Olako ruženje Jugoslavije

Kasnim sa reagovanjem jer sam se sve nadao da će ovo umesto mene napisati neko drugi. A nije. Možda je kašnjenje na mestu, zbog pijeteta prema Milunki Savić, kojom se svi zajedno nečasno poštapamo. Istina, Dejan Ilić je na Peščaniku 15. novembra dao umestan impuls, ali se na tome i završilo. Reč je naime o tome kako je četnički vojvoda Tomislav Nikolić, u svojstvu predsednika Srbije, iskoristio naknadnu sahranu Milunke u Aleji velikana da ideološki našminka časnu pokojnicu. Mislim na ovo što je rekao: Tako je Milunka Savić podelila sudbinu Srbije i bila nevidljiva, neprimetna, beznačajna – ne za Srbiju već za komunističku Jugoslaviju… pa dalje: Zato što je ostala Srpkinja i srpski borac, a nije postala Jugoslovenka i nije bila jugoslovenski partizan… i još: …da je jugoslovenska ideologija, doktrina umanjivanja značaja svega što je srpsko, gurnula u mrak Srbiju i njenu tradiciju, a za njom i sve velikane ratova, kulture, privrede… – tako je govorio imenovani.

Da je kojim slučajem predsednikov „ghostwriter“ pročitao englesku varijantu biografije heroine na Wikipediji, koja se od srpske prilično razlikuje, valjda bi poslodavcu govor drugačije koncipirao. Video bi naime da je kraljevina Jugoslavija tek na pritisak Milunkinih saboraca, zaposlila heroinu srpsku, najodlikovaniju ratnicu Velikog rata, kao čistačicu u Hipotekarnoj banci. Saznavši to, francuska vlada je ponudila Milunki vojnu penziju i preseljenje u Francusku. Još jednom je Milunka pokazala da ima dostojanstva više nego svi oko nje. Zahvalila se i odbila ponudu. „Majka Srbija“ Milana Nedića, setila se časne Milunke pa je pokušala da je iskoristi. Pozvala ju je na neki banket što je ona odbila, jer nije želela da se nađe zajedno sa okupatorskim generalima i oficirima. Ista Nedićeva, prenaglašeno srpska vlast strpala ju je u koncentracioni logor na Banjici i nedužnu držala tamo 10 meseci. To je deo njene biografije koji u srpskoj varijanti ne postoji. A onda je od „mrske“, poznatije kao Titove Jugoslavije, dobila 1945. godine penziju, verovatno nedovoljnu, kao što je i sve drugo tada bilo nedovoljno. Zatim je od skupštine glavnog grada dobila stan. „Jednosoban na četvrtom spratu zgrade bez lifta“ – to sa liftom opet ne postoji u engleskoj varijanti biografije. Bez sumnje malo i kasno – samo godinu dana pred smrt… Niko se, sem Francuske, nije pretrgao da joj pomogne više i to je trebalo reći, a ne da „nije postala jugoslovenski partizan“. Nije postala partizanka, ali nije postala ni četnik, što bi vojvoda njihov morao znati. Uostalom kad je izbio rat, Milunka je imala 53 godine i maloletnu kćer. Toliko o Milunki heroini, koja nikako da stekne mir, ni 40 godina posle smrti.

Mene tvrdnja da je Jugoslavija gurnula u mrak Srbiju opseda mnogo više nego ko je bio na kojoj strani u ratu. Veći deo života proživeo sam u toj Jugoslaviji i ne stidim se. Oni koji se stide uglavnom su kukavice spremne da se razračunaju sa uzrocima stida tek kada to više ne nosi nikakav rizik. Koncentrisao bih se na ekonomski položaj Srbije u Jugoslaviji i želeo bih da iznesem podatke koji mi daju za pravo da se ne stidim toga što sam veći deo života proveo u toj zemlji. Verujem da će upućeniji od mene kad-tad govoriti o ostalom: kulturi i umetnosti, nauci, arhitekturi, obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj sigurnosti Jugoslavije… Počeo bih od onoga što bi drugi ostavili za poentu. Na ekonomskom samitu 12. oktobra ove godine predsednik srpske vlade Ivica Dačić je rekao da: „podaci govore o sunovratu Srbije, koja ima 65 odsto BDP u odnosu na 1989. godinu (kada je još postojala nekakva traljava Jugoslavija – primedba M.M.). Stopa zaduženosti iznosila je 60 odsto BDP uz drastičan porast nezaposlenosti“. E sad, da li to „partizan“ Dačić tera uz nos svom pretpostavljenom „četniku“ kad pokazuje gde smo se zaglibili, uz njihov zajednički napor kao političke elite Srbije?

