Obnovljen prekrečeni mural Zorana Đinđića na Platou Filozofskog fakulteta u Beogradu, 12. mart 2018, foto: Peščanik

Obnovljen prekrečeni mural Zorana Đinđića na Platou Filozofskog fakulteta u Beogradu, 12. mart 2018, foto: Peščanik

U nedeljnom izdanju dnevnog lista Politika sačekao nas je široki osmeh ministarke pravde Nele Kuburović – vrlo sličan onom osmehu uz koji je ministarka nedavno isporučila turskog državljanina, uprkos međunarodnim preporukama da se od izručenja uzdrži. Iz naslova intervjua – Ustav je interes svih građana – reklo bi se da Srbija danas uopšte nema ustav, pa ga je u interesu svih građana potrebno hitno usvojiti. Ovo je samo leksički suptilnija varijanta filozofije prema kojoj pre naprednjaka na vlasti nije bilo ničega na svetu, pa ni ustava.

Naravno, Srbija ima važeći ustav, ali se obavezala da će ga u postupku evropskih integracija promeniti i suštinski unaprediti, i to pre svega u skladu sa preporukama Venecijanske komisije iz 2007. godine. Podsetimo, ova komisija je u izveštaju najviše kritikovala odnos izvršne i sudske vlasti, navodeći da je način izbora sudija, kao i način izbora članova najvišeg pravosudnog tela, Visokog saveta sudstva, ustrojen tako da predstavlja „recept za politizaciju pravosuđa“ i samim tim onemogućava stvarnu podelu vlasti. Na sličan način komisija je kritikovala i nemogućnost osamostaljivanja tužilaštva od zakonodavne i izvršne vlasti. Ovo je, ili bi makar trebalo da bude, temeljni zadatak ustavnih promena o kojima građani često slušaju poslednjih meseci i o kojima će svoj sud dati na referendumu.

Međutim, uprkos međunarodnim preporukama, sa kojima se slaže i domaća stručna javnost, ministarstvo je rešilo da građanima objasni da su stvarni ciljevi ustavnih promena uspostavljanje pravosuđa koje će biti „u interesu svih“ i koje će zbog toga biti kontrolisano od strane izvršne vlasti kao jedine legitimne vlasti. Navodno je ovo jedini način da pravosuđe bude odgovornije i bolje. O ovome smo već pisali na Peščaniku tokom 2017. godine.

Mnoge prošlogodišnje ustavne pretnje ministarke i njenog tima ostvarene su Radnim tekstom amandmana na Ustav Srbije objavljenim u januaru 2018. godine. Iako je o tome već dosta rečeno, možda vredi još jednom podsetiti da se ovim predlozima izbor sudija i javnih tužilaca poverava pravosudnim organima koje funkcionalno ili brojčano kontrolišu tzv. istaknuti pravnici koje bira vladajuća većina u Narodnoj skupštini; omogućava se diskreciono premeštanje sudija i tužilaca bez jasnih kriterijuma i saglasnosti nosioca funkcije; prethodno se biraju kandidati za pravosudne funkcije u Pravosudnoj akademiji; dovodi se u pitanje sudijsko pravo na odlučivanje u konkretnim predmetima (nameće se ideja modeliranih sudskih odluka) i omogućava da ministarka pokreće disciplinske i postupke razrešenja. U Radnom tekstu su brisana i sadašnja ustavna rešenja o suđenju na osnovu opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, zabrani preispitivanja sudske odluke van sudskog postupka i tumačenju ustavnih odredbi o ljudskim i manjinskim pravima u skladu sa međunarodnim standardima. Zbog ovako teških manjkavosti u sadržini teksta, a naveli smo samo neke od njih, najviši pravosudni organi, udruženja sudija, tužilaca i udruženja koja se bave zaštitom ljudskih prava su tražila da se ovakav proces ustavnih promena hitno zaustavi dok ne bude prekasno – i da ministarstvo povuče radni tekst ustavnih amandmana. Ministarka je na ovo oštro odgovorila i poručila da – o tome nema ni govora.

Treba naglasiti da je u dosadašnjem „postupku promene ustava“ u potpunosti prekršena ustavna procedura za izmenu, prema kojoj se ustavnoj reviziji može pristupiti tek kada Narodna skupština na predlog ovlašćenih predlagača – 150.000 građana, trećine narodnih poslanika, predsednika ili vlade Srbije – dvotrećinskom većinom donese odluku da je ustav potrebno promeniti. Nakon toga, u slučaju da skupština usvoji argumentaciju i predlog za promenu, nadležni skupštinski odbor za ustavna pitanja priprema i razmatra akt o promeni ustava. Nakon toga, poslanici ponovo dvotrećinskom većinom usvajaju akt o promeni ustava. Na kraju puta, građani se o usvojenim promenama izjašnjavaju na referendumu (ovo nije obavezan korak, ali nama predstoji zbog toga što promene položaja pravosuđa zadiru u uređenje vlasti). Primetićete da ni u jednoj fazi postupka ministarstvo pravde nema odlučujuću i istaknutu ulogu – zapravo nema nikakvu ulogu.

