Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Vesna Pešić je postavila pitanje: šta činiti kada je vladar nepobediv na izborima? I ponudila je sledeći odgovor:

„Za početak je važno da se prisetimo da smo jednom uspeli da se oslobodimo autoritarnog režima. Važno je i to što smo osvetlili činjenicu da je pogrešno ne praviti razliku između prethodne (manjkave) demokratske vlasti i Vučićeve regresije, koja je dovela do ‘nepobedive vlasti’ i novog slabljenja društva i države. Važno je da znamo da više ne važi teorija o Kurti i Murti, da su svi isti, i da ona ne može biti večita srpska sudbina i jedina istina o nama. Znamo i to da Vučić ipak ne može baš sve da poništi, pre svega ideju o demokratskoj Srbiji u Evropi koju je postavio Zoran Đinđić. Pitanje kako dalje iz ovoga stanja u kome slobodni izbori ne postoje jeste teško, ali znamo da se ono ne može rešavati bez one ideje koju Vučić nije mogao da potopi. Zato nema drugog puta nego da se opozicija maksimalno pripremi za beogradske izbore i uporno zahteva da se jednom već osvojene slobode vrate građanima. I obavezno ih treba proširiti uspostavljanjem vladavine prava, bez koje se dalje ne može.”

Naravno da je dobro gajiti sećanje na ranije demokratske pobede, jer nas one podsećaju na to da ima smisla boriti se. I naravno da se treba boriti za građanska prava i slobode. I naravno da se treba boriti za vladavinu prava. Pitanje je – da li se do pobede na narednim izborima može doći „upornim zahtevanjem“ sloboda i vladavine prava, te oživljavanjem Đinđićeve ideje o demokratskoj Srbiji?

Sumnjam u to, a evo i zašto. Međunarodni ekonomski i politički kontekst u kojem se odvijala prethodna borba protiv autoritarizma bio je znatno drugačiji, i to valjda nije potrebno posebno isticati. Međutim, ni tada opozicija nije nudila samo prava i slobode, već i nešto što je, za dobijanje izbora barem, mnogo značajnije – bolji život, i to odmah. Kraj Miloševićeve vladavine značio je kraj ratova, kraj permanentnog vanrednog stanja, kraj izolacije zemlje, porast prosečnih prihoda, strane kredite itd. Uprkos revizionizmu koji nas sada zasipa sa svih strana, život u Srbiji posle petog oktobra je bio pristojniji, lagodniji, bezbedniji. To je ono što je u konačnom odlučilo u toj borbi i privuklo većinu građana Srbije na stranu opozicije.

Danas nije tako. Ne vidi se da bi pad aktuelnog režima suštinski popravio ekonomski i društveni položaj većine građana Srbije. I dok je tako, opozicija nema čemu da se nada.

Aktuelni režim besomučno uništava poslednje tragove socijalnih funkcija države – smanjujući penzije, uvodeći radne obaveze za korisnike socijalne pomoći, uvodeći jeftini dečji rad („dualno obrazovanje“), satirući obrazovanje i zdravstvo smanjivanjem plata i otpuštanjima (koja će po svemu sudeći biti još i gora). Pritom, on povećava troškove života, podižući cene struje i drugih komunalnih usluga. Ovo su mere koje, bez ikakvog preterivanja, uništavaju ljudske živote, možda ne onako dramatično kako je to činila Miloševićeva politika rata, hiperinflacije i izolacije, ali ipak značajno, i svakim danom u sve većem broju i sve većoj meri.

Kako režim uprkos tome uspeva da dobije ubedljivu većinu na izborima? Odgovor je jasan svakome ko u Srbiju nije upravo pao s Marsa – režim je socijalne funkcije države preneo na stranku (ili stranke) na vlasti. Ako ne možete da dođete na red za lekarski pregled, to će vam obezbediti vladajuća stranka. Ako nemate para za osnovne namirnice, i to će srediti stranka. Sa poslom je već malo teže, konkurencija je velika, a posla, bar onog pristojno plaćenog, malo, ali šanse su vam svakako bolje ako se učlanite u stranku, nego ako se prijavite na biro rada. I tako dalje, sve je ovo toliko puta elaborirano, da ne treba trošiti vreme na objašnjavanje.

