Danonoćno dežurni u specijalnom Internet tužilaštvu za nacionalnu podobnost, Slobodan Antonić, izvršio je blagovremeno svoje pohođenje sajtova i društvenih mreža, uredno sastavivši još jedan prilog svojoj permanentnoj istrazi „antinacionalnog kriminala“, ovoga puta izvršenog u debati o famoznom spomeniku. U međuvremenu su se odvijala zanimljivija dešavanja pa, iako je bilo razloga za osvrt na još jedan u nizu Antonićevih priloga njegovom omiljenom žanru (prelaznom obliku između huškačke invektive, proskripcija i tužbe protiv nepodobnika lumpenpatriotskom „narodnom“ sudu), tome ću se ovde posvetiti sa izvesnim zakašnjenjem.
Ovoga puta Antonić se našao na zadatku odbrane spomeničke abominacije (transformisane u njegovoj misaonoj laboratoriji u samog Stefana Nemanju) od njegovih i, dabome, svesrpskih arhineprijatelja, „drugosrbijanaca“. Uredno je sakupljač citirao stavove popisanih autora, uključujući i pisca ovog teksta, pedantno je obavio islednički posao, a iščašena tumačenja stavova „nacionalno interesantnih lica“ koja su se našla na Antonićevim „merama“ svedoče o njegovoj pravoj nameri (o kojoj će niže biti reči). Kako bi je ostvario, Antoniću je bilo potrebno da izvrši pomenutu transformaciju spomenika u samog Nemanju, sa kojim u tekstu čak i neposredno komunicira, braneći kanonizovanog vladara-monaha od tobožnjih napada.
Antonićev tekst je niz tendencioznih interpretativnih devijacija, koje su toliko banalne, da naprosto ne mogu biti slučajne. Naročito je zanimljivo kako Antonić u svojim inače uvek toksičnim i huškačkim tekstovima-banalizama vrlo podlo vređa pojedince koje napada. Primera radi, stav jednog od kritikovanih autora da Goranu Vesiću kao, kako taj autor kaže – „priprostom i neukom“, ne treba prepustiti da se bavi spomeničkom kulturom Antonić vidi, ni manje ni više, nego kao „kultur-rasizam“. Sam, pak, zaboravlja te visoke standarde političke korektnosti kada blati i napada pa će, između ostalih, i pisca ovog teksta označiti kao zastupnika „priproste likovne estetike“ i „primitivizacije estetskih normi“, ironično ga nazivajući „naš estetičar“ (što je, usput govoreći, koncepcijski dosta tupavo izvedeno jer je ironija kompromitovana prethodnom direktnom ocenom o priprostom ukusu). I eto krasne poente: kada antonićevskim metodama detektovani „drugosrbijanac“ osporava Vesiću relevantnost u pitanjima estetike, kao „neukom i priprostom“, onda je to „kultur-rasizam“, a kada identičnom kvalifikacijom („priprosta likovna estetika“) Antonić označava stavove onih sa kojima se ne slaže, onda je to, odnekud, prihvatljivo. Razume se, u oba slučaja reč je o dopuštenim polemičkim oruđima, u iskazu Gorana Markovića upotrebljenim dobro, a u Antonićevom – mizerno. To, između ostalog, i zato što je Marković oštrom kvalifikacijom „udario“ na privilegovanog funkcionera (punch up), a Antonić, kao redovni univerzitetski profesor, na nekoga ko je, u društvenoj hijerarhiji, u nepovoljnijoj poziciji, ma koliko sam Antonić uobražavao da su svi koje kritikuje deo nekakve moćne skupine koja ugrožava njega i njegov narod.
Idući od jedne do druge Antonićeve ocene koje iznosi u svom tekstu o svakoj bi se moglo reći puno toga i ukazati na njihovu promašenost, ali razumnom čitaocu to je jasno i bez bilo čijeg dekonstruisanja tih tendencioznih interpretativnih iščašenja: poražava koliko je besmisleno svođenje rasprave o odnosu moderno (odnosno savremeno) vs. anahrono u umetničkom izrazu na odnos moderno (u trendu) vs. demode, kako to interpretira Antonić; blamantno je kada jedan društveni naučnik, sociolog, primenjuje princip pars pro toto na način da podrazumeva da sve što kaže Janka misli i Marko, samo ako se Janka i Marko slažu u nečemu društveno bitnom; neizrecivo je kompromitujuće za objektivnost jednog analitičara uočavanje jedino „трансакције профита ЕУ/САД компанија из Србије“, uz glasno ćutanje o karakteru unosnih poslova u Srbiji čiji su profiteri iz onih zemalja koje spadaju u Antonićeve spoljnopolitičke favorite. Kao da je samo „zapadni kapitalizam“ devastirajući po zemlje njegovih unosnih poslova!?
