Ne bi li protestima u Srbiji trebalo promeniti ime, da bi se jasnije očitovalo ono što učesnici osećaju, ono što slutim, a slutiti jedino znam, da većina oseća? Mada, pouzdano mogu reći jedino ovo: ja protestujem protiv Vučića.
Svaki put osetim nešto netačno na protestu, naši pobunjenički zahtevi čine mi se ne baš izošljarenim, ali mi liče na seminarski rad koji je navrat-nanos napisan i u zadnji čas predat, ima poglavlja, neke paragrafe, tačke, ali kao da celini nedostaje malo više poleta (ocena koju je Flober morao progutati o „Buvaru i Pekišeu“), kao da nema usredotočenosti na ono što je, kak se veli, srce tame. Nelagoda se pojača kad nas potražim u malobrojnim novinama koje nas smatraju vrednim pažnje (barem onolike koliku iziskuje letnja obuća Ane Ivanović, koju, obuću, kad pogledate, morate ili obožavati, ili prezirati; pa stoje dve istovetne slike: Ana Ivanović sa šminkom, Ana Ivanović bez šminke – pogodite koje je koja!), ili na malobrojnim televizijskim kanalima, i kad pročitam „Srbija protiv nasilja“. Nije to to, svaki put pomislim, nasilje je opšti pojam, gotovo isto koliko i zlo, istorija zar nije umnogome ili najvećma istorija nasilja? Ja bih da u nazivu protesta vidim ime onoga koga smatram najvećim, nepresušnim izvorom nasilja, koga vidim kao uzor drugim nasilnicima (shodno feudalnoj hijerarhiji u tzv. društvu); vladara vidim kao jamca nasilja, i kao korisnika nasilja, kao propagandistu nasilja, te kao tvorca novih obrazaca i oblika nasilja; štaviše, nasilje vidim kao najdražu metodu samodrščevu, nabrojao sam područja i oblike najupadljivijeg nasilništva našeg vlasnika i gospodara, nasilje nad Ustavom, nasilje nad etikom, nasilje nad činjenicama, nasilje nad dobrim ukusom, nasilje nad ustanovama neophodnim da politički život bude iole demokratski; o tom istrajnom i sveobuhvatajućem nasilništvu dala bi se napisati opsežna monografija, ali kad bi mi organizatori protesta kojim slučajem i izašli u susret, kad bi reč „nasilje“ zamenili rečju „Vučić“, kako bih ja rukovodio protestima koji bi doveli do njegovog nenasilnog svrgnuća? Zaista, šta ja zamišljam dok ispod predsednikove kancelarije vičem „gotov si, gotov si!“?
Znam koji bi me ishod dugoročno odobrovoljio, ali ne vidim baš jasno mere koje bi toga dovele. Ja bih da predsednik Republike nekud ode, u prevremenu penziju, na neplaćeno odsustvo, da uzme sabatikal, da bude sedam godina na Tibetu, kao Bred Pit, da dobije otkaz, da da ostavku, da bude isključen, pošto je dobio već toliko ukora pred isključenje; pristao bih i da monarh abdicira, u korist sina čuvenog po maksimi „predaja nije opcija“, ja bih da Vučić bude otpušten, diskvalifikovan, suspendovan, lustriran, da bude prvi Srbin koji će osetiti snagu ostrakizma, ovo poslednje bi mu najviše možda i priličilo, da, da bude poslat na Svetu Jelenu, ili na Ratno ostrvo (gde bi došao na ideju da sagradi Beograd na ostrvu), ali, zaista, kako bi nonšalantna povorka, koja se i zove bonvivanski šetnja, špaciranje, mogla despota primorati na ma i najmanje ustuknuće? Koliko treba da bude nas bezvoljnih, letargičnih ustanika u prestonici, koliko u drugim nastambama, da se samodržac štrecne: „Ozlojedio sam previše beznačajnika, jesu nevažni, ali ih je sve više, što će neke nezahvalnike, kojima smeta svestrani uspon Srbije tj. mene, ohrabriti da preduzmu nešto gore od ovog predosadnog mimohoda. Možda sam nešto prevideo, kao retkim u partijama šaha koje sam izgubio, možda ovde više nemam šansu ni za remi, koji mi je ispod časti i koji nije u skladu sa mojim mestom u svetu šaha?!“
&
Od septembra će se na protestima, voleo bih, ukazati naša zasad uspavana, neopasuljena ili korumpirana braća i sestre – prema mojoj evidenci dosad je na protestima bilo više mojih sestara u Hristu, nego braće moje. Očekujem da će se pobuniti i hiljade snobova i pametnjakovića sakrivenih iza nedostojnih klišea kao izgovora – radim uveliko na katalogu tih postiđujućih vrdancija iza kojih stoji lenjost uma, lenjost tela, površnost i razmetljivost, ali vratimo se dičnom imenu protesta.
