Moja ljubav živi u Dugom Selu. Njena mama, takođe. Bivši muž. I pas. Njene prije Pamsi i Zrinka. Ceo svet o kome priča deli se na dve grupe, jedni od rane zore piju kavu Kod Ante, drugi ne izbijaju iz Sohoa. I tako duž Kolodvorske ulice koja se pruža od železničke stanice sve do sata u centru. Neko bi pomislio da je to neka dugačka ulica, možda i jeste, jer tu je i pekarna Croatia u koju smo ponekad znali da svratimo na slance i jogurt. Ja bih tražio kifle, ali ona me uvek ispravi i kaže, ne, nisu to kifle, šta ti je, to su samo slanci. Dobro, rekao bih i zagrizao, pokušavajući da čulom ukusa dosegnem tu jezičku razliku u testu. Dok bismo doručkovali, ona bi pregledala svoj željezničarski notes u kome je uredno beležila šta sve mora da uradi u danu, a ja bih pokušavao da je zabavim nekom pričom. Uostalom, ko radi na železnici zna šta znači putovati vozom svaki dan: smenjuju se ljudi, prizori, stanice. Ponekad u toaletu čovek zatekne pijanca bez karte ili mladi par spuštenih gaća. Jednom sam zatekao švercere, oca i sina, Zemunce sa velikim putnim vrećama, kako se kriju od policije. Kada sam ih pitao šta rade tu, oterali su me u pičku materinu, a ja sam zalupio vrata toaleta i otišao. I nisam ih prijavio, jer sam na licu tog klinca video tupost koja je kod njegovog matorog već postala karakter. Iz toga se kasnije razvije bahatost koja vodi u nasilje, a odatle do zatvora – kratak je put. Zato sam otišao dalje da pregledam karte. Ponekad, kada nema mnogo putnika, povučem se u svoj kupe, onaj na kraju poslednjeg vagona, koji moje kolege uvek obeleže tablicom „reserve“, skinem crvenu šapku, izvadim svoju kožnu mapu sa fabriano akvarel papirom i skiciram scene iz voza. Nekada, pre rata, spremao sam se za Likovnu akademiju u Šumatovačkoj. Profesor Grada mi je govorio da imam talenta, posebno za rad sa ugljenom koji na beloj hrapavoj hartiji ostavlja tamne opiljke. Od njih vrškom prstiju izvlačim nijanse, onako kako mi to svetlost kroz prozor vagona diktira. Neka lica se podaju svetlosti, neka ne. Ono što oko zapamti, ispod mog ugljena oživi – to me je u jesen 2018. dovelo do Slavonskog Broda. Tako sam upoznao moju Ivanku.
Veliku feštu za Dan Hrvatskih željeznica te godine otvorio je duvački orkestar koji je svirao Odu Zemlji od Gotovca. Onda su počele da se nižu delegacije železničara iz susednih zemalja, pozdravni govori i čestitke. Ne verujem da je iko iz Železnica Srbije ranije gostovao na ovoj proslavi, kao ni kasnije. Samo te jeseni, valjda zbog dolaska novog direktora Šarančića, neko se u našoj direkciji dosetio da otvori inbox i pregleda mejlove koji su stizali mesecima ranije. I tada je video da je iz HŽ-a stigla neuobičajena pozivnica, pa je odjednom nastala strka, jer ko bi uopšte išao preko granice, tamo, kako se govorilo, kod braće Hrvata. Čemu sad ta pozivnica, pa još sa kompletnim programom koji je najavljivao izložbu slika Udruge željezničara „Plavo svjetlo“, zatim polaganje vijenaca na spomen-obilježje palim željezničarima tijekom Domovinskog rata, nastup Gradsko-željezničarske limene glazbe iz Siska, kao i svečano puštanje u rad novosagrađene Praonice teretnih vagona i vagonskih cisterna u Slavonskom Brodu. Trebalo je to preživeti, sigurno je mislio naš direktor Šarančić, pa se zato konsultovao sa šefom svoje partije. Ubrzo je stigao odgovor. Naš evropski put je toliko važan, recitovao je Šarančić dnevnu zapovest pošto nas je postrojio ispred bivše zgrade Glavne železničke stanice u kojoj su se uveliko gnezdile čavke, toliko ozbiljan, da to želimo da pokažemo svakim našim gestom. Zato smo odabrali delegaciju koja će nas dostojno predstaviti u Slavonskom Brodu, dabome znanjem i kreativnošću, čime se Železnice Srbije oduvek ponose. Direktor Šarančić se onda osvrnuo oko sebe, pozvao svog zamenika Čelebića, rekao mu nešto i bez pozdrava otišao prema crnoj oktaviji, koja ga je čekala nadomak gradilišta na Savskom trgu. Zamenik Čelebić je iz džepa sakoa izvadio papir i pročitao imena, među kojima smo se našli moj šef Bane, otpravnica vozova Cveta, Rade mašinovođa i ja. Kasnije, u vozu, na putu za Šid, saznao sam da su mene izabrali jer je Šarančić prilikom obilaska kondukterskih prostorija, po imenovanju za direktora, primetio sliku Plave lokomotive koju sam uradio jedne noćne smene na putu za Užice. Ko vam je ovaj umetnik?, pitao je. Pa, naš… naš radnik, šefe, odgovorio je Čelebić. Lepo, bogami, rekao je Šarančić: To je budućnost ŽS-a.
