Kao neko ko ima značajan „šetački“ staž, dozvolio sam sebi da analiziram protestne šetnje i atmosferu koja je stvorena tim spontanim izrazom iskonske tuge zbog događaja koji su prethodili. Naime, nekoliko stvari je – dva meseca nakon početka masovnih šetnji građana – sasvim jasno. Mnogi analitičari su pre mene, i verovatno na detaljniji način nego što bih mogao, osvetlili razne aspekte ovog narodnog izražavanja građanske snage. Ja bih voleo da ukažem na neke izazove koji nas verovatno sve potajno muče, među kojima se svakako kao prioritetno nameće pitanje: kako dalje?
Pre svega, jasno je da su ljudi na vlasti nervozni. Trapavo reagovanje (ili izostanak reagovanja, kada se radi o odgovornosti) kao i potpuno zauzimanje uličarskog stava prema svakome ko misli drugačije, jasno svedoči o tom strahu. Strah se kod uzurpatora (a oni jesu uzurpatori vlasti, jer je shvataju isključivo kao lični i partijski plen) ispoljava agresijom, pa su otuda glasnogovornici vlasti zaduženi za niske udarce nanovo pomerili dno političkog (ne)morala, stavljajući mete na bukvalno svakoga ko može da širokim masama na protestu (ali ne samo na protestu) objasni na jednostavan način zašto je ovo početak kraja naprednjaka, šta to sve ne valja u državi i zašto svako od nas mora da brani neke osnovne vrednosti koje je vlast izgazila svojim nenormalnim postupanjima. Uplašeni moćnici još uvek raspolažu polugama moći – pa njima i prete, stavljajući u funkciju sve mehanizme za „vaspitavanje“ građana, koje su strpljivo gradili prethodnih 11 godina. Ali, kako je predivno rekla studentkinja Fakulteta političkih nauka govoreći na protestu, mi se njih ne bojimo – oni treba da se boje nas.
Znajući ovo, svakako je primarni cilj protestnih šetnji da se one održe koliko-toliko masovnim, tokom letnjeg perioda kada su ljudi po pravilu prioritetno zainteresovani za neke druge stvari. Stoga ohrabruje broj ljudi koji se pojavio da poželi Željku Mitroviću da se na njemu dosledno i precizno primene zakoni ove države. Broj nije važan, jer je i nekoliko hiljada ljudi (a šta god da stručnjaci kažu osmatrajući iz fotelje i mereći ulice suludom matematikom – bilo je mnogo više od nekoliko hiljada) može da održi elan protesta, i to nikako nije sporno. Sporno je međutim kako da se na duge staze ljudi ne umore, shvatajući da vlast jednostavno nije briga za naše napore i da će nastaviti da dodaju gas u medijskom demonizovanju svakoga ko se odluči da digne glas, uz konstantno spinovanje, otvorene laži i sve već viđene i isprobane recepte skretanja pažnje (kao što je na primer nedavna nesrećna epizoda „Danilo na Kosovu“). Još jedna „opasnost“ koja preti jeste i da Vučić (ko bi drugi) jednostavno preseče proteste raspisivanjem izbora.
