O tome koliko su feminizmu potrebni „feminofilni“ muškarci pisala je, sredinom tridesetih godina prošloga veka, Julka Hlapec Đorđević, u knjizi o feminizmu koju je u Beogradu izdao Geca Kon. Koliko je tema aktualna, pokazuje epizoda iz Slovenije, koja se desila pre nekoliko dana.
U Sloveniji već godinama deluje grupa za sprečavanje abortusa, koja moli pred klinikama, ometa prolaz i verbalno napada žene koje su se u kliniku namerile, organizuje demonstracije (deca, baloni i harmonika obavezni) i na fasade crkava projektuje slike krvavih embriona. Prošle nedelje aktivistkinje su okačile plakate sa sličnom sadržinom i po Kongresnom trgu u Ljubljani zasadile zastavice u bojama nacionalne zastave, koje bi trebalo da predstavljaju cela školska odeljenja, sve u znak žalosti „za mrtvim nerođenim Slovencima“. Rasistički podton je očigledan. Uskoro se pojavila grupa mladih žena koje su sa štapova skinule zastavice. Bile su izložene vređanju i pretnjama, ali ništa drugo nije se dogodilo. Predsednica republike, Nataša Pirc Musar na to odmah sazove konferenciju za štampu i izjavi kako je reč o napadu na kulturu dijaloga, premda je i sama zastupnica slobode žena da odlučuju o svome telu. I ne samo to, otpušta iz svoje savetodavne grupe za omladinu studentkinju Saru Štiglic, koja je učestvovala u akciji. Saru Štiglic je o tome obavestila PR služba, predsednica nije smatrala da sa njom treba da razgovara. Kao odgovor na predsedničinu odluku, dva muška člana savetodavne grupe odstupaju, ostala je još samo jedna članica, koja savetodavnu grupu sada čini karikaturom.
Član 55 slovenačkog Ustava utemeljuje pravo žene na odlučivanje o svome telu. Borba oko tog člana seže u 1990. godinu, kada je nekoliko hiljada žena opkolilo parlament, jer je predloženi tekst Ustava imao i izraz „svetinja života“. Iz parlamenta su tada izašle sve poslanice i pridružile se pobuni. Tekst Ustava je popravljen. Predsednica republike branila je napadače na Ustav i napala braniteljke Ustava, u ime savršeno neuverljive odbrane „kulture dijaloga“. Još je umereni Karl Poper ocenio da ne sme biti tolerancije prema netolerantnima, a predsednica je napravila ishitrenu i ozbiljnu grešku misleći samo na svoju popularnost i uništila savetodavno telo koje je sama osnovala. Nije reč samo o etičkom konfliktu: zastupnici bilo kakvog smanjivanja ljudskih prava (ženska prava su ljudska prava!) nemaju osnovne kvalifikacije za dijalog, jer pitanje ljudskih prava može imati samo jedan odgovor. Pustimo po strani neznanje, laži, rasizam, nepatvorenu glupost i ostalo što po pravilu odlikuje zastupnike netolerancije – sve to je tema za raspravu, izučavanje i objavljivanje među onima koji poštuju ljudska prava.
U opisanom slučaju, međutim, dolazi do neočekivanog raspleta: predsednik vlade Robert Golob, sa međunarodnog sastanka u Granadi, šalje podršku Sari Štiglic i postavlja se potpuno na njenu stranu! U ovome trenutku mnogobrojni se pridružuju raspravi, ali pravi ishod se dogodio. Dva mlada muškarca i prvi predstavnik vlasti u državi odlučili su se da jasno i oštro nastupe i javno pokažu da su na strani žena i Ustava, da su feminofilni i feministi po opredeljenju. Dobrodošli! Predsednici države ostaje da uči.
Feminizam je uvek imao muške zastupnike, počev od Pitagore, Aristofana i Evripida, pa i Platona i Gorgije, ili Agripe fon Neteshajma, mnogo docnije. Moderni feminizam obeležen je – sem usamljenim feministkinjama – i muško-ženskom saradnjom, recimo u pisanju istorijske Deklaracije osećanja, koju su sastavile žene i muškarci u gradiću Seneka Fols, u Severnoj Americi, 1848. Danas, u doba borbe za slobodno opredeljivanje soja, skoro je uvredljivo nazivati muškarce saveznicima ili pratiocima: svi opredeljeni za razum i humanost na strani su feminizma.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
