Srpski borci koji se obučavaju u vojnim kampovima po Rusiji javno i bez posledica pozivaju braću da im se pridruže u borbi za Kosovo koje se brani u Ukrajini. Za ratovanje u stranoj zemlji domaći zakon predviđa zatvorsku kaznu do 10 godina. Govori Nikola Kovačević. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Ovih dana se u medijima emituje video snimak izvesnog Berića iz vojnog kampa kraj Moskve. On nam, kao neki turistički vodič, pokazuje lepote ruskog vojnog šatora, i poziva pravoslavnu braću da se pridruže njemu i nekolicini Srba koji se tamo već nalaze, u oružanim snagama Ruske federacije. Berić detaljno objašnjava šta ih čeka kada slete u Moskvu: potpisivanje ugovora sa ruskom vojskom, plata, staž, pravo na rusko državljanstvo posle 6 meseci i slične stvari. Naravno, tu su uvek i prigodne reči, kako se Kosovo brani u Ukrajini. Međutim, neki od tih Oblića nisu želeli da im se vide lica, svesni su da je to što rade kažnjivo po našim zakonima, odnosno da je to krivično delo. Samo su uzgred pozdravili ortake u Borči.
Mediji ove ljude nazivaju dobrovoljcima ili stranim borcima, ne i teroristima kao što je to bio slučaj sa Bošnjacima koji su ratovali u Siriji i u Iraku. Nikola, pre nego što mi kažeš od kada je ovo što radi taj Berić i slični krivično delo i kako se pravosuđe odnosilo u sličnim situacijama, kako objašnjavaš činjenicu da se bez straha Berić i neki njegovi saborci oglašavaju tako javno?
Nikola Kovačević: U pitanju je verovatno profil ličnosti koji ima duboko uverenje da je to što radi ispravno, da njihov motiv može da se meri kroz: pravoslavlje, srpstvo, Sloveni, braća Rusi, hrišćanstvo… tako da ponašanje tih ljudi ispunjava, manje-više, sve te kriterijume i obrasce ponašanja koji se dovode u vezu sa nasilnim ekstremizmom. Nasilni ekstremizam je pojam o kojem se naširoko raspravlja čak i u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, i on se predstavlja kao, hajde da kažemo, osnovni uzrok drugih štetnih ponašanja koja kasnije mogu da uslede iz njega, a jedna od njih su svakako u najmanju ruku i strani borci i teroristički borci.
Tako da je Dejan Berić ispunio manje više sve kriterijume, njegovo ponašanje, njegovo delovanje, njegovo oglašavanje u javnosti, njegove aktivnosti na vrbovanju, organizaciji dolaska i puta, verovatno i finansiranju i na kraju obuci, u najmanju ruku stranih boraca, bio je tipičan primer nasilnog ekstremizma. Tim fenomenom se, kažem, već bavi Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, upravo zbog toga što se iz nasilnog ekstremizma, nebitno je da li je islamski fundamentalizam ili je ovaj srpski, ruski ili kakav god nacionalizam, on uvek dovodi do nasilja, i zato ima epitet nasilni.
Dejan Berić je poznat javnosti još iz 2014. godine, kada je počeo konflikt u reonu Luganska i Donjecka, i po našem Krivičnom zakoniku, on je u najmanju ruku izvršio krivično delo organizovanje učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, i učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, dva krivična dela koja je naš Krivični zakonik dobio upravo 2014. godine, zbog činjenice da fenomen stranih boraca nije bio samo nešto što se dešavalo u Srbiji, već na globalnom nivou, i bio je prilično pojačan kada je Isis bio u svojoj punoj snazi.
Svetlana Lukić: Kada sam te pitala kako objašnjavaš činjenicu da se taj čovek uopšte ne plaši, meni se čini da je jedan od razloga ponašanje pravosuđa u sličnim situacijama. Od 2014-15. bilo je pokrenuto dosta procesa, negde sam pročitala da su donete 32 presude, pravosuđe je bio jako blagonaklono prema tim ljudima koji su se borili u Ukrajini, uglavnom je tužilaštvo zaključivalo sporazume o priznavanju krivice, i borci su odlazili kući. I naravno, evo ih sad negde u okolini Moskve.
