Jedan od poslednjih intervjua Rudija Dučkea, razgovor vodio Žak Rupnik.
Rudi Dučke je bio vodeći lik nemačke levice krajem šezdesetih i vođa čuvenog studentskog pokreta (SDS). Bio je žrtva napada u aprilu 1968, a podlegao je njegovim posledicama u decembru 1979. Povodom desete godišnjice događaja od maja ’68 u Francuskoj, zatražio sam 1978. u Frankfurtu od njega intervju za BBC. Njegov odgovor me je iznenadio: „Nemam mnogo toga da kažem o maju ’68 u Francuskoj: u prvom redu zato što sam tada bio u bolnici, ali iznad svega zato što, gledano unazad, veliki događaj iz ’68 u Evropi nije bio Pariz, nego Prag. Ali u to vreme nismo bili u stanju da to uvidimo.“
Dučke je čak bio u Čehoslovačkoj na početku Praškog proleća. Bio je tamo povodom „razgovora gluvih“ između čeških studenata i predstavnika zapadnonemačkih studenata. Retorika potonjih je previše ličila na retoriku tvrdolinijaškog režima u Pragu, sa svim tim prezirom prema „buržoaskoj demokratiji“ i „imperijalizmu“, koji je mogao biti samo američki. Sledi jedan od poslednjih intervjua sa Rudijem Dučekom; zaglavljen je u karakterističnom jeziku nemačke levice tog doba i tu i tamo zahteva pažljivo čitanje između redova. I pored toga, tekst ilustruje nesporazum na liniji Istok-Zapad iz te 1968.
Žak Rupnik: Kako objašnjavate nesposobnost radikalne levice na Zapadu da shvati značaj Praškog proleća?
Rudi Dučke: Objašnjenje je istorijsko. Od revolucije iz 1917. većina pripadnika radničkog pokreta živela je na mitu o tome da je Oktobarska revolucija bila proleterska revolucija. Trajnost tog mita imala je jednu posledicu: odsustvo bilo kakve kritičke analize onoga što se dešavalo u SSSR-u. Sovjetski Savez je 1945. doprineo porazu fašizma i obnovi Evrope. Drugim rečima, sovjetski uticaj je značio s jedne strane kraj svake demokratije, kraj onoga što je postalo poznato kao dobici iz buržoaske revolucije. Tokom perioda hladnog rata levica je ponovo težila ka identifikaciji socijalizma sa Sovjetskim Savezom, a u Saveznoj Republici sa DDR-om. U tom kontekstu se pojavio studentski pokret iz šezdesetih. Sećam se da je u jezgru SDS-a većina o tome mislila kao o pitanju Istočne Evrope. Niko nije čak ni raspravljao o tome. Smatrano je sekundarnim, tako da ga nismo ni pominjali. Sećam se da po mom povratku iz Praga niko u SDS-u nije razumeo šta sam pokušavao da kažem o tamošnjim događajima. Za njih je to bio problem i proces povezan sa liberalizmom, a ne sa socijalizmom.
Žak Rupnik: Teza o opasnosti od „restauracije kapitalizma“?
Rudi Dučke: Manje-više. Ali, nije bilo ni trunke razumevanja situacije i toga kakvi su istinski ulozi u toj zemlji. Ovo je glavni razlog za to što levica u Zapadnoj Evropi nije rezumela dinamiku društvene i političke emancipacije Istočne Evrope. Zbog toga je postalo nemoguće komunicirati i sarađivati. Svelo se više ne lični, nego na politički odnos: rođen sam u DDR-u, pa sam bio u kontaktu sa Petrom Uhlom i još nekima.
Žak Rupnik: Na koji način su pokreti iz proleća 1968. u Parizu i Pragu važni za vas? Osim tog nesporazuma, je li bilo nekakvih zajedničkih imenitelja?
Rudi Dučke: U to vreme sam mislio da prisustvujemo pojavi nove dimenzije klasne borbe u Srednjoj Evropi, sa istovremenim porastom pritiska u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Čehoslovačka je predstavljala suštinski korak napred u perspektivi političke promene u Istočnoj Evropi. O događajima iz maja-juna u Parizu slušao sam iz bolničkog kreveta. Za mene je bilo jasno da će poraz vremenski ograničiti mogućnost saradnje između Istoka i Zapada. Poraz u Parizu i u Zapadnoj Nemačkoj takođe je omogućio komunističkim partijama da se vrate na političku scenu. Moskva im je bila rekla da čekaju, i iznad svega, da ne učestvuju u borbi, zato što bi to na Istoku imalo posledice koje bi se teško mogle kontrolisati. Nakon poraza u Parizu moje jedino pitanje je bilo: hoće li Rusi intervenisati u Čehoslovačkoj? O tome smo već bili raspravljali tokom moje posete Pragu. Bio sam uveren da je tako nešto nezamislivo. Ali, moji češki prijatelji studenti su mi rekli: „Jesi li baš siguran da je 1956. već deo prošlosti?“ Zaista sam mislio da tako nešto ne može da se ponovi. Loše sam procenio situaciju. Ali u junu je moja sigurnost počela da bledi. A onda je došao taj užasni šok, šok za sve one koji su iskreno verovali u svoja socijalistička ubeđenja.
Žak Rupnik: Zar ne mislite da „nesporazum“ na liniji Istok-Zapad iz 1968. nije samo rezultat konteksta i različitog ritma razvoja, već iznad svega činjenice da nisu imali iste ciljeve? Imali su malo toga zajedničkog u ideološkom smislu: Česi su želeli da humanizuju marksizam, a u Francuskoj su se vraćali revolucionarnoj čistoti marksističke doktrine.
Rudi Dučke: Apsolutno. Sećam se da su mi češki studenti, kada su došli u Berlin da me obiđu u bolnici, rekli: „Tako je teško razgovarati sa Nemcima…“ I bili su u pravu. Ali, sreli su se ponovo na kongresu Omladinskog pokreta u Sofiji i uspeli su da stvore neke nove veze; ljudi iz SDS-a su shvatili da su Česi spremni da rade sa njima na kidanju uzdi koje su im nametnuli sofijski zvaničnici i komunističke organizacije. To je bio mali korak ka zbližavanju.
Žak Rupnik: Jedinstvo u porazu, ali ne tokom početne faze pokreta?
Rudi Dučke: To je potpuno tačno. To iskustvo nije bilo konačno. A ipak, uveren sam da će u narednim godinama zapadnonemačka levica morati da shvati (kao što već počinje) da je promena statusa quo u Saveznoj Republici i Zapadnoj Evropi nezamisliva ako se ne poveže sa političkom i društvenom emancipacijom Istočne Evrope. Promena u izolaciji je nemoguća. Ako to shvatite, znači da ste doživeli predivnu promenu u svesti.
Jacques Rupnik, „The misunderstanding of 1968.“, Eurozine, 16.05.2008.
Original in French
First published in L’Autre Europe no. 20 (1989) (French version), The European Journal of International Affairs no. 6 (1989) (English version)
© Jacques Rupnik
© Eurozine
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 14.06.2008.
1968.