Tako je delegacija ŽS-a krenula u pohode HŽ-u prvi put nakon rata. Za tu priliku, iz magacina smo dobili nove teget uniforme sa crvenim šapkama, opeglane svetloplave košulje i modre kravate. Ja sam u svoju mapu od jelenske kože stavio još akvarel papira jer sam računao da ću u trenucima dosade, bar moći da crtam. Bane je nabavio venac za groblje, a Rade mašinovođa litru fine kajsijevače sa Kalenićeve pijace. Čim smo seli u naš kupe, izvadili smo plastične čaše i nazdravili. Bilo je to prvi put da nas je firma poslala negde. Živeli, rekla je otpravnica Cveta, otresita žena pred penzijom: I hvala kurcu da smo i mi došli na red. Pa, ne bismo ni došli da se ne ide u Hrvatsku, dodao je Rade pošto je iskapio čašicu. Ajde, dosta, prekinuo ih je šef Bane, nikad vam ništa ne valja. Eto, idemo sad… I moramo da pazimo šta radimo tamo. Uostalom, ovo nije tek službeni put, ovo je, bre, misija, zaključio je važno i nalio svima još rakije. Misija do kurca, rekla je Cveta i iskapila čašicu.
Već u Tovarniku, nakon promene lokomotive i prelaska preko granice, postalo je čudno. Najpre nas je kolega kondukter pitao za karte i odmerio ispod oka, a onda je došao policajac i zatražio putovnice. Željezničari, velite, rekao je premeštajući naše crvene pasoše iz ruke u ruku, a da nemate kojim čudom još neki dokument? Svakako, uzbunio se Bane, imamo pozivnicu, samo, samo trenutak… Onda je rasklopio isprintanu pozivnicu. Policajac ju je pažljivo zagledao, a onda je izvadio motorolu i probao da utiša krčanje: Halo, Zlatko, kruh ti jebem, hajde dođi u vagon broj 5, imamo slučaj ovdje. Ubrzo se pojavio i debeli Zlatko crvenog nosa, koji je iskusno preuzeo dokumentaciju od mlađeg kolege. Onda se malo udubio u problem, pa je i on izvadio motorolu i počeo da diktira brojeve naših pasoša nekome s druge strane. Čuj, stari, rekao je, daj mi još provjeri ovo za Dan Hrvatske željeznice… Imaju sa sobom neki dokument, pozivnicu, šta ti ja znam… Ah, sutra je to? Dobro, dobro onda. Neka idu… Potom se policajac Zlatko okrenuo prema nama i pokušao da se osmehne: A što ste tak uniformirani? Je l to neka parada? Jeste, rekao je šef Bane uplašeno, parada železničara … že-ljez-ni-ča-ra… Kur moj – parada, dodala je Cveta prihvatajući pasoše od zbunjenog policajca.