I samu reč „Srbija“ je – kao i mnoštvo drugih vrednota, ustanova, i nadležnosti – prigrabio upravo vladar; poistovećivanje sopstva vlasnikovog sa državom neometano traje godinama: država, to sam ja – provejava iz svake samovoljne odluke Svedržitelja i Tvorca Srpskog sveta. Iako su mu u jednoj ruci Vlada i Skupština, u drugoj sudstvo, tajna i javna policija, navijači i Sveta matera, samodržac obožava da nam se obraća u prvom licu, i ne krije da nijednu od preposlušnih ustanova čak i ne pita za mišljenje, nego sam odlučuje i o urbanizmu, i o sportu, i o kriminalu, i o putevima (poluprofilni, anfas, kako mu se ćefne), o novcu, o ‘pumama’, dronovima-samoubicama… Kad mu se samo prohte, ustupi našu ‘pumu’ bumbaru iz druge države da leti u treću državu, pa odatle, hop, na Pasuljanske livade, da se prekodrinski brat zahvali za besplatan podvoz i da se divi našoj vatrenoj moći… Drugi način predsednikov da se na naše oči poistoveti sa zaposednutom Republikom je kad ga neko tobože napadne: ovo nije napad na mene, ovo je napad na Srbiju…
Ne bih za proteste upotrebio ni reč „narod“ („Narod protiv nasilja“ tj. „Narod protiv Vučića“), jer čim zinu, upravo oni koji nanose najveću štetu i najveću sramotu nacionu, odmah potežu reč „narod“, predsednikova omiljena sintagma je „naš narod“, što je šamar svima koji nisu Srbi, ali našto podučavati nekoga ko prima srpsku decu iz rasejanja, dovodeći nesrpsku decu iz Srbije u neravnopravan i nedostojan položaj!
Umesto trnaca ponosa i tronutosti koji podilaze rodoljupce kad kažu narod, moralo bi se propisati da car i velmože smeju da govore samo o građanima i o stanovništvu, kao o nečemu što je sveobuhvatno i što u svojoj biti nosi egalite i liberte!
Reč „stanovništvo“ – u političkom životu neukorenjena i zapostavljena, takoreći odbačena – meni je najbliža, ali priznajem da je lišena svečanog samoljublja i narcizma kojima odišu reči „Srbija“, „narod“ i sl. Stanovništvo je reč suva, neutralna, srednjeg je čak i roda, ne budi uspomene na herojska dela, na krvoprolića i stradanja, obitava u jeziku poreznika, popisivača, ekipa za fluorografisanje ili vakcinaciju, apsolutno je neromantična, ali moji prijatelji, Romi, Mađari, Rumuni, naši mili, što reče moja drugarica M., Goranci, naši, kako kome, mili Albanci, mladi ljudi, penzioneri, rekonvalescenti, stanodavci, kirajdžije, vakcinisani i nevakcinisani – šta smo drugo mi, tako izmešani, nego stanovništvo? Mi smo skupština staleža, ili skupina staleža, ili smo možda samo treći stalež, ali smo vesnici velike promene koju vladalac neka čeka sa zebnjom u srcu. Zato bih voleo da vidim transparent (prihvatiću se ja jednog od dva držača koja će po meri, od jasena, da mi napravi moj izabrani drvodelja, neka ostane anoniman) na kome piše STANOVNIŠTVO PROTIV VUČIĆA.
Slatka je već navika na „Srbija protiv nasilja“, ali se time otimamo o titulu, hoćemo da nadjačamo beskrajni i nemilosrdni monolog vlasnikov, vičemo da smo zapravo mi Srbija, ali nemamo mi hiljade sati na režimskim televizijama, ispašće da se lažno još i predstavljamo.