Prva Jugoslavija

Nije loš povod da malo pročešljamo podatke. Lako zaboravljamo činjenice pa nam je kao naciji svojedobno, ne bez razloga, lucidni filistar A. Tijanić prikrpio „kokošije sećanje u trajanju od samo osam sati“. Evo malo hronologije: „Prosječna stopa rasta narodnog dohotka od 1926. do 1939. godine (dakle kraljevina Jugoslavija) iznosila je samo 2,1 odsto[1] … uz nacionalni dohodak po stanovniku od 116 dolara… Jugoslavija se nalazila među poslednjim zemljama razvijenosti u Evropi. Tada je Jugoslavija imala 15.543.000 stanovnika i samo 1.032.334 zaposlena u industriji i administraciji. Industrija je zapošljavala 7,1 odsto stanovništva, dok je sve ostalo računato kao poljoprivredno. Od 10.000 živorođene odojčadi umiralo je u proseku 1.323 u prvoj godini života.“

Druga Jugoslavija

Prvi statistički podaci iz 1952. godine govore da je društveni proizvod (BDP) po stanovniku u Jugoslaviji iznosio 212 dolara. Porast je, uprkos ratnim razaranjima i sankcijama SSSR od 1948. godine, nastao na osnovu neviđenog elana u gradnji infrastrukturnih objekata, „dobrovoljnog“ – dakle besplatnog rada, američkoj pomoći[2] i razlikama vrednosti dolara između one od pre i posle rata. Tek je statistika u Drugoj Jugoslaviji počela da razvrstava podatke po republikama (ranije su bile banovine) pa se tako može lakše videti trend i pozicija Srbije u toj zajednici. Godine 1950. Jugoslavija donosi Zakon o preduzećima kojim se uvodi radničko samoupravljanje. O tom modelu upravljanja italijanski istoričar slovenačkog porekla Jože Pirjevec tvrdi da je nastao ne samo kao negacija sovjetskog modela dirigovane privrede, nego i pod značanjim uticajem skandinavskih socijalista sa kojima je Kardelj bio u tesnom kontaktu. Posvećujem tome prostor jer sam pratio inostrane skupove o Jugoslaviji na kojima su isticane tri njene bitne karakteristike: 1. raskid sa SSSR i tim modelom društva, 2. samoupravljanje u privredi i 3. nesvrstanost na međunarodnom planu – kao činjenice koje su Jugoslaviju podigle u vrh interesovanja u svetu.

Amerikanac Majkl Lebovic (Michael Lebowitz), pravnik, novinar, levičar, u tekstu „Sedam teških pitanja“ piše pored ostalog: „Karakteristika jugoslovenskog samoupravljanja je bila solidarnost među radnicima pojedinih preduzeća, ali ne i između radnika u suparničkim preduzećima. Če Gevara je 1959. nakon posete Jugoslaviji rekao da radnici zaista dele profit u svom preduzeću, ali je svaka firma uključena u agresivnu konkurentsku borbu oko cena i kvaliteta“. Če Gevara tvrdi ono što se inače osporava, a to je borba za konkurentne cene i kvalitet u samoupravnim preduzećima. Rezultat toga vidljiv je iz podataka da je od 1952. godine kada se sistem uhodao došlo do naglog rasta BDP čija je stopa u razdoblju 1955/60. iznosila čak 11,3 odsto i bila najviša u Evropi, a verovatno i u svetu. U tom periodu zaposlenost je u Srbiji rasla po stopi od 7,4 odsto[3] a produktivnost za 1,6 odsto. Na samom svom kraju Jugoslavija je 1989. godine imala dug od 19 milijardi dolara što je 24 odsto BDP. Danas samo Srbija duguje 38,8 miljardi dolara što je 83 odsto njenog BDP. Sve zajedno, državice koje su nastale od Jugoslavije duguju 14,7 puta više nego njihova nekadašnja zajednička država.