Jedan od primera kako Antonić u ovom, kao i u drugim svojim tekstovima, uglavnom izvrće, domišlja, izobličava i interpretira na sasvim iščašen način tuđe stavove i ideje je i njegov komentar moje tvrdnje da se u slučaju spomenika Stefanu Nemanji radi o izrazu nacionalne paranoje, usled tobožnje ugroženosti nacionalnog identiteta i da je opsesija veličinom spomenika izraz istog mentalnog stanja koje je zazivalo Veliku Srbiju. O tome Antonić piše: „Пазите логике: велики споменик аутоматски денотира Велику Србију, а оно што је недопустиво јесте и сама помисао о (нео)колонијалном положаји Србије и десуверенизацији малих земаља – не, то би била ‘националистичка параноја’, јер, као што знамо, у евроатлантском свету царује другарство, куће су од чоколаде, а с неба падају печене шеве“.
Kako je Antonić iskonstruisao ovu besmislicu jasno je samo njemu, dok se svako drugi ko se sa takvim iskazom suoči može samo čuditi izlivu gomilanja proizvoljnih učitavanja ili se, pak, pretvarati da mu je jasno i blentavo aplaudirati „genijalnoj profesorskoj analizi“. Pritom, kada bih time želeo da se bavim, mogao bih da navedem mnoštvo kritičkih osvrta u vezi sa raznim aspektima stvarnosti „evroatlantskog sveta“ u tekstovima koje pišu pojedinci – uključujući i potpisnika ovih redova – na koje se ostrvljuje Antonić u svojim paškvilama.
Od dekonstruisanja svih antonićevskih konfabulacija zanimljivije pitanje je zašto Antonić tako prozaično konstruiše. Reč je, čini se, o potrebi da se ideje i pojedinci koji se podvrgavaju ovakvom blaćenju predstave u najnegativnijoj interpretaciji, ma koliko kritičar, toga radi, morao da domišlja, učitava i izvodi proizvoljne zaključke. Učitavanjem pristajanja uz neku ideju ili stranu sa nekritičkom fascinacijom (carstvo drugarstva, čokoladne kuće i s neba padajuće pečene ševe) Antonić želi da postigne najniži mogući polemički efekat: diskreditaciju kritikovanog, kojeg predstavlja kao ekstremno pristrasnog, zaslepljenog, lakomislenog ili pokvarenog, dok istovremeno raspaljuje fanatizovanu publiku. A kada se neko snizi na taj nivo kritičkog postupka, gradeći na taj način čitav opus tričavih parolaško-propagandističkih paškvila, jedini učinak može da bude trovanje javnog govora.
Pokazavši svojim pisanjem da ni sasvim jednostavne stilske postupke (na primer hiperbolu) u tekstovima koje kasapi ne razume (ili se pretvara da ne razume) pretpostavljam da ih Antonić ne koristi ni u svojim tekstovima-denuncijacijama. Otuda, kada svoj standardno huškački tekst završava, obraćajući se Nemanjinom spomeniku kao Nemanji lično, rečima: „И добро је што су ти крст у десној руци заменили с мачем (sic!). Требаће нам“, znatiželjan čitalac sigurno se pita da li ovaj prilježni De Nogare našeg doba planira u tom, za mačem potrebitom futuru, lično sa sličnima da stavlja „pod mač“ koga treba ili će, kao jurodivi sikofant, da cinkari po bizarnim internetskim tužilaštvima i sudilištima, pošto je ovakvim svojim tekstovima već odnegovao falange dobrovoljnih egzekutora. U svakom slučaju, možda bi trebalo sa tim „pod mač, bato“ da požuri, da za Vesićeva vakta oposli to bogougodno delo, pa da ime vršioca „ljudske pravde“ nad „drugosrbijancima“ Zamenik metne na tablu nekog gradskog bulevara ili makar trga.
Peščanik.net, 30.09.2020.
SPOMENIK STEFANU NEMANJI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