Nikola Kovačević: Da. Pa, mislim, za njega je očigledno da je jedan od onih koji verovatno svoj život više ni ne vidi u Srbiji, tako da strah od odgovornosti kod njega praktično ne postoji. Ono što je problem jeste što se u pogledu njegovih nastupa niko nije oglasio, znači niko nije javno izašao i na jasan način, imenom i prezimenom, osudio tog čoveka i sve druge ljude koji na taj način podstiču i šire ekstremizam među pretežno mladim ljudima u Republici Srbiji. Kada bi naši pravosudni organi svoj posao radili kako treba i pitanje nasilnog ekstremizma ne bi tretirali isključivo kroz krivični postupak već i kroz detaljnu analizu strukture ličnosti tih ljudi, jedna od osnovnih stvari koje ja verujem da bi bila zajednička svima jeste da su u pitanju ljudi koji su ili nižeg socijalnog statusa, ili su slabije obrazovani…
Znate, nasilni ekstremizam buja u državama, ili u zajednicama, u kojima postoji visok stepen siromaštva i neinformisanosti. Jedan od neizostavnih elemenata je da se uvek pojavi neki harizmatičan lik ili lider. Da li je to neki koji se snima u Siriji na ratištu, ili je u pitanju Dejan Berić, koji se bori na strani ruskog agresora u Ukrajini, ali znate, kada nemate jasnu osudu tako nečega, onda je to zapravo glorifikovanje. Ja ću vas podsetiti da su strani borci učestvovali u Ćirilici, da se strani borci snimaju po Balkaninfu, da su strani borci postali u najmanju ruku zvezde Jutjub kanala. Sve to dodatno dovodi do toga da već sluđen narod i već sluđeno društvo, a pogotovo mladi ljudi, okreću radikalnim i ekstremističkim stavovima.
Neki od njih mogu da padnu na tu lažnu harizmu Berića, kao što su mladi Bošnjaci iz Novog Pazara padali na lažnu harizmu nekih navodno verskih lidera koji su, kako se to kaže, praktikovali verski islam. Tako da on verovatno planira da se nikada neće vratiti. Ja sam ubeđen da on tamo može da živi do kraja života ili da pogine, ali da ga u ovakvim okolnostima Rusija sigurno nikad ne bi izručila Republici Srbiji zbog toga što jeste učinio krivično delo.
Postavlja se pitanje, i to ste vi lepo primetili, na koji način naši pravosudni organi daju odgovor na ove strane borce koji su odlazili u Ukrajinu, vraćali se ovamo i dobijali poprilično blage kazne; i to ne samo da su dobijali poprilično blage kazne, nego se ništa drugo nije radilo sa njima jer, znate, svrha kažnjavanja nije isključivo kazniti nekoga i strpati ga iza rešetaka. To po meni ovde jeste srazmerna mera, u smislu da odu u zatvor, ali postoje čitavi programi i obuke, smernice na osnovu kojih sa svim tim ljudima treba da se radi. I tu veliki posao, recimo, radi Helsinški odbor u Srbiji, tako da je ta kaznena politika svakako nešto što nema nikakav odvraćajući efekat, i nema nikakav korektivni efekat: niti ste ih kaznili, niti ste radili sa njima da to ne ponove. I uopšte nije ni čudno što se s vremena na vreme u javnosti pojavi snimak u kome se ili Berić ili neki drugi harizmatični ekstremista snima i pokazuje vrlo verovatno neke mlade, izgubljene ljude koje je tamo odvukao.
Ako se ne varam, prošle godine je na ulicama Beograda osvanuo mural momka koji je poginuo na ratištu u Ukrajini, i to je dokaz, zapravo, da se ova država ne bavi ni na koji način fenomenom ekstremizma, ni ovog desničarskog, srpsko-nacionalističkog. Kako da vam kažem, mislim da je bošnjačko društvo daleko bolje izašlo na kraj sa time, pogotovo zbog pogibije momaka koji su otišli u Siriju.