Dakle, Narodna skupština nije donela odluku neophodnu da bi uopšte mogli da govorimo da je u toku legalan i legitiman postupak promene ustava. Takođe, ministarstvo pravde nije ovlašćeni predlagač promena ustava, iako u javnosti želi da ostavi utisak da jeste. Vlada (ili drugi ovlašćeni predlagači) o ovom pitanju nisu raspravljali. Dodatno, u prvim danima marta je odbijen predlog narodnih poslanika da dva skupštinska odbora – odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo i odbor za evropske integracije – u bilo kom obliku raspravljaju o izmenama ustava.

Ako objedinimo ove tri činjenice – da Srbija nije zapravo otpočela postupak izmene ustava, da promene predlaže neovlašćeni državni organ koji odbija da od ovakvog poduhvata odustane, i da se Narodnoj skupštini negira bilo kakvo mešanje u ovaj „postupak“ – treba da nam bude jasno da će Srbija uskoro, ukoliko se ne dogodi čudo, dobiti vladarski – oktroisani ustav.

To je ustav koji je nametnut, koji ne mari za procedure ustavne demokratije, ne konsultuje predstavnike građana i građane same. To je ustav koji je izraz volje izvršne vlasti, jednog mišljenja i jedne predstave o tome kako naša zajednica treba da izgleda. Volja suverenog vladara Srbije Aleksandra Vučića tako već mesecima progovara iz usta nasmejane ministarke. To potvrđuje i ona koja, blažena u neznanju, u intervjuu Politici mirno izjavljuje – da će ministarstvo vladi Srbije predlagati dalji tekst za promenu ustava.

***

Na 15. godišnjicu ubistva predsednika vlade Srbije Zorana Đinđića, opisano ustavno potkusurivanje me je podsetilo na Đinđićevo delo s kraja 80-ih godina prošlog veka – kada se nije aktivno bavio politikom, već uspešno razmišljao i pisao o fenomenima ustavnosti socijalističke Jugoslavije.1 Đinđić je pisao o temeljnim nedostacima jugoslovenske ustavnosti – partiji kao jedinom stvarnom suverenu i nedostatku ustavotvorne moći zajednice. Ogorčeno je pisao o Jugoslaviji kao komesarskoj diktaturi – vladavini u kojoj se sve državne kompetencije prenose na vladara koji garantuje brzo i efikasno delovanje. Diktator je ovlašćen da prekorači pravo da bi omogućio primenu prava. On se nalazi izvan ustava i raspolaže silom čija upotreba nije vezana ustavnim procedurama. U takvoj situaciji, smatrao je Đinđić, komesarskom diktatoru ustav nije neophodan kako bi sprovodio svoju samovolju. Naprotiv, ustav je tu kao druga forma partijskog programa, kao nastavljanje partijskog programa drugim sredstvima. On je tu pre svega da obavezuje „vanpartijce“, da odredi granice njihovog institucionalnog i društvenog delovanja.

Ako iz ovog ugla posmatramo stvari, jasno je zašto se nad Srbiju sada ponovo nadvila pretnja oktroisanog ustava. Proces evropskih integracija je tu samo dobar povod za sprovođenje stvarne namere. Ovakav akt je jasno usmeren na sve one koji se još uvek nalaze van dometa narastajućeg jednopartizma. Najisturenija meta je pravosuđe koje mora razbiti višegodišnje iluzije da će postati samostalna i nezavisna treća grana vlasti. Posredna meta smo i mi građani koji, 30 godina kasnije, i dalje živimo u raljama komesarske diktature, ali i dalje verujemo da možemo bolje od toga.

U ovoj situaciji imamo dve dobre vesti – ustav nam još uvek nije oktroisan i tako nešto i dalje mogu, zajedno sa građanima, sprečiti predstavnici međunarodne zajednice – pre svega Venecijanske komisije i Evropske unije. Do tada, naš zadatak je da objašnjavamo svima koje poznajemo o čemu se zapravo ovde radi. Druga dobra vest je da oktroisani ustavi traju taman toliko koliko i vladari koji su ih nametnuli – oni nemaju utemeljenje u zajednici, u njenim vrednostima i stvarnim potrebama. Zbog toga ćemo, čak i ako ne uspemo da se odupremo, u skorijoj budućnosti sigurno ponovo razgovarati o tome kakav ustav stvarno želimo za sve nas.

Peščanik.net, 12.03.2018.

Srodni linkovi:

Fond za humanitarno pravo – Suđenja za ratne zločine i ustavni amandmani

Vesna Rakić-Vodinelić – Ustavni amandmani o pravosuđu na sajtu ministarstva pravde

Miodrag Majić – Moglo je biti i gore

REFORMA PRAVOSUĐA
USTAV SRBIJE

________________

  1. Jugoslavija kao nedovršena država, 1988.
The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)