Jedan od načina da se pažnja skrene sa glavnih pitanja grčkog dogovaranja – premda se ne može odrediti zla namera – jeste i stvaranje pop-simbola od grčkih političara, naročito Varufakisa. Među mnogim glupavim, šaljivim i manje ili više duhovitim montažama, ističe se nemački muzički spot u kojem je Varufakis, između ostalog, stavljen u formulu istaknutu u naslovu. Upravo je stigao novi izazov – serija fotografija Varufakisa sa suprugom u njihovom domu u Atini, u pariskom časopisu Pari Mač. Revija je jako daleko od bilo čega levoga, ali krici nekih evropskih levičara su ipak savršeno deplasirani: jeste, suprugina kuća ili stan, nasleđen od roditelja, nalazi se u Kukakiju, što znači da se sa većine prozora i balkona toga dela Atine zaista vidi Akropolj; par za ručak ima ribu, vino i salatu, o raskalašnosti! Zapravo, ništa bitno različito od onih medija koji su naveliko analizirali ruže na haljini Ciprasove supruge. Sve su to zapravo znaci konfuzije i nemogućnosti da se pokuša analizirati realno političko događanje. Pa i ne može, ako su umesto znanja upotrebljavani stereotipi.

Možda tvroci spota i kritičari „buržoaskih“ fotografija nisu svesni kako su povezali visoko i svakodnevno, diskurzivne magle i održavanje golog života. Ocene odgovora koji je Varufakis poslao finansijskim ministrima EU, a naročito nemačkom, i posredno „institucijama“ (termin koji je zamenio zloglasnu „trojku“) su izrazito različite. No čini mi se da na Balkanu, tamo gde bi trebalo da se sa najvećom pažnjom prati i učestvuje u događajima oko Grčke, naprosto nije bilo dovoljno produbljenog čitanja ovog važnog teksta, koji daje izuzetne mogućnosti drugačijih ideja Balkancima. Pre svega, kako da se otresu oblika vlasti koje imaju pre ulaska, jer im EU nikada i ni u čemu neće pomoći da se ih otarase – naprotiv. Hrvatska daje dobar primer tog odsustva saosećanja, Slovenija već ima istoriju nezanimanja i nesporazuma, a mađarski primer je upravo zastrašujući.

I kome je ovaj svetski ugledni profesor univerziteta, sa dosta objavljenih knjiga i člancima i blogom koji su i pre izbora za ministra bili izuzetno popularni, imao da predstavi grčki plan sa novom vladom, u atmosferi neviđene medijske kampanje i kondenzovanja stereotipa i rasizma prema Grčkoj? Gospođi Lagard, umetničkoj plivačici u mladosti, advokatici bez akademske titule (sem počasnog doktorata), sa aferom od preko 400 miliona iz koje se srećno izvukla, i trapavim izjavama po kojima je glavni grčki problem neplaćanje poreza? Uzgred, njena karijera se vinula u najviše sfere kada je trebalo izabrati naslednika/naslednicu notornog čiče koji juri sobarice, na mesto direktora IMF – posle njega nije moglo biti bolje kandidatkinje od suve, dosadne administratorke sa desnim političkim pedigreom. Zatim, evropskom ministru finansija Dajselblumu, kome se, kako se sam u javnosti izvlačio, u CV „slučajno“ uvukao podatak o magistarskom zvanju koje nije stekao na univerzitetu Kork – hoće ti magistarski, bar mi to znamo, da ti se uvuku u trenutku nepažnje. O hemičarki koja drma Evropom bolje ne trošiti previše reči. I najzad, jako konzervativnom Šojbleu, koga niko nije izabrao da predvodi evropsku politiku u ovom slučaju. I on je imao neku afericu sa sponzorstvom partije, ali ga je pre dosta godina neki ludak ustrelio i od njega napravio invalida: Varufakis je izjavio da njega najviše poštuje, premda je imao namćorastu, ali zato ne manje skandaloznu izjavu o tome da su Grci, na svojim demokratskim izborima, loše izabrali. Što se Junkera tiče, on se posle nesmotrenih izjava o lošim kriterijumima grčkog naroda povukao, zahvalan što je afera sa luksemburškom poreskom oazom uspešno potisnuta… Od svih njih, Šojble je još 2011. imao ideju da se Grčka mirno isključi iz monetarne zajednice EU.

Šta, dakle, predstaviti toj ekipi? Samo ono što je nova vlada inače htela. Manevar je izveden savršeno. Dok su mediji, zaključujući na osnovu odnosa snaga i opšteg siktanja na levicu, svim oružjem zapucali po Grcima, optužujući ih za povlačenje i drskost istovremeno, grčka vlada je shvatila da drži sve karte u rukama, i da halabuka samo pomaže. Završilo se time što je Šojble lično hvalio Grke u nemačkom parlamentu (?) i uz protivljenje levice i zelenih (???) ipak uspeo da dobije većinu za davanje Grcima roka od četiri meseca, što se Nemačke tiče. Možda mi se čini, ali se na licu ovog novog, poniznog Šojblea čitalo da mu se prosvetlilo: nisu Grci, nego je Evropa dobila četiri meseca – i neće biti u stanju da odgovori izazovu.