Šta znače građanske slobode nekome bez posla i hleba? Slobodu da umru od gladi ili da žive u bedi. Šta im znači vladavina prava? „Zakon u svojoj veličanstvenoj jednakosti, zabranjuje i bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova, prose na ulici i kradu hleb“, pisao je svojevremeno Anatol Frans. S druge strane, učlanjenje u vladajuću stranku može im obezbediti koliko-toliko pristojan život. Jasno je šta bi svaka iole racionalna osoba u takvoj situaciji uradila. I eto, misterija je rešena, odnosno nikakve misterije nije ni bilo. Građani glasaju za vladajuću stranku jer im ona može obezbediti nešto, dok im opozicija ne može obezbediti ništa. A nešto je veće od ničega.

Često sam od sagovornika čuo primedbu – ali zar to nije samo kratkoročno racionalno ponašanje? Vladajuća stranka uništava državu i sve ono što smatramo javnim dobrima, tako dugoročno čineći život gorim za sve koji u ovoj državi žive, pa čak i za sopstvene članove i simpatizere. Zar nije u tom smislu neracionalno zbog kratkoročne dobiti žrtvovati sopstvene dugoročne interese? Ne bih rekao. Prvi i najveći interes velikog broja građana Srbije je da prežive do sutra, do sledeće nedelje, do sledeće godine. Na dugoročne promene, bar im se tako čini (a sa dobrim razlogom) ne mogu da utiču. Šta će budućnost doneti, nije najjasnije, niti je jasno da bi ta budućnost, za mnoge od njih, bila išta svetlija sa opozicijom na vlasti. Jasno je, međutim, da budućnost treba dočekati, a za to je potrebno brašno, ulje, posao, lekarski pregledi. Primum edere.

Može li se onda dati neki drugačiji odgovor na pitanje sa početka teksta? Verujem da može. Ako želi da pobedi na izborima, opozicija mora da na jasan način pokaže građanima kako će se njihov život popraviti ako glasaju za nju. U prevodu, to znači da ona mora građanima ponuditi nešto, ne samo građanske slobode i vladavinu prava, već i neke stvari, stuff. Ona nema sredstava da deli džakove s brašnom i lekarske preglede, niti je u poziciji da deli poslove, niti bi sve to trebalo da radi, ali može obećati da će kada dođe na vlast, država obezbediti svim građanima neka ključna dobra, da će za kratko vreme, u nekom ključnom aspektu, popraviti život ljudi. Ponudite nešto – besplatne vrtiće, besplatne fakultete, sigurnu i svima dostupnu zdravstvenu zaštitu – i pokažite da imate jasnu ideju kako da to nešto obezbedite i da ste odlučni u nameri da tu ideju sprovedete u delo.

Već vidim pitanje Mijata Lakićevića – ali otkud pare? Nema besplatnog ručka, nema ‘leba bez motike itd. Nisam ekonomista i spremno priznajem da ne znam. Ali o politici znam dovoljno da mogu odgovorno da tvrdim da drugog puta nema. Opozicija će ili naći načina da građanima ponudi neko konkretno i neposredno poboljšanje života ili može odmah da se ispiše iz politike.

Peščanik.net, 03.07.2017.

Srodni linkovi:

Bruno Đurđević – Prilog raspravi o opoziciji

Rastislav Dinić – Nove linije fronta

Vesna Pešić – Otvaranje debate

Vesna Pešić – Šta činiti kad je vladar nepobediv na izborima?

Vladimir Veljković – Samodržac

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017