Pred Glazbenom školom „Ivan Zajc“ u Slavonskom Brodu stajao je spomenik kontrabasu i mi, još uvek neraspoređeni, pomalo zbunjeni. Mlada žena koja nas je dočekala u uniformi kondukterke HŽ-a, nekoliko puta je pretražila spisak zvanica ali nas tamo nije našla. Ne razumijem, kako ste dobili pozivnicu, rekla je lupkajući olovkom o fasciklu, ako vas nemam na spisku. Dešava se, nasmejao se pripiti Rade, meni tako nova lokomotiva, dizelka, nije htela da upali prošle godine. Kažem, ima takvih slučajeva… Žena je zakolutala očima i ušla u školu. Tek posle nekog vremena vratila se sa još jednom koleginicom. U redu je, rekla je ta druga žena, sve smo provjerili, znate, došlo je do greške prilikom slanja pozivnica. Rečeno je da ide upravama svih željeznica u regiji, pa je tako, vjerojatno stiglo i vama. Mislim, to nije bilo predviđeno, ali eto, dobili ste je. I sada ste tu. Vidim imate i vijenac. Krasno. A vi, šta vam je to?, pitala me je ugledavši moju kožnu mapu koju sam držao pod pazuhom. Mapa, rekao sam, za crteže. A šta, vi slikate?, pitala je znatiželjno. Uglavnom crtam, odgovorio sam. Može li se znati šta? Vlakove?, bila je uporna. Pa da, rekao sam, ponekad vlakove, ponekad samo vozove. Zavisi… Mogu li…?, pitala je. Naravno, rekao sam i pružio joj mapu. Tada sam, dok je listala crteže, u njenim zelenim očima video odraz svojih linija. Zbunilo me je to, jer sam poželeo da sve naučim o njenom licu, pod ugljenom i pod prstima. Isuse, rekla je, baš ste talentirani. Dobro da ste tu. Imamo izložbu radova slikara-amatera iz HŽ-a. Pokazat ću vam… Onda nas je pogledala, klimnula glavom: Ja sam Ivanka. Molim vas krenite za mnom do koncertne dvorane. Naći ćemo neko mjesto za vas.
Smestila nas je između delegacija Slovenije i Kosova. Šef Bane, koji je trebalo da sedne do kosovskog kolege, gurnuo je šapku na potiljak i češkao se po čelu. Pogledao nas je kao da pita, a što baš ja, ili šta će reći u Beogradu ako čuju, ili nešto slično. Nisi ni za krivog Stojka, opsovala je otpravnica Cveta i sela na njegovo mesto. Kolega pored nje imao je pločicu sa natpisom Republika Kosovo. Bajram… Bajram Redžepi – skretničar, predstavio se i pružio ruku. Cveta… Cveta – otpravnica, rekla je ona i stegla mu ruku. Prijaviću je za ovo, prokomentarisao je šef Bane pošto je seo pored mene. Za šta?, pitao sam. Za vređanje pretpostavljenih i uspostavljanje bilateralne saradnje sa takozvanom državom… Gde to ima?! Ima, ubacio se Rade zacakljenog pogleda, dešava se… Zapamtiće ona mene, gunđao je šef Bane u bradu, odbiću joj od plate. I otkad to Kosovo ima prugu… Ali ja ga više nisam slušao. Potražio sam pogledom Ivanku koja je uveliko razvodila delegacije po sali. Kada su nam se pogledi sreli, mahnula mi je da dođem, pokazujući rukom ka vratima dvorane. Probio sam se do nje kroz gužvu. Sa bine je već neko govorio ustupivši potom podijum duvačkom orkestru Željezničar. Pokazat ću vam izložbu, rekla je uhvativši me pod ruku, ovaj dio programa je ionako dosadan. Krenuo sam u korak s njom, lagan, kao da ne hodam po mermernom podu. Zaustavili smo se pred slikom jedne stare železničke stanice. Ova je moja, rekla je Ivanka, mislim, ne slika, nego postaja. Dugo Selo. Lepa zgrada, rekao sam, tu radite? Radim i živim, osmehnula se Ivanka. Gde je tačno Dugo Selo?, pitao sam a pomislio, zar je bitno, pa mogla bi da živi u Zagori, u Drnišu, opet bih je pratio. Eh, gdje. Long Village vam je blizu Zagreba, ali probam vam to objasniti preko željezničke rute… Pratim vas, rekao sam ali sam ostao nepomičan u nadi da mi neće pustiti ruku. Sada smo u Slavonskom Brodu, rekla je Ivanka, je l tako? Tako je, potvrdio sam. E, sad krenimo na sjeverozapad, kazala je i počela da nabraja: Nova Kapela – Nova Gradiška – Novska – Banova Jaruga – Kutina – Ivanić-grad – Dugo Selo – Zagreb. Aha, mislim da znam, rekao sam, a ja sam vam, ako krenemo od granice na jugoistok: Šid – Sremska Mitrovica – Ruma – Stara Pazova – Batajnica – Zemun – Beograd. Kužim, rekla je zamišljeno kao da pokušava