Izložio bih subjektivnu ocenu propadanja samoupravnog modela. S jedne strane su unutrašnji razlozi koje čini mi se najbolje odslikava jedna anegdota. Na jednom od brionskih savetovanja o problemima zastoja samoupravljanja, potkraj šesdesetih, tadašnji glavni urednik nedeljnika Ekonomska politika Ljuba Veljković ustvrdio je da bi se napredak mogao postići identifikovanjem udela vlasništva svakog pojedinca u preduzeću. Kardelj, koji je vodio sastanak, upitao je: „Misliš li ti na emitovanje akcija?“ Veljković: „A što da ne?“ Kardelj: „A gde smo tu onda mi, Partija?“ Rigidan politički režim uočio je da samoupravljanjem gubi vlast ne samo nad ekonomijom i imao je sve razloge da počne sa rušenjem sistema iznutra. Spoljni razlozi su što je jugoslovensko samoupravljanje postalo prilična svetska zaraza u Latinskoj Americi osvajanjem bankrotiranih fabrika, u Evropi kao sistem participacije i u SAD kao ESOP sistem, suvlasništvo zaposlenih. Ekonomska demokratija dobijala je obličje. Ta stvar je postala neprijatna za svetski ekonomski poredak.

SCG i Srbija

Druga Jugoslavija se raspala i ostao je samo neki Miloševićev krpež sa Milom i Momom. Ekonomske reperkusije tog čina po Srbiju su sledeće: u razdoblju 1991 – 2000. BDP pada po stopi od 6,3 a zaposlenost po stopi od 1,1 odsto. Sledeće decenije dolazi do postepenog oporavljanja BDP, ali zaposlenost i dalje i još ubrzanije pada – za 1,6 odsto. Vrhunac ostajanja bez posla postignut je 1993. godine – 1,5 miliona radnika. „Za razliku od drugih tranzicionih ekonomija koje su u proseku izašle iz tranzicije 2004. godine i otpočele proces dostizanja razvijenih privreda Evrope, Srbija je još u tranzicionoj recesiji. Bivše tranzicione privrede danas imaju BDP u proseku za preko 40 odsto veći u odnosu na 1989. godinu“ (Dragan Đuričin). Srbija, vraćam se na Dačićevu tvrdnju, ima još uvek za 35 odsto manji BDP nego pre dve i po decenije. Zvanično, Srbija ima 24,1 odsto ili 794 hiljade nezaposlenih, od kojih 64 odsto čeka na posao duže od godinu dana. Međutim, Laslo Andor, evropski komesar za zaposlenost, raspolaže drugačijim podacima: oko milion nezaposlenih, 20 odsto stanovništva na ivici siromaštva, 51 odsto je stopa nezaposlenosti mladih. Šta je od to dvoje bliže istini znamo iz iskustva nas i nama bliskih.

Kako je napisao filozof Božidar Jakšić[4] „i prva i druga Jugoslavija bile su izrazito nedemokratskog karaktera“, a onda je „kolektivistički identitet socijalizma zamenjen kolektivističkim nacionalnim identitetom“. Ne sporim ništa od toga, samo mi se čini da je potrebno imati u vidu bar dve faze u nedemokratskom karakteru Druge Jugoslavije. Prva, okrutnog i neobuzdanog nasilja koje se od rata i revolucije prenelo na posleratno razdoblje podjednakim intenzitetom progona „klasnih neprijatelja“ i nastavilo 1948. godine ne manje surovim metodama progona „klasnih prijatelja“ – komunista/staljinista. To golootočko razdoblje našlo je opisa u obimnoj literaturi. Dunja Badnjević[5] na primer, pišući o svom ocu što je robijao na Golom Otoku, kaže kako je na njeno pitanje kako bi oni postupili da su pobedii odgovorio: „još surovije“. Nije to traženje alibija za Kapičića i Udbu, nego pokušaj razumevanja vremena i ljudi. Tek negde pred reformu 1964. godine[6] dolazi do tendencija demokratizacije zemlje koja se već umorila od besomučnog proganjanja. Karakteristično je da Druga Jugoslavija, uprkos humanističkim deklarisanjima, nikada nije ukinula smrtnu kaznu. Od 1959. godine kad je ukinuta smrtna kazna, ali samo za materijalna krivična dela, broj izrečenih smrtnih kazni je naglo smanjen od 29 na 2-3 godišnje, s tim što su u većini slučajeva smrtne kazne zamenjivane doživotnom robijom. Od broja izrečenih smrtnih kazni 55 do 70 odsto otpada na Srbiju.

