Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Ovo je tekst na jednom od plakata kojima stranka Dvorepog psa u Mađarskoj odgovara na akciju koju je inicirao sam predsednik vlade, Orban, i koja se sastoji u postavljanju ogromnih bilborda sa obaveštenjima-pretnjama, namenjenim imigrantima – uz bodljikavu žicu i zid u gradnji na granici sa Srbijom. Stranka, koja se razvila iz ulične umetnosti, uspela je da za samo dve nedelje sakupi lepu sumu od skoro 100.000 forinti (crowd-funding), da bi istakla bilborde sličnog oblika i veličine na strateškim mestima, i sa nešto drugačijim sadržajem od onih vladinih.

Nešto slično mogli bi da urade građani nekoliko država, bilo da je reč o predsednicima vlade ili države, sadašnjih ili bivših. Problem je postao u nebo vapijući jer se desio za vreme verskog rituala sahrane i podsećanja na genocid, ratne zločine i nasilje počinjene u Srebrenici i okolini pre dvadeset godina. Koncentracija predsednika bila je malčice prevelika – od Klintona, koji izvesno nosi deo odgovornosti za zavlačenje u rešavanju ratnih strahota u Bosni, preko holandskog predsednika koji bez svoje krivice nosi nezgodne uspomene (između ostalog i na pad vlade zbog Srebrenice), pa sve do slovenačkog predsednika, koji je, kao i obično, došao da se slika. Pri tome je zaboravio na oduzimanje građanskih prava „izbrisanima“, slovenačkim građanima drugog, ponajviše bosanskog porekla (njih 25.000), na uskogrudost prema beguncima iz BiH 1992-5, na ponašanje prema bosanskim radnicima danas u Sloveniji. Prisutna hrvatska predsednica, kao i tamo neprisutni bivši slovenački predsednik uspeli su da se u raznim trenucima druže i slikaju sa istim malim ustašom – kokainistom: poslovi ili naklonost, ne zna se šta je gore…

Srpski drama queen je posebno poglavlje, jer ispadi razumnosti i uzdržavanja deluju kod njega skoro isto toliko glumljeno/neurotično doživljeno kao i sve ostalo. Ispad nasilja ništa ne opravdava. A ko se ne seća ili nije video kao izgledaju huškački mediji koji pozivaju na rat i prolivanje krvi, dobio je sada lekciju u Srbiji.

Razloga da se zatraži oproštaj je mnogo, ali i predsednika je mnogo. Neki od njih misle da su u sigurnom odeljenju, spremni da skoče na svaki potez učiteljice i da tuže sve ostale, neki izvan znaju da im ne gine neko uvlačenje u to odeljenje za šest godina (treba da se pobrinu za dva mandata), a svi misle da su se izvukli iz odeljenja za zaostale i ponavljače, gde sede Grci isprašenog tura, a može im se još poneko pridružiti. Mađari se izvinjavaju svetu zbog svog siledžije, ostali bi očito imali isto tako dobre razloge. Stvarno, šta je 100.000 forinti prema dobrosusedskim i međunarodnim odnosima među narodima, ako samo javno izuzmemo predsednike?

Predsednici su upravo pokazali svoj kolektivni evropski lik – najoštriji, upravo zlobni predlozi za rešavanje grčke krize dolazili su – sem od komičnih patuljaka – i od velikih, koji se tresu pred narednim izborima – Španije, Portugala. Zajedno sa ministrima, bankarima i sumnjivim berzanskim stručnjacima pokazali su potpunu neefikasnost parlamentarne demokratije, ukoliko se ne izvuče iz kandži samozvanih vladara falsifikovanih papira i odgovarajućih im vrednosti. Pustimo po strani vladare oružja, neće pobeći – naprotiv… Pitanje je pre svega šta se još može učiniti sa parlamentarnim sistemom.

U slučaju obeležavanja dvadesete godine Srebrenice, pouka za narednu godinu je u tome smislu jasna: ne dozvoliti da država i države bilo kako drugačije sem novcem učestvuju u obeležavanju. Svi ostali, lica koja Srebreničanke i Srebreničani žele da vide, dolaze onako kako preživeli hoće, a oni se dogovaraju sami. Možda će hteti samo istraživače i stručnjake, možda svoje potpornice i potpornike u raznim nevladinim i spontanim grupama, možda filmove ili neku predstavu, možda neke tužne pesme, možda samo razgovor, a možda nikoga… manje je verovatno da će zaželeti priredbu sa recitacijama i oratorijume, ponajmanje je verovatno da će poželeti govore predsednika. Dati njima pravo da odlučuju o tome kako sebe vide mogao bi biti bar nekontestiran i najšire prihvatljiv oblik samouprave koji se može sprovesti.

Na pominjanje samouprave danas, poslodavci čupaju kose, prete iseljenjem i sebe, sem svog novca na Kajmanska ostrva, prete, otpuštaju i prodaju, zamenjuju vlade i već šta i koliko po guberu mogu, na širem području između Kamčatke do Istre. U ostalom delu kontinenta su malo više apatični i malo manje alergični na ovaj pojam. Sudeći po evropskim, ponajviše nemačkim potezima u Grčkoj i Italiji od 2011. i u Grčkoj danas, samouprava sa samostalnošću nije nešto što bi siromašnije i manje države uopšte smele imati. Pojam je, dakle, krajnje rizičan, i stvarno se može misliti samo u nedvosmislenom i potpuno zaštićenom kontekstu.

Veza između legalno izabranih predsednika, za koje moramo da se izvinjavamo, i samouprave koja bi jedino rešila etičko i humano čvorište preživelih u Srebrenici i šire, jeste, naivno gledano, veza između znanja o podacima i odgovornosti onih koji su u proizvodnji podataka učestvovali – od neposrednog izvršavanja zločina, nasilja i ukidanja ljudskih prava, pa sve do laži i nemoralnog ćutanja o tome. To naizgled tako očito i razrešivo stanje ne može da se uredi već dvadeset godina, zbog nedostatka političke volje i njoj podređenog a aktivnog ukidanja znanja i kulture sporazumevanja. Njime se moraju baviti oni isti koji su opominjali i tražili da do rata uopšte ne dođe, i otada su stigmatizovani i temeljno iskorenjivani (nasiljem i zaverom) iz javnog govora.

Peščanik.net, 16.07.2015.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.