Jer:

Prvo poglavlje je fiskalna politika, i u njoj se prvi deo grčkog odgovora odnosi na porez. Poreska politika će se fokusirati na tehnološki napredne sisteme kontrole, protiv utaja i prevara, uz mere opraštanja koje spadaju u širu politiku poboljšavanja socijalnog položaja ugroženih. Preciznije će se odrediti granica kriminalnog u utaji i izbegavanju poreza, napraviće se baza podataka bogatstva, uvešće se sve mere koje vode ka većoj pravičnosti i uravnoteženosti poreskog bremena. Stereotip o Grcima prevarantima se socijalno precizno definiše, i time nestaje: bogati treba da plate više, unazad a naročito unapred, da bi se uspostavio sistem koji je Siriza tim istim rečima opisala u predizbornoj kampanji. Ovo je pitanje ključno, jer je teško zamisliti da će se u evropskim institucijama pojaviti otvoreni branitelji teze da bogatašima treba smanjiti porez zbog opšteg blagostanja za koje oni brinu – bar ne otvoreno: taj diskurzivni folklor ostaje manje razvijenim i jako poniznim, kao što su Hrvatska i Slovenija, a nacrt takve poreske politike je prilično jasan i u Srbiji. Porezi bi dakle morali biti ključna tačka svakog političkog programa otpora vlasti koja je od „Evrope“ napravila traljavog malog trojanskog konja za svaku zemlju izvan kruga bogatih i moćnih.

Drugi deo ovog poglavlja, o planiranju upravljanja finansijama je neposredno prepisan iz programskih tekstova Sirize.

Treći deo ovog poglavlja, o vođenju (administriranju) prihoda, ne samo da potencira ulogu kontrolnih institucija, provera i redovnog pogleda u poslove, nego posredno podrazumeva i onu meru na koju su neoliberali naročito skakali, na veće zapošljavanje u javnom sektoru. Konačni udarac – prihodi i socijalna izdvajanja moraju se uskladiti kroz sve tokove generalne uprave. Ideja društvene kontrole prihoda sprovedena je još jasnije nego u prethodnim dokumentima i izjavama Sirize.

Četvrti deo poglavlja, o javnom trošenju, sadrži najviše prepoznatljivih evropskih merila, koja bi u svakoj zemlji bila dobrodošla; završava se stavom o garantovanju medicinske zaštite za sve. Reč „drastično“ pojavljuje se zajedno sa „raditi“, a umesto mera štednje, predviđa se bolja kontrola nad potrošnjom, unakrsno proveravanje izvora i druge mere koje su više nego razumljive u koruptivnom haosu koji je uistinu vladao u Grčkoj.

Peti deo, reforma socijalne sigurnosti, odnosi se na pravednije zastupanje interesa siromašnih, penzionera, na potpunu preglednost sistema socijalne zaštite i transfera, i ukida mogućnost krađe penzija, na terenu i u administraciji jednako.

Nad šestim delom, koji se odnosi na administraciju i korupciju, evrokrati bi morali imati pune oči suza radosnica: teško je zamisliti koncizniji program strogosti prema administraciji, zatezanja birokratske raspusnosti, smanjivanja prezaposlenosti isključivo na najvišim nivoima.

Drugo poglavlje tiče se finansijske stabilnosti. U prvome delu se jasno kaže da će se pažnja posvetiti kriminalnom finansiranju, posebno u većim firmama, dok će se manjima ponuditi pomoć u uređivanju položaja. Što se pojedinca tiče, sprovešće se program opraštanja i smanjivanja dugova…

U drugome delu se planira regulisanje bančnog poslovanja, veća (državna) kontrola nad transakcijama, i modernizacija zakona o bankrotu.

Treće poglavlje bavi se politikom rasta. Tu grčka vlada obećava da neće uticati na procese privatizacije koji su već potekli, ali zato obećava i to da će se ubuduće sve nagoveštene privatizacije ispitivati sa stanovišta nacionalne koristi, i svaka posebno. Vlada će biti više naklonjena projektima unajmljivanja sa dugim rokovima i garantovanim uslovima učešća.

U drugome delu ovog poglavlja se predlaže nova politika tržišta rada, koja je takođe socijalno usmerena, recimo na podizanje plata kao stimulansa i na izučavanje novih oblika privređivanja i zapošljavanja. Nije u ovom dokumentu, ali je grčka vlada već pomenula koncept opšteg ličnog dohotka (UTD), koji može biti izlaz za dobar deo Evrope i šire

O poglavljima reforme tržišta proizvoda i reformi sudskog sistema ovaj dokument govori kratko, u okviru postavljenih evropskih merila.