da posloži pobrojane stanice u glavi: A je l Beograd kao Beograd ili nešto okolo? Beograd kao Voždovac, rekao sam, ako biste nekad krenuli ka meni, mogao bih da vas sačekam u Šidu, pa da vam objasnim deo puta… Čekajte, zašto bih uopće krenula k vama?, nasmejala se Ivanka: Šta ste to pomislili? Ma ne, pokušao sam da se izvadim, mislio sam ako biste slučajno krenuli za Beograd… Pa šta bi rekla moja mama?, kazala je tobože prekorno. Ah, ona ne voli južnu prugu?, odahnuo sam. Mislim, bila sam ja jednom u Beogradu, kao mala, u Kliničkom centru. Bio sam ja jednom u Zagrebu, rekao sam, kao osnovac. A šta, vi biste da vam poziram za sliku?, čikala me je. A ne, pokušao sam da se odbranim, meni niko ne pozira. Sve držim ovde. Pritom sam kažiprst leve ruke utisnuo u svoju slepoočnicu. Tu, dakle, zaključila je Ivanka zagledajući mesto oko mog prsta: I mene ste već snimili, je l? Nisam snimio nego sam zapamtio… Ja tako radim u vozu. Vidim ljude, onda ih crtam, po sećanju. A šta ste zapamtili kod mene?, pitala je pošto me je uzela za ramena i zarotirala na drugu stranu: Da čujem? Imate zeleni osmeh, rekao sam pošto mi je zatvorila oči šakama. Umjete vi to i bolje. Sigurna sam, čuo sam je da kaže. Brige vam se urezuju oko usana, do njih svetlost ne dopire lako. Tek kada se nasmejete, one odu. Ali se brzo vrate, pokušavao sam da rekonstruišem negativ Ivankinog lica koji mi je titrao ispod njenih mekanih dlanova. Stisak je popustio. Iz dvorane se začuo smeh. Šta je sad to?, pitao sam ali ona je već bila na putu ka vratima.
Pijani Rade se klatio na bini, kao da se pridržava za papir sa govorom koji je Bane trebalo da pročita. Potražio sam pogledom šefa, ali ga nisam našao. Ugledao sam namrštenu Cvetu koja je uperila palac prema zidu gde je stajao šef Bane i tresao se od treme. Ljudi, rekao je pijani Rade mašinovođa u mikrofon, kad vam kažem… Svašta se dešava na železnici. Eto, prošle godine, moja dizelka, ganc nova, nije ‘tela ni da bekne… A znate kako je bilo u Jugoslaviji… One nedelje kad je umro Tito… Sve je stalo… Utakmica Hajduk-Zvezda. Ej, baš sve! Šestić plače kao kiša. Samo je železnica nastavila da radi. To nikome nije jasno ni danas. A sad pričaju kako je vojska držala tu zemlju. Nije nego. Da vam kaže čika Rade. Samo je že-ljez-ni-ca-po-ve-zi-va-la, od Vardaraa pa do Triglavaaa… I Tito je otišao vozom, plavim… Znao je Stari šta valja. Eto, ja toliko…
Od te večeri, sve se promenilo. Kada je direktor Šarančić čuo šta se dogodilo na proslavi Dana Hrvatskih željeznica, najpre nas je pozvao u svoj kabinet i dobro naribao: šef Bane je suspendovan, Rade je otišao na trajno bolovanje zbog ciroze jetre, otpravnica Cveta je penzionisana mesec dana kasnije. Sa mnom nisu znali šta da rade pa su me sa trase Beograd-Užice premestili u lokalni Beovoz, na liniju Batajnica-Pančevo, koja je ozloglašena zbog huligana koji povremeno išamaraju konduktera, ukradu mu torbu ili skinu pantalone i bace ih kroz prozor. Ali meni to nije teško palo, jer sam nepune dve nedelje nakon proslave u Slavonskom Brodu, na oronuloj železničkoj stanici u Staroj Pazovi, po kiši i vetru, zagrlio Ivanku. Bilo je to prvi put, a onda se nastavilo tokom zime i leta, najdužeg u mom životu. Putovali smo do Zaječara, prugom koja se od Beograda pretvarala u kaskadne vodopade, spuštali se do Niša, pa na jug, do Skoplja, a onda nazad, preko Stalaća, ka Šidu, Tovarniku, Zagrebu, sve do Zidanog Mosta i Maribora. Onda bismo se vratili u Dugo Selo, našli svoj sto u Sohou i naručili white russian. Kolodvorska ulica nije duga ali ima sve što čoveku treba, čak i poslastičaru gde se prodaju krofne, Ivanka bi rekla – krafne, koje su i bajate ukusne. Preko puta je željezarija, iza nje je Ivankina mama. Ona se ponekad prošeta Kolodvorskom, a mi podelimo Jutarnji list, Ivanka uzme kulturni dodatak a ja sport, zaklonimo se i tobože čitamo. Jednom je čak popila kafu s nama, ali nije bila previše pričljiva. Kada sam je pitao kako je, rekla mi je samo: Isto, eto, već trideset godina.
