.000 dolara godišnje, a ovde osam puta manja.

Kako je poznato, na “Pisa” testovima Finska je godinama najuspešnija zemlja. Ako uzmemo samo jedan indikator, onaj koji ocenjuje sposobnost učenika u rešavanju problema, onda tu Finska ima 523 poena, evropski prosek je 500, a Srbija 473 poena što je i jedan od najslabijih rezultata u ovoj kategoriji u Evropi. Ali nije sve u testovima, niti u ciframa i statistici; više je u jednom generalnom utisku o našem obrazovnom sistemu i obrazovnim institucijama. Taj utisak može se ilustrovati događajem od kog je i počeo ministrov intervju, dakle sa “misterijom” u Šajkašu.

Valjda jedino pitanje na koje se od ministra nije moglo očekivati da da odgovor jeste pitanje šta se zapravo dogodilo u Šajkašu. Ali on je baš na to pitanje ponudio prvo dva odgovora, da bi naknadno ponudio još jedan: da se tu očigledno radi o delovanju nekog “kolektivno nesvesnog”. Uzmimo li Jungovo tumačenje tog pojma, ministar je verovatno hteo da kaže da su šajkaški učenici reagovali u skladu sa nečim univerzalnim, impersonalnim, nasleđenim i arhetipskim. Pa čak ni sa onim specifičnim našem tlu i krvi, jer Jungovo kolektivno nesvesno nije vezano za kulturni identitet već je po njemu karakteristično za čitavo čovečanstvo. Odnosno, valjda je hteo da kaže da ceo događaj nema ama baš nikakve veze sa samom školom, sa školskim sistemom, pa ni sa časom fizičkog na kom se sve desilo, nego se radi o radu kolektivno nesvesnog koji se ne može do kraja dokučiti.[2]

Međutim, kako okolnosti pokazuju, upravo je čas fizičkog bio lokacija pomenutog događaja. U zemlji opsednutoj sportom (SRBIJA!), u kojoj deca mogu da računaju samo na spretnost sa loptom kao eventualni ulog u budućnost, tema časa fizičkog u školama je ona koja se sistematično čisti pod tepih. Uobičajena mantra glasi da su nam deca fizički neaktivna, da ceo dan sede pred kompjuterom i slično, a prosečni čas fizičkog nije zamišljen da bude u funkciji motivisanja takve dece već u permanentnoj kompetitivnosti u kojoj se obavlja diferencijacija budućih sportista (naših budućih đokovića) i one “nesposobne” dece koja nisu u stanju da drže korak sa ambicijama nastavnika. Čas fizičkog je tako simptom našeg obrazovanja: ogromni zahtevi, ispunjavanje diktiranog programa, a rezultat za mnogo dece samo frustracija, odbojnost i povratak pred kompjuter. Jer, kad već pominjemo finski model, fizičko je upravo primer onog časa na kom bi trebalo da se obavlja učenje kroz igru, a ne kroz takmičenje.

Ali nije fizičko simptom naše prosvete samo zbog toga, ono je i dublje vezano za odnose i prioritete u našem školstvu. Kako? Pa tako što je po istraživanjima Unije sindikata prosvetnih radnika čak 72,7% nastavnika fizičkog imenovano za direktore osnovnih škola u Srbiji. Prema tome, analiza “psihe” nastavnika fizičkog, kao i analiza psihe direktora škola, bi za razumevanje incidenta u Šajkašu bili bar podjednako značajni kao i Verbićevo analiziranje “kolektivno nesvesnog” kod učenika.

Dobro, možda je Verbić oko tog “kolektivno nesvesnog” napravio neki lapsus. Ali sigurno nije napravio lapsus kada je odgovorio na pitanje može li da nabroji pet stvari koje su promenjene u prosveti (na bolje) za njegovoga jednogodišnjeg vakta. Odgovor je ovde zbilja bio antologijski: da su to neke “sitne stvari” koje nisu toliko medijski važne, mada suštinski jesu. Koje su to “sitne stvari”, nismo saznali, jedino što smo čuli da se radi o pregnuću da one “stvari” definisane u zakonu budu i “ispoštovane”. Tako se i ministar prosvete svrstao među one koji će nas “ispoštovati”, među one koji ne umeju drugačije nego da se inspirišu krimi-slengom iz devedesetih, koji je i iznedrio ovaj tako popularan novoskovani glagol. Nije taj glagol nepravilan, i Klajn ga priznaje, i nije reč ovde o nekoj ministrovoj nepismenosti. Radi se o poreklu tog neologizma koje se upisalo u ministrovo kolektivno besvesno.

