Neblagoslovena parada

Vrh SPC izdao je zvanično saopštenje u kojem se protivi održavanju Parade ponosa. Crkva nije promenila svoj stav u odnosu na ranije godine, ali se ovoga puta potrudila da sistematizuje svoje argumente. Od iznetih argumenata analiziraću samo dva. Prvi je mišljenje SPC o tome kako bi država trebalo da postupi prema učesnicima Parade ponosa. Dok je drugi argument praktično neka vrsta rezimea celog saopštenja i nalazi se na njegovom kraju, ali istovremeno može predstavljati i početnu idejnu poziciju autora. Argument glasi: „Ljudska prava i život se ne mere samo ljudskom pravdom, nego i onom Božijom, večnom i bogočovečanskom“.

Prvi se argument sastoji od dva elemenata: nasilja i finansija. Parada ponosa izaziva „otpor ogromne većine građana“, nemir, agresivnost i rušilaštvo. I da bi se ta agresija nekako opravdala, u saopštenju stoji da se Parada „nasilno nameće“ Beogradu. A nasiljem odgovoriti na nasilje, prema mišljenju SPC, nije nikakav greh. Država bi zbog mogućeg nasilja na ulicama trebalo da odustane od zaštite Parade ponosa, ali ne samo zbog toga. Tu su i finansije. Država je u nemaštini, a za obezbeđenje Parade trebalo bi dovesti hiljade policajaca iz cele Srbije i potrošiti milione na njihove dnevnice i boravak u Beogradu. U daljem toku saopštenja element finansija preovladava i SPC poručuje: „Imate pravo da paradirate, ali samo o svom trošku i trošku svojih nalogodavaca… no ne o trošku Srbije“. Učesnicima Parade ponosa SPC preporučuje održavanje njihove manifestacije bez zaštite policije, iako je pre toga konstatovala da mogu biti izloženi napadu „ogromne većine građana“. Jasno je, međutim, da agencije koje nude privatno obezbeđenje nisu u stanju da pruže efikasnu zaštitu ovakvom skupu na način na koji to može da uradi policija, i da bi održavanje Parade ponosa bez zaštite policijskih organa dovelo možda do pravog pokolja njenih učesnika na ulicama prestonice. Sledi da SPC nije iskreno zabrinuta zbog mogućeg nasilja, već da se zalaže za odsustvo policije kako bi pravoslavni vitezovi na bojnom polju imali punu slobodu akcije.

Crkva smatra da bi u našem društvu, na nivou određenih društvenih grupa, trebalo da važi prastari pravni institut samozaštite, gde država ne bi trebalo da se meša. Pa grupa koja je u stanju da samu sebe zaštiti može i uživati određena prava, a ona koja ne može trpeće represiju moćnijih od nje.

Drugi argument koji me zanima tvrdi da se ljudska prava mere ne samo ljudskom, već i Božijom pravdom. Srpsku pravoslavnu crkvu ovakav pristup može odvesti i do načelnog negiranja ljudskih prava, što se u slučaju nekih zvaničnih dokumenata Ruske pravoslavne crkve praktično već i dogodilo. Godine 2009. u Beogradu je održan naučni skup Ljudska prava u hrišćanskoj tradiciji. Skup je održan povodom dokumenta Osnovi učenja Ruske pravoslavne crkve o dostojanstvu, slobodi i ljudskim pravima. U dokumentu se kaže: „U skladu s pravoslavnom tradicijom, očuvanje Bogom datog dostojanstva i uzrastanja u njemu uslovljeno je životom u skladu sa moralnim normama, jer ove norme izražavaju prvostvorenu, a znači i istinsku prirodu čoveka koja nije pomračena grehom. Zbog toga, između ljudskog dostojanstva i moralnosti postoji direktna veza. Još više od toga, priznanje dostojanstva ličnosti označava potvrdu njene moralne odgovornosti“. Pokojni otac Radovan Bigović prokomentarisao je ove rečenice na sledeći način: „Ako je čovekovo dostojanstvo moralno pitanje, onda dostojanstvo zavisi ne od onoga što čovek jeste već od onoga što on radi. Isti je slučaj i sa ljudskim pravima… Da li to onda znači da ljudska prava pripadaju samo ’moralnim’, ali ne i ’nemoralnim’, jer je njihovo dostojanstvo ’jedva prepoznatljivo’? Takav zaključak sledi iz datih premisa. Ovim se dovodi u pitanje univerzalnost ljudskih prava. Ona bi trebalo da pripadaju svakom čoveku bez izuzetka: moralnom i nemoralnom, samim tim što je ljudsko biće. Sam pojam prava (pa i ljudskih prava) podrazumeva jednakost svih ljudi“.

Bigović je nakon toga konstatovao da se Crkva opire ljudskim pravima treće generacije, gde spadaju i prava LGBT populacije (recimo, pravo na istopolni brak). Međutim, Srpska pravoslavna crkva se godinama protivi i pravu na javno okupljanje pripadnika seksualnih manjina, a to pravo bi spadalo u osnovna prava. Prigodno je ovaj tekst završiti rečenicom Joanisa Petrua, profesora na Teološkom fakultetu Aristotelovog univerziteta u Solunu i jednog od učesnika pomenutog naučnog skupa: „Religijske instance polažu pravo na slobodu svog delovanja, ali ih ne zanima da poštuju isto pravo za sve druge“.

Peščanik.net, 24.09.2014.

Srodni linkovi:

Vladimir Ilić – SPC i LGBT parada

Biljana Stojković – Ko o čemu SPC o seksu

Miljenko Dereta – Bezmerno licemerje

Dejan Ilić – Patrijarh mržnje

TEMA – PARADA PONOSA +