Sad je i meni isto, otkako su u martu 2020, tobože zbog pandemije, obustavili liniju voza Beograd-Zagreb. I nikada je više nisu vratili. Čekao sam da se neko pobuni, svi oni ljudi koji su poslom putovali preko granice, da bi im zadihani Zlatko i njegov kolega pregledali putovnice i pasoše. Ali ništa se nije događalo, pa sam počeo da šaljem mejlove direktoru ŽS-a – Šarančiću, i direktoru HŽ-a – Kršiću. I uvek isto pitanje: Zašto nema voza ni vlaka? Ivanka je sa druge strane pokušavala da nešto sazna kod svojih u HŽ-u. Bezuspešno. Kasnije sam video na Al Jazeeri prilog o tome. Jedino su se oni pitali šta se to dogodilo. Kršić se žalio na uslove koje je postavljao Šarančić, a ovaj na Kršića. Svejedno, vozovi su stali, a ja sam jednog dana dobio obaveštenje da sam ostao bez posla. Možda zbog toga što sam pisao direktoru svakog meseca, ili se njegov hrvatski kolega požalio na mene – u tome su bili saglasni – budući da sam se svima predstavio ko sam i gde radim. Naravno, nisam im rekao da crtam prizore iz vozova, niti da me Ivanka čeka na kraju pruge. Naposletku sam otputovao u Šid, a potom sa rancem na leđima, pešice do Adaševaca. Tamo, iza NIS-ove pumpe, veliki je prihvatni centar za migrante, kakav se nalazi i u Ježevu, nadomak Dugog Sela. Proveo sam tu nekoliko dana, istražujući kako se može preći granica ako čovek nema kola, a pritom autobusi i vozovi ne saobraćaju. Jedino pešice, rekao mi je Hamed, izbeglica iz Sirije koji je pokušavao da se domogne Nemačke, gde ga je čekala žena s decom. Ni on nije mogao dalje. Sedeli smo tako na ogradi kampa i gledali autoput kojim su povremeno prolazili veliki crni automobili u oba pravca. A šta ti čekaš?, pitao me je Hamed na svom engleskom dok mu je zvonio viber. Čekam da vozovi krenu, odgovorio sam mu na svom engleskom i izvadio kožnu mapu s hartijom. Uzeo sam jedan list i počeo da crtam. Neka lica se opiru svetlosti, Ivankino uroni u nju kad se nasmeje. Pod mojim prstima ugljen se mrvi, na mestima gde je svetlost bila najjača, ostaju pege, kao po rubu njenih usana. Noć se spušta polako na Adaševce, kamp liči na nasukani brod posle velikog potopa. Posvuda vire krpe, olinjali psi trčkaraju preko dvorišta. Ne čuju se vozovi u daljini. Tišina je podmukla. Rade je bio u pravu, nekada, u Jugoslaviji, vozovi su povezivali ljude i gradove. Danas su ostale samo slike i poneko svetlo iznad tamnih koloseka, kao Ivankino i moje. Kada zatvorim oči, vidim ga u daljini. Moja ljubav živi tamo. I sve moje živi s njom.
Peščanik.net, 19.08.2023.
JUGOSLAVIJA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