Zbog toga bi trebalo razmisliti (a takvo smo obećanje na protestu i dobili) o novim formama protesta, animiranju manjeg broja ljudi u većem broju događaja, kojima će biti zajedničko da na miran ali buntovan način pokažu šta to smeta građanima Srbije, i koji će uvek imati istu poruku – ispunite zahteve protesta ili se povući sa vlasti. S druge strane, čini mi se (a možda i grešim) da se treba spremati za izbore i da ne bi trebalo olako odbacivati mogućnost da se na njima (ili nakon njih) dodatno raspali plamen slobodoljubivosti koji pokreće sve dosadašnje akcije. Odbijanje učestvovanja na izborima, koliko god možda imalo smisla u nekim prethodnim izbornim ciklusima, sada ne bi postiglo nikakvu svrhu. Tim pre što se na protestnim šetnjama pojavljuju ljudi koji nisu nikada (ili nisu odavno) dali svoj glas nekom političaru, partiji, ili programu. Te ljude treba ubediti da ostanu aktivni i kada se kao (ne)očekivani rezultat njihovih akcija dogodi da ćemo još jednom morati da prođemo kroz mukotrpnu utakmicu sa protivnikom koji pravila smišlja (i menja) usput, a mnogih pravila koje je sam smislio, jednostavno se ne pridržava. Ali ako se setite najvećih protesta do sada u Srbiji – 1996/97. godine i 2000. godine, setićete se svakako i da su oni počeli nakon nepriznavanja izbornih rezultata. U podjednako teškim izbornim uslovima kao sada, političari su tada animirali dovoljan broj ljudi da na primer ni 100.000 fantomskih listića odštampanih i zaokruženih u ime Slobodana Miloševića, nije moglo da promeni izbornu volju, koja jeste odbranjena na ulici ali je to bio jedini način da se odbrani kada institucije – baš kao i sada – nisu bile ništa osim puke fasade režima. Iza tih protesta stajalo je uverenje da branimo naš politički glas i da se branimo od ogromne političke prevare i samovlašća jednog čoveka, što ne samo da je dalo legimitet takvoj borbi nego je i podstaklo i one koji nisu do tada želeli da se uključe u politički život.
I ne, nemojte mi reći da to sada nije moguće jer strane sile nisu još uvek odlučile da je vreme da Vučić ode sa vlasti. Čak i da je to tako, moj odgovor na taj „argument“ može biti samo da onaj ko ne želi da osvoji vlast i u njoj učestvuje zato što nije dobio mig nekog ambasadora (iz koje god države ambasador dolazio), ni ne zaslužuje da bude na vlasti.
Šta današnja opozicija ima zajedničko? Ako se složimo (znam da se neki neće složiti, ali i to je u redu) da je argument izlaska u više kolona radi veće izlaznosti u praksi potpuno podbacio, i da je zapravo na izborima 1996. i 2000. godine visoka izlaznost bila uzrokovana upravo ujedinjenjem opozicije, a ne njenim cepkanjem na tri-četiri kolone, postavlja se pitanje kako bi izgledalo to zamešateljstvo u praksi?
Čini se na prvi pogled da političke stranke i pokreti koji obrazuju vidljivu organizovanu opoziciju, nemaju ništa zajedničko. To jednostavno nije tačno. Okolnosti političkog života u Srbiji već su nametnule jednu temu oko koje su se veoma lako ujedinile, ne samo među sobom nego i sa građanima. To su naravno pitanja životne sredine. Niz ne mora ovde da se prekine. Ujedinili su (smo) se i oko pitanja srozavanja moralnih i etičkih vrednosti, medija, osnovnih političkih i građanskih prava. Nismo se, čini se, još uvek ujedinili, ali nema razloga da to ne bude tako, oko pitanja ekonomije – investicija, poreza, prava radnika i socijalne funkcije države. Ovako kako stvari stoje, država će bankrotirati kroz koju godinu ako je pre toga ne uruše socijalni nemiri, tako da nastavak ovih politika jednostavno nije moguć – poruka političarima ovde je jednostavna: pokažite da to razumete i ponudite jasnije alternative koje postoje, i eto nama još jedne zajedničke tačke u političkoj platformi.
Ostaju dva problema. Prvi se svodi na to da pojedine stranke prekinu da se ponašaju kao da im je krivo što nisu one na vlasti, samo zato da bi primenile na svoju korist iste metode koje primenjuje SNS. Takva neoriginalnost nastupa koji se svodi na negativnu kampanju bez davanja jasnih i nedvosmislenih (a naročito iskrenih) signala da će se zalagati za nešto kvalitativno drugačije, definitivno može da ogadi politiku i izbore apstinentima, čak i onima koji to nisu ali ne prepoznaju „svoju“ političku opciju kao iskreno novu i drugačiju. Jasno određenje prema pitanjima korupcije, nezavisnosti sudstva i vladavine prava, ne može se međutim prezentovati od strane istrošenih lica koja su boravkom na vlasti već pokazala svoju pravoljubivost – i po pravilu pala na tim ispitima. Trebalo bi dovesti u prvi plan nove ljude, koji ne samo što nisu kompromitovani nego i iskreno žele da promene stvari. Slušajući sve one divne mlade ljude na protestima, ni za trenutak ne brinem da ćemo ih naći.