Najzad, udarno završno poglavlje govori o socijalnoj krizi, i predlaže konkretne mere koje se tiču boljitka, zdravlja, socijalne zaštite i dostojanstva osiromašenih građana, među njima i povećanje zagarantovanog minimalnog dohotka. Ceo dokument se završava sarakastičnom primedbom – rekla bih da je Varufakis to sebi veselo dozvolio – da će vlada paziti da borba protiv socijalne krize nema negativnih fiskalnih efekata…

Dok razgovori i dalje traju – a vreme je sve što je grčkoj vladi potrebno – Šojblovi strahovi postaju realnost: grčka vlada je sastavila zbornik ubedljivih pravnih dokumenata o nemačkom nevraćanju duga Grčkoj posle II svetskog rata. Na unutrašnjem planu su anarhisti prodrli u ne baš naročito čuvane atinske prostorije Sirize, tamo su ih lepo dočekali, popili su kafu, pojeli sendviče i dva dana diskutovali. Svetski mediji su očekivali paljenje, eksplozije i možda neko obezglavljivanje…

Odgovor grčke vlade finansijskim ministrima EU primer je izjave vernosti i obožavanja evropskog modela građanina: kada bi publika kojoj je namenjen imala negde spakovanu i zamrznutu ideju EU, i iznenada se setila gde (a i zašto), dijalog bi mogao početi – možda čak i hoće. Pedagoški efekat ovog odgovora mogao bi biti izuzetno koristan za kandidate za EU. Današnja politička vođstva u tim zemljama rade sve najgore što misle da EU hoće. A ne ući u EU i ne boriti se za ono što sama EU zaboravlja o sebi, nije opcija. Naprotiv, inicijativu za ulazak u EU morala bi čuvati i ustrajno hraniti neka druga politička grupa (koalicija levih pokreta?), koja bi se uspešno mogla nositi i sa domaćom i sa evropskom tupavom i koruptivnom zvaničnom politikom. Ulaziti da bi se izlazilo? Nije li to smisao svake politike? Nije li zastrašujuća društvena brutalizacija u Turskoj posledica napuštanja svake nade u ulazak u EU – koja je nadu jednostrano ukinula?

Posle svega, logično je okrenuti se unutarnjoj kritici u Sirizi, u parlamentu i vladi, jer to obećava najviše objektivnosti i pameti. Možda najbriljantniji kritičar unutar Sirize, koji je izabran za poslanika premda nije član Sirize, i koji je kao i Varufakis napustio međunarodnu karijeru da bi se vratio i pomogao svojoj zemlji, jeste Kostas Lapavicas. On sa najviše argumenata zastupa tezu o nekonfliktnom izlasku Grčke iz monetarne unije, no misli da bi zemlji bilo bolje i kada bi izlazak bio traumatičan. U osnovi, samo su dve stvari potrebne da izlazak uspe u nekoliko godina: da devalvacija ne padne ispod 20% i da se banke ne poruše izvana. Obe mere ne bi ništa koštale EU. Grčka levica izvan Sirize ga uopšte ne brine: ona naprosto ima strah od vlasti, koji je delom posledica užasnih patnji u poslednjih pedeset godina, a delom i institucionalne skleroze… Lapavicas misli da je glavni problem vlade u tome što se oslanja na politiku (retoriku, nedvosmislen „paf“ utisak koji za sobom ostavljaju Cipras i Varufakis), umesto na političku ekonomiju, i na svoje birače: tu su institucije EU nevažne, grčki birači su najvažniji, jer će oni sprovoditi reforme za koje se opredele. U novoj svetlosti se pojavljuje i internacionalizam, jer Grčka hitno mora da pronađe nova savezništva, i nova tržišta. Lapavicas vidi socijalnu revoluciju, ali tek u budućnosti – prvo treba popraviti kapitalističku štetu i izbeći sve finansijske zamke. Karakteristično za njegovo razmišljanje je i posvećivanje pažnje sindikalnome pokretu službenika banaka, koji bi mogao biti ključan u ovoj, rekla bih, psihološkoj nacionalizaciji banaka. Privatizaciju treba odmah zaustaviti, jer je cilj krajnje sumnjivih kupaca vlast nad prirodnim resursima: kao zemlja koja može proizvesti dovoljno struje za svoje potrebe, Grčka ne sme prodavati državne električne kompanije. Konačno, Grčka je samo krajnji južni završetak Balkana, duboko traumatizovan u prošlosti…

Lapavicasova stanovišta urazumljuju sve koji su još u veseloj i razumljivoj groznici izborne pobede, spremni da podrže sve što vlada radi. A centralnoj balkanskoj braći i sestrama (bratiji?) posredno daju zadatak da se uče, uče, uče… i čitaju Grke.

Peščanik.net, 15.03.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)