Drugo, ili prvo, dva nezapamćena majska masakra ni izdaleka ne obuhvataju sva lica nasilja kojima su stanovnici Srbije svakodnevno i duže od decenije izloženi.
&
Za studiju o oblicima i oblastima nasilja koje proizvodi i koje reklamira samodržac bio bi neophodan tim naučnika iz nekoliko oblasti (pravo, ekonomija, psihologija, etika, estetika, urbanizam, filozofija, etnologija…), potreban nam je Institut za proučavanje i suzbijanje nasilja u vrhu države, koji bi rezultate multidisciplinarnih istraživanja silom donosio u Ustavni sud, u strukovna udruženja, arhitekata, građevinskih inženjera, istoričara umetnosti, a ovi bi preko televizija, oslobođenih vekovnog ropstva i zuluma Zekić Oliveire, rekli šta misle o naučnim otkrićima Instituta, koji ne mora da nosi moje ime, ali čiji bih bio idejni tvorac i u okv. mojih mogućnosti ktitor, te spoljni saradnik pro bono.
Nije li nasilje (nad čovečnošću) kad nam povodom pogibije dvojice radnika u Beogradu na vodi Otac Beograda na vodi očita ovakvu bukvicu: „Na Đerdapu je sedam radnika poginulo, to nisu manekeni, nikom se nije iskrivila štikla na pisti, to se na građevini desi… Mi imamo daleko manji broj nesreća u odnosu na broj stanovnika u odnosu na druge zemlje“. Dakle: Đerdap:Beograd na vodi 7:2, Tito:Vučić 7:2! – „Dajte kinesku tablu, 7:2=x:100, 2x=700, x=700:2=350, bezbednost proletarijata povećana je 350%! To je tri i po puta, je li tako, Jovana?!“ – „Ja verujem da je i više, ali ako tabla i Vi kažete ovako…“
O vojnicima povređenim na Pasuljanskim livadama vladar je posegao za omiljenom, duhovitom opaskom da nisu manekeni, Srbija je sigurna kuća samo za ratne zločince, prestupnike i za manekene, sad se povodom ispovesti zlostavljane građanke samodržac bezosećajno, kako bi drukčije, upitao zar je on kriv što se neko udao… Dajte mi bilo koji pasus iz predsednikovih govorancija, u svakom ću naći nešto što nosi drski, bezočni, bezobrazni žig nasilja, ne dam ovog, ne dam onog, neću nikad potpisati zakon o nekom novom rodu, pa šta znači „nikad“!? Nije li i to nasilje, nije li to preteća poruka, pa zar ćeš vladati zauvek!? Nije li nasilje srušiti Železničku stanicu i preplatiti Rukavišnjikova da napravi spomenik od kojeg je manje uspeo možda jedino spomenik Slobodanu Miloševiću u prvoj zemlji socijalizma? Zar nije nasilje ako nam se kaže da je cena nadriumetničke skulpture tajna? Kako to može biti tajna?! Vajni vajar nije rad da se sazna koliko je zaradio, jer bi mu Putinovi poreznici uzeli lavovski deo? Ili je Vučiću, kak hudozhnik hudozhniku, skulptor dao ogroman popust, pa ne bi da za to čuju predsednici drugih država koji će nakon remek-dela ispred pokojne Štajge pohrliti da poruče sličan monumentalni monument, ne bi li se i oni proslavili, kao što proslavio i uzvisio Vučić ovekovečivši Velikoga župana?
Nemoguće je nabrojati kojim je sve postupcima i rečima vladar nadahnuo druge da budu i oni nasilni, ali ja bih u Institutu za nasilje voleo da budem član radne grupe koja bi pisala predlog zakona o novom krivičnom delu, kojim bi bio potkačen upravo demijurg lažnog lokalnog univerzuma: „Lice koje samovoljom i nemilosrdnom, neobuzdanom sveprisutnošću natkrili i izvitoperi stvarnost, koje građanima ubije volju da uživaju u raznovrsnosti bitka, kazniće se zatvorom od tri do osam godina, i neće po izlasku iz KPZ, čak i ako je prevaspitano, smeti da se bavi ijednom javnom delatnošću.“
Peščanik.net, 16.08.2023.
3. MAJ 2023.