Drugi problem je pitanje Kosova. I ovaj problem nije tako veliki kako se (svima, pa i meni) čini na prvi pogled. I to iz nekoliko razloga. Prvi je taj da gotovo sve političke partije imaju slične „crvene linije“ kada je reč o politici rešavanja kosovskog konflikta. Drugi je taj da je sasvim jasno da je pozicija Srbije u toj partiji šaha dovedena do beznadežne, i da fokus – što čini se ogromna većina opozicionih političara uviđa – mora biti na spašavanju života i unapređivanju kvaliteta ljudi na Kosovu, kao i dekriminalizaciji politike (što je ubedljivo najkompleksniji deo posla koji bi usledio nakon promene vlasti u Srbiji).
Konačno, treba navesti još nešto. U vreme formiranja DOS-a koji je srušio režim Miloševića, Kosovo nije bilo aktuelno kao tačka razdora opozicionih partija (iako su postojala jasno oprečna mišljenja o rešavanju konflikta) jer su Rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum bili sasvim sveži i još se smatralo da je na strani Srbije dosta agrumentacije i političkog prostora da u nekoj budućnosti ovaj problem reši na zadovoljavajući način. Ali ogromna zjapeća tačka razdora, bolje reći prava politička provalija, bilo je pitanje saradnje sa takozvanim Haškim tribunalom, Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Uostalom, na toj tački je DOS i prvi put pukao, ali tek nakon što je završio posao sa Miloševićevim režimom. Zašto je ovo važno? Zato što je osnovni cilj nekog budućeg ujedinjenja opozicije da se prevaziđe neverovatna institucionalna kriza države koja vodi njenom neminovnom preobraćenju u klasičnu tiraniju dostojnu feudalnih vremena, a ne da se peglaju finese u budućim državnim politikama. Tako se DOS (prilično iskreno) i predstavio u leto 2000. godine, ističući kandidata za predsednika kojeg je u tom trenutku retko ko od birača prepoznavao. I narod je poverovao u takav plan ujedinjenja, čak toliko da ni istupanje najharizmatičnijeg lidera u tom trenutku i njegovog SPO-a, nije pokolebalo ljude da odustanu od namere da diktatora sruše na (nameštenim) izborima. Istupanje SPO-a značilo je samo kraj političkog značaja SPO-a. I toga treba da budu svesni oni koji smatraju da su dovoljno posebni, da idu u svojoj „koloni“ na izbore.
Uličari na vlasti se odavno služe uličarskim metodama – uvredama, šibicarenjem i sitnim trikovima. Mi smo poslednjih nedelja na ulici kao tiha snaga koja se dostojanstveno suprotstavlja toj plimi nemorala i prostakluka. Uplašili smo ih. Dali smo sebi početnu prednost za koju oni nisu ni mogli da veruju da je moguća, jer sa njihovih pozicija svakako izgleda kao da su nedodirljivi. Sada znaju da nisu, a mi moramo istrajati. Laže onaj ko tvrdi da će biti lagano. Ali kada je nešto u našim životima bilo lagano? Navikli smo. Hajde da ih nerviramo. Hajde da se organizujemo. Hajde da ih pobedimo tamo gde misle da ih niko neće pobediti. Hajde da primenimo zakone koje su pocepali i koje ignorišu. Hajde da sebi vratimo našu državu. A posle možemo ponovo da se ne slažemo oko puno svakodnevnih stvari, jer je to prirodno.
Peščanik.net, 03.07.2023.
3. MAJ 2023.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