Jer u Srbiji, što je više “ispoštovanog” to je manje poštovanja. Pre svega poštovanja prema radnicima, i to onim prosvetnim kojima i Verbić i ja šaljemo vlastitu decu u nadi da će vreme koji provedu u školi za njih biti korisno i da će tamo biti bezbedna. A da smo pre toga zaključili da niti je znanje o digestivnom traktu puža posebno korisno za osnovnoškolce, a još manje da ona tamo idu u neki preterano bezbedni ambijent. Kad smo već kod bezbednosti, jedan školski policajac na Novom Beogradu, na primer, “duži” bar dve srednje škole i svoje vreme provodi uglavnom na proputovanju iz jedne u drugu, dok se nasilje učestalo dešava u školskim klozetima i drugim za to pogodnim mestima u vreme njegovog proputovanja. Ali važno je da su pravila “ispoštovana”, pa tako svaka škola nominalno ima školskog policajca. To što je on policajac i u onoj drugoj školi, samo znači i da je i ta škola ažurno “ispoštovala” te iste propise.

I dok neispoštovani prosvetni radnici nemaju privilegiju da poput advokata tvrdoglavo isteraju svoj štrajk, ministar ispisuje nove stranice srpske političke praznine. Ne mogu prosvetni radnici da uspeju sa svojim štrajkom pre svega zbog osnovnog osećaja odgovornosti prema svom pozivu i prema deci koju podučavaju. To i ministar dobro zna, pa i može da ih ucenjuje i mirno sedi u srpskoj Vladi koja je postigla najviši stepen nesaglasja sa realnošću, pa ju je prosto i sramota koliko su joj dobri rezultati, što reče premijer. Imam i ja potrebu za izlizanim “disklejmerom” i da kažem da “slučaj Verbić” nije ništa novo na srpskoj političkoj sceni i da su i dosadašnji ministri obrazovanja uglavnom bili katastofalni. Ministarstvo prosvete je jedno od tradicionalno najgorih u srpskoj administraciji, ono u kom se zapatio neugasli duh SPS-a, te pseudo-političke koruptivne organizacije koja je, sa izuzetkom od par godina, ovde na vlasti od svog osnivanja tako što su se proglasili za jedine naslednike SKS-a i SSRN-a, aproprijisali njihovu imovinu i sproveli prvu privatizaciju od koje se danas finansiraju mnogi tako silno uspešni privatni univerziteti. A privatnom interesu u prosveti i jeste u korist što brži kolaps državnog školstva.

Nije dakle Verbić prvi srpski ministar koji se minimalno meša u svoj posao. On se samo naslonio na plejadu onih koji postaju ministri bez da su unapred bili spremni na taj posao, i koji se upoznaju s njim tek onda kada stupe na dužnost. Ali, da završimo ovaj tekst u pozitivnom tonu: ovaj ministar bar ne negira Darvinovu teoriju o poreklu vrsta, kao što je bio slučaj sa onom famoznom Koštuničinom popečiteljkom.

Peščanik.net, 21.02.2015.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–    

  1. Izvinjavam se čitaocima na insistiranju na rogobatno zvučećem pojmu “ambigvitetske svesti”. O tome više ovde.
  2. U toku pisanja ovog teksta Ministarstvo je objavilo je da je “misterija” zvanično razrešena. Kao objašnjenje se navodi “kolektivno nesvesna psihosomatska reakcija”. Iako takva dijagnoza malo začuđujuće zvuči i za laika, jer se pojam “kolektivno nesvesnog” ovde i dalje začuđujuće nalazi, psihonalitičari naslućuju da se verovatno radi o dijagnozi koja upućuje na tzv. “internatsku bolest”. Nema razloga da građani budu sumnjičavi prema takvoj dijagnozi, ali ona na gotovo čudesan način abolira probleme školskih institucija.