Uprkos opstrukcijama konzervativnih političkih struktura proces demokratizacije se nastavljao. Rastu mogućnosti ekonomskog, intelektualnog, umetničkog i političkog izražavanja ličnih stavova. Korčulanska letnja škola filozofije bila je maksimalni domet slobode misli u svetu. Vlast joj nije bila naklonjena pa je i zabranila, ali tek nakon 11 godina. A bila je ta vlast toliko jaka da je mogla da je zabrani i pohapsi osnivače iste noći kada su se sakupili. Uostalom da joj je vlast bila naklonjena ona nikada ne bi dostigla nivo koji je imala – bila bi filistarska. Najliberalnije političko rukovodstvo Srbije sa Markom Nikezićem, Latinkom Perović… biva prinuđeno da izbaci sa fakulteta grupu filozofa koji su direktno i nestrpljivo napadali politiku SKJ, što iako je većina njih dobila mesto po institutima, ostavlja ružnu mrlju na tom progresivnom razdoblju. Prava suđenja i zatvorske kazne izriču se zastupnicima nacionalističkih tendencija razbijanja Jugoslavije. Među suđenima su Alija Izetbegović, Vojislav Šešelj, Franjo Tuđman i slični političari kojima se kasnije ukazala prilika da svoja politička maštanja pretvore u makabričnu stvarnost. Imajmo na umu da su zemlje veće demokratske tradicije u sličnim situacijama postupale čak mnogo okrutnije. Mislim na način na koji su likvidirani Crni panteri u Americi i grupa Bader-Majnhof u Zapadnoj Nemačkoj. Božidar Jakšić navodi da je Aleksandar Ranković u govoru u skupštini rekao kako je skoro 40 odsto zatvorenika na Golom Otoku bilo nevino. Kolateralna šteta. Pretpostavka je da su opresivne mere neposredno posle rata, u duhu „klasne borbe“, pogodile još veći broj nevinih. Teško je, međutim, isti ponder primeniti na kasnije ipak liberalnije razdoblje kada su hapšeni nacionalisti.

Svestan sam da je ovo škrt osvrt na temu, jer valja samo napisati na internetu, i to na srpskom: „Knjige o raspadu Jugoslavije“ i dobićete 88.600 jedinica; napišete li: „Breakup of Yugoslavia Books“ dobićete 19.300.000 jedinica. Neka je 18 miliona onih koje su nerelevantne ili pogrešne, ostaje bar milion knjiga i studija autora kao što su Miša Gleni, Lora Silber, Endrju Vahtel… Pišu se takve knjige i dalje. Nedavno sam sa Predragom Matvejevićem[7] uz pršut i crno vino pričao, pa mi je rekao da piše knjigu o Jugoslaviji. Može lako biti da to bude ona knjiga o Jugi koju iščekujemo uprkos mnoštvu drugih. On je nepopravljivi jugofil, ali je izuzetno pošten i kritičan u političkom prezentiranju činjenica. Znam za još osoba. Mnogi bi želeli da pred sobom i drugima razjasne u kakvoj su to zemlji živeli, zašto se raspala.

Ovo što pišem nije jugonostalgija. Taj termin ne volim iz dva razloga. Zato što ga je navodno izmislio Tuđman i zato što je pasivan, mlak. Jugoslavija je bila jedna ozbiljna, snažna i aktivna zemlja sa mnoštvom dobrih i loših karakteristika. Teško da će ijedna od njenih „naslednica“ dostići ikada respekt koji je ona imala. Evo kako Tarik Ali i to u Politici ceni današnju situaciju u Srbiji: „Bogatašima, korumpiranim političarima i bankarima je dobro, jer imaju mnogo novaca. Za ogroman deo populacije stvari su gore nego što su bile u vreme Tita i to po pitanju zdravstva, obrazovanja, životnih uslova. Uslovi su mnogo gori i ljudima je teško da stvore alternativu“. Tako se o Jugoslaviji nije govorilo.

