Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Možda čeznemo da se vratimo životu, ali se on ne obazire na nas. Tako se može videti bar deo pokušaja režima da negira svaku okolnost u kojoj su pregaženi ljudi. Čekamo svoj deo slobode, umesto da je otmemo. Sve je na nama. Neće nas otključati ako ne razvalimo vrata.

No, da li je ova ideja preterano brutalna u otklanjanju straha koji ima više slojeva i lica? Naravno da nije, jer je dovođenje slobodnih ljudi u robijaški status najbrutalniji mogući povod. Kad ustav i zakone obesno ruši onaj koji je zadužen da ih se drži i čuva ih kao najveće svetinje, sveto je pravo, a naravno i dužnost građana da stvari zakona uzmu u svoje ruke.

To zbog toga jer ne uzimaju ništa što je tuđe. U diktaturi posle uvođenja vanrednog stanja, oteto je ono što njima, a ne tiraninu pripada. Njemu od prigrabljenog ne pripada ništa. To je posebno dramatična okolnost, utoliko teža, jer je nastala kao pokušaj da se pred strahom od masovnog širenja bolesti, pridoda i strah od drakonskih mera vlasti, to jest jednog vladara uz sasluženje gomile obeščašćenih, nemoralnih ulizica.

Pred nama je kategorična dilema, koju može da postavi samo sistem tiranskog samovlašća: ili ćete izgubiti zdravlje, a možda i živote, ili će vam biti oduzeta sloboda. A verovatno i jedno i drugo. Naravno da je to podlačka vrednosna i etička obmana; ne može se naime pred ljude postavljati nedoumica šta da izaberu od onoga bez čega se ne opstaje.

Iz toga je lako zaključiti da diktatura nije uvedena radi zdravlja i života, nego u ime sociopatske čežnje apsolutnog gospodarenja nad fragilnim društvom. Uz niz bezobzirnih akata izvan zakona i morala, čiji je jedini cilj apsorbovanje svih prava u ishrani samovolje i zlovolje ozbiljno hendikepiranog vladaoca.

Taj monopol na mučenje, uprkos očekivanjima, nije razvio javni strah do nivoa beskrajnog pristajanja na sve. Mada je vladar, zajedno sa premijerkom koja je iznenada ispoljila sve svoje, inače javno nepodnošljive frustracije, i strukom, koja je delegirana na osnovu nepristojne, servilne podobnosti – okrivio građane za sva svoja amaterska lutanja. Za kašnjenja, neznanje, neozbiljnost i brojne nejasnoće koje su obrazlagane još većim. U stvari, Gospodar zaraze je postao jedini čovek iz struke, koji je sam sebe zadužio da zna sve, kako bi nadmeno sakrio da ne zna ama baš ništa.

Svi su oni uživali u policijskom času, čiju bi logiku mogao da obrazloži jedino Džon Klis u Letećem cirkusu. Ali, ovde nije gostovao nikakav varijete; taj čas je bio vreme za progon i hapšenje ljudi, nevezan za bilo koju meru osim za zabranu kretanja. Tek na kraju besni vođa će možda saznati da se virus ne prenosi hodanjem nego kontaktom, da ne napada slobodne nego zatvorene ljude. I da najveći pomor traje u domovima za stare, koji su, kako je i naloženo, ostali kod kuće.

Stariji građani su izloženi posebnom obliku terora i ukidanju svih sloboda, čak i uvredljivoj diskriminaciji u javnom prostoru. Nije im dopuštano da se pojavljuju na mestima za belce – to je formulacija koja bi mogla da objasni posebnu vrstu gerontorasizma, i kju klus klanovsku surovost vlasti. Bez milosti im je oduzeto građansko samopoštovanje u poslednjim godinama života.

Konačno je ljudima prekipelo. Najveća tortura dala je najgore rezultate i najviše žrtava u regionu.

Mislim da je ovo što se dešava u srpskim gradovima pretvorenim u urbane zatvore početak pobune zatvorenika. Ima pouzdanih znakova da se nenarodni režim uplašio naroda, koji je već 45 dana predmet surovih tiranskih opita.

Ne znam da li je sadašnji nivo ogorčenja dovoljan za kraj okupacije, ali je neophodan za početak kraja. Nije teško definisati ciljeve otpora: virus je skriveni neprijatelj zdravlja, režim otvoreni neprijatelj građana. Na prvi pogled, sve izgleda jednostavno, ali nipošto nije. Vlast čeka dan najpogodniji za proglašenje pobede nad virusom. Naravno, pobednik može biti samo jedan. I on će tu pobedu pokušati da prikaže kao lični trijumf.

Njegova slava bi mogla da bude pomračena osporavanjem kriminalne uzurpacije gospodarenja nad živima i mrtvima. I saznanjem da nikakve pobede nema.

Ta vrsta negacije bilo kakve slavne pobede, uz podsećanje na zločine, započeta je vikom i protestima slobodnih ljudi u zatvorima, koji su pod ključevima tamničara spasioca.

Otpor postaje sve snažniji i pitanje je večeri kada će se spustiti na ulice. Konačno znaju da postoji neuporedivo veće zlo od pandemije.

Večeras u 20.05, tačno u vreme protesta ogorčenom kakofonijom glasova i zvukova, obratiće se svojim podanicima Gospodar zaraze.

Očekuje možda da takva kukavička provokacija bude dovoljna za nastavak ćutanja. Najaviće kraj vanrednog stanja u potpuno razorenom društvu, posle čega bi mogao da sledi haos u robijašnici i tragični slom njegove vladavine.

To će verovatno biti dan izbora i njihov rezultat.

Peščanik.net, 29.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)