Foto: Predrag Trokicić u Beču
Foto: Predrag Trokicić u Beču

Ministar Šarčević razbucao je domaću akademsku zajednicu. Zakonom o visokom obrazovanju pregaženi su poslednji ostaci akademskog integriteta i kompetencije. Taj zakon je pak samo tačka na i, što jedan deo ćirilicom obuzetih univerzitetskih radnika nije ni mogao da primeti, kao uostalom ni većina drugih njihovih kolega. U orkestriranoj javnoj raspravi o predlogu Zakona dekani i profesori izvrgnuti su ruglu, a njihovi predlozi implicitno ismejani kao nebitni i s lakoćom odbačeni. Naravno, taj završni brzi udar na univerzitete i demonstracija gole političke sile nisu mogli proći bez saradnika režima u redovima univerzitetskih radnika. Kao i sve druge oblasti u državi, i visoko obrazovanje biće strogo hijerarhijski ustrojeno, sa ministrom obrazovanja na vrhu koji će prema stranačkim interesima glatko oblikovati visoko obrazovanje. Danas nam se čini da je tu reč samo o izopačenoj politici čiji je prvi cilj da se sva moć koncentriše u jednoj tački. Naravno, nije tako, uslediće i drugi korak. Struktura koja se pravi čini da čitav obrazovni sistem postane nešto nalik na masu od plastelina koju će po svojoj meri oblikovati partikularni ekonomski interesi usredsređeni s jedne strane na uštede, tamo gde se troši budžetski novac, i s druge strane na profit, dakle tamo gde će biti moguće budžetska sredstva prelivati u privatne džepove.

Imali su prosvetni radnici u visokom obrazovanju priliku da povedu čitav niz bitki i tako izbegnu konačni slom. I sve su ih redom propustili. Čak i onda kada su mogli da dignu glas protiv nezakonitog smanjivanja plata zaposlenih u javnim ustanovama, oni to nisu uradili. Dobro, možda su mudro procenili da bi naišli na javnu osudu da reaguju samo kad ih udare po džepu. Umesto toga, uzmimo primer plagijata. Kao da nije bilo dovoljno poniženja i kao da donošenjem novog zakona rat nije i konačno završen, Nacionalni savet sada seiri nad poraženima uvredljivom odlukom da imenuje „profesora iz Italije“ kao „člana stručne komisije koja će analizirati osporenu doktorsku disertaciju gradonačelnika Beograda Siniše Malog“. Objašnjenje je dvostruko. Prvo: „Profesor Veraldi govori srpski jezik i čita na njemu“. Pored toga, „autor je brojnih naučnih radova iz sociologije, ekonomskog razvoja, ekonomike preduzeća, društvenih i ekonomskih sistema u tranziciji i drugo. U pitanju je naučnik čija je reputacija zaista veoma značajna“. Drugo: pošto je „značajan broj profesora Univerziteta u Beogradu već bio uključen u različite stadijume postupka u vezi s ovom doktorskom disertacijom (na FON-u, u stručnim organima Univerziteta i drugo) i pozivao se na postojanje sukoba interesa, Nacionalni savet se opredelio da za člana stručne komisije imenuje uglednog inostranog profesora“. Tako će se otkloniti, zaključuje Savet, „različiti politički prizvuci iz teme koja je prvenstveno akademska“.

Drugim rečima, Nacionalni savet kaže sledeće: domaća akademska zajednica nije sposobna da se bavi predmetom akademske krađe, i to iz dva razloga – domaći univerzitetski radnici nisu dovoljno kompetentni da validno razmotre složeni misaoni rad Siniše Malog, pa zato treba pozvati stručnjaka iz Italije; oni nisu ni moralno prihvatljivi jer su skloni politizaciji „prvenstveno akademskih“ tema, pa i zato treba dovesti moralnu gromadu iz Italije. A da je reč o moralnoj gromadi, pored časne reči Saveta, potvrđuje i činjenica da je profesora iz Italije Zlatnom medaljom za zasluge odlikovao bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić (ne mogu da odolim: Tomo, vrati se!), a na predlog Filološkog fakulteta, dakle ustanove čiji zaposleni svakako mogu da procene vrednost radova italijanskog profesora „iz sociologije, ekonomskog razvoja, ekonomike preduzeća, društvenih i ekonomskih sistema u tranziciji“. Tako Nacionalni savet o ovdašnjem akademskom „ološu“. S druge strane – akademski radnici ćute. Jer ništa drugo i ne mogu: tri godine nisu bili u stanju da utvrde očigledno – Siniša Mali je intelektualni lopov. Dobro, ostavimo ih u njihovom muku i pozabavimo se lopovlukom.

Postoje razne nečasne radnje u akademskom pisanju. Moguće je na primer da neko ukrade tuđu ideju ili argument i u tekstu ih predstavi kao svoje: kako bi se to u školi reklo – da svojim rečima prepriča tuđe stavove, ali da prećuti od koga ih je preuzeo. Da bi se razotkrila ta vrsta fine akademske krađe, zaista je potrebno biti kompetentan i obavešten. Postoje, međutim, i mnogo banalnija intelektualna „pozajmljivanja“: neko naprosto prepiše tuđe rečenice, ne stavi navodnike i nigde ne pomene delo koje je prepisao. Da bi se otkrila ta vrsta akademskog beščašća nije potrebna nikakva stručnost. Naprosto se uporede tekstovi, utvrde se istovetnosti, vidi se koje je delo bilo prvo objavljeno i – gotovo. Plagijat. Naravno, Siniša Mali je u svom doktoratu uspeo da dobaci tek do ovog prvog nivoa akademskog lopovluka. Viši nivo zahtevao bi da je nešto i čitao, o tome razmišljao i to usvojio. Povrh toga, i da je u dobroj meri pismen, jer je to neophodno da se kao svoje artikulišu tuđe misli. Siniša Mali doktorski dobacuje do prepisivanja. Da bi se utvrdilo da li je prepisivao ili ne, nisu potrebni nikakvi stručnjaci, ni odavde ni iz Italije. Moglo se uzeti bilo koje dete iz osnovne škole, možda čak i iz nižih razreda. Dete bi samo trebalo da kaže da li rečenice liče ili ne. I ako liče, da li postoje navodnici u jednom od dva teksta koje poredi.

Postoji samo jedan način da se rad Siniše Malog odbrani kao originalan. Ima ta stara šala – ako biste majmuna naučili da udara po tastaturi i dali mu dovoljno vremena, otprilike čitavu večnost, postoji verovatnoća da bi majmun u jednom trenutku otkucao „Rat i mir“. Tako bi neki stručnjak mogao da kaže da se desilo čudo i da je Siniši Malom, ludom srećom, pošlo za rukom nešto za šta bi majmunu bila potrebna – čitava večnost.

Peščanik.net, 13.10.2017.

PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)