Ne može se graditi uspešno društvo ako se prethodno ne ustanovi istina o polaznoj tački. Pogledajmo Slovence koji su uvek bili za koji korak ispred nas ostalih. Oni nikada nisu masovno pljuvali na svoju prošlost, na svoje antifašističko opredeljenje. Nisu želeli da ostanu u Miloševićevoj Jugoslaviji. I tu su bili u pravu. Ko god je mogao pobegao je iz nje. Vojvodina je odocnela za taj voz. Danas kad je ekonomski zagustilo i Slovencima, rado se sećaju one prave Jugoslavije. Evo primera: Revija „Delo – De facto“ svakom novom pretplatniku poklanja dve ulaznice za izložbu „Tito – lik Jugoslavije“ koja traje do 28. februara. Deset evra za dve ulaznice nije neki preveliki poklon – privlačna snaga je u nečem drugom: U Titu i Jugoslaviji. Nikom normalnom ne pada na pamet da obnavlja Jugoslaviju. Možda nas samo sve više jede to što smo se prema njoj, dok je umirala, poneli kao prema nesrećnoj Milunki sa početka ovog teksta.

Peščanik.net, 25.11.2013.

TEMA – JUGOSLAVIJA

———–    

  1. Ibrahim Latifić: Jugoslavija 1945 – 1990. Latifić je završio ekonomiju, bio prvoborac, a od 1962. do 1981. godine vodio Savezni zavod za statistiku. Kao priznanje za profesionalno unapređenje jugoslovenske statistike, od proizvoljne i neistinite političke poštapalice do pouzdane i kriterijumima razvijenog sveta kompatibilne delatnosti, izabran je za predsednika Konferencije evropskih statističara pri Evropskoj ekonomskoj komisiji. Često se koristim podacima iz njegove knjige kao najverodostojnijima.
  2. Postoje dve varijante iznosa američke pomoći: prema usaglašenim podacima Saveznog ministarstva finansija i Ambasade SAD u Beogradu ukupna pomoć u razdoblju 1945/66 je iznosila 1.650,1 miliona dolara. Po tvrdnji ekonomiste Boška Mijatovića ta je pomoć iznosila 8,1 milijardu dolara. Razlika je verovatno nastala u prenebregavanju pomoći u naoružanju u prvoj varijanti.
  3. Miroslav Zdravković: Srbija 1955 – 2011: BDP, zaposlenosti i produktivnost.
  4. Božidar Jakšić: Balkanski paradoksi. Biblioteka KRUG.
  5. Dunja Badnjevic: Isola Nuda, izdavač Bollati Boringhieri. 2008.
  6. Ekonomska politika: Uvodnik Zastave bunta. Nasuprot ostaloj štampi koja je pri studentskim nemirima 1968. odobravala „njihove“ ciljeve – vraćanje na „dosledan“ komunizam (Crveni univerzitet Karla Marksa) ali ne i metode – pobunu, Ekonomska politika je zauzela stav da je demokratsko pravo svakoga da se buni, ali da je neprihvatljiv cilj „usmerene“ pobune sprečavanje demokratizacije društva. Socijalni mir plaćen je otkrivanjem mogućnosti masovnog zaduživanja u inostranstvu.
  7. Slaven Ravlić: Matvejevićev socijalizam i jugoslavenstvo. Književna republika 4-6, 2013. Zagreb. „Matvejevićevo mišljenje, neovisno o institucionalno-političkim ograničenjima i povjesnim dramama s kojima je bilo povezano, išlo je još u 1980-im godinama ususret jednom posve suvremenom promišljanju identiteta, koje umjesto Jugoslavije sada pred sobom ima Evropsku uniju, pa u tom novom kontekstu treba promisliti odnos regionalnog, nacionalnog i individualnog identiteta.“