Bio je jedan sjajan dokumentarac Insajdera koji se bavio tom temom, gde je zapravo otac, mislim da se sin zove Albin Kundaković, ili Elvin Kundaković, pokrenuo priču u lokalnoj zajednici da se mladi ljudi edukuju i informišu, da je to što se desilo desetini momaka iz Novog Pazara i okoline nešto što je čista prodaja laži, i da su ti mladi ljudi izgubili život ni za šta. E, to isto treba da čujete, na primer, od ministra unutrašnjih poslova, ali to isto treba da čujete od strane nekih drugih ljudi koji ovde obavljaju odgovorne funkcije. Ovde se o tome ne priča, ovde je to tabu tema, i na žalost, to je razlog zbog čega se ekstremizam širi ovim društvom, ne samo u smislu stranih boraca, već i generalno.
Svetlana Lukić: Nikola, mi smo razgovarali na sličnu temu pre otprilike godinu dana, kada je počela invazija Rusije na Ukrajinu. Mislim da nije loše da ponovimo: ti si radio istraživanje presuda protiv ljudi koji su se borili u stranim zemljama, od Iraka, Sirije pa do Donbasa. Molim te da ukratko ponoviš osnovne nalaze iz tvog istraživanja, pogotovo te dvostruke aršine, zavisno gde su se ti ljudi borili.
Nikola Kovačević: Tako je. Mislim, nije bilo teško napraviti komparaciju, zato što je razlika u postupanju pravosudnih organa do te mere bila različita, da je prosto bilo teško ne doneti zaključak da daleko povoljnije prolaze strani borci koji odlaze na ratište u Ukrajinu, od stranih boraca koji su odlazili, koji ne odlaze više, znači taj problem je, manje-više, dosta regulisan, tada na područje Sirije i Iraka, na teritorije koje je kontrolisao Isis. Kada otvorite te spise predmeta, videćete da su sa jedne strane Dejan Berić i ekipa samo strani borci, kojima se na teret stavlja daleko blaže krivično delo, gde je zaprećena kazna zatvora maksimalno do 8 godina za učestvovanje u ratu i oružanom sukobu u stranoj državi, ili do 10 za organizovanje učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi.
Sa druge strane, svi ovi, takođe mladi i izmanipulisani Bošnjaci, koji su otišli dole u predeo oko Alepa, bili su okvalifikovani kao teroristi, i dobili su višegodišnje kazne zavora, oni barem koji su lišeni slobode i kojima je suđeno. I sama ta činjenica da jednu kategoriju tretirate kao teroriste, a drugu samo kao neke strane borce koji dobijaju uslovne osude, kućni zatvor, pokazuje da su pravosudni organi zauzeli dvostruke aršine prema, s jedne strane, islamskim stranim ratnicima, a sa druge strane onim pravoslavnim, srpskim, bratsko-ruskim stranim ratnicima.
I kada vidite tako nejednako postupanje, to je još jedan razlog zašto recimo sada može da se pojavi neki jezivi, harizmatični propovednik, na primer negde u Sandžaku, i da kaže: Eto, vidite, naše strane borce tretiraju kao teroriste, a oni su ratnici Boga, a sa druge strane njima opraštaju. To je takođe jedan od načina na koje se ekstremizam podstiče, a to je da neki manipulator napravi narativ žrtve i stradanja, i onda, neki mladi čovek, opet kažem, vrlo verovatno nisko obrazovan, socijalno ugrožen, odluči da postane ekstremista i da uradi nešto strašno, pa tako i da ode na ratište.
Pitanje koje sam ja tada postavio sudijama i tužiocima: a u čemu je razlika kada Dejan Berić uzme pušku i počne da puca po aerodromu u Donjecku, i sa druge strane, kada neki strani borac iz Sirije isto to uradi i puca po takođe zvaničnim oružanim snagama koje su, recimo, tamo u Siriji. Koja je razlika supstantivno? Ja nisam uspeo da dobijem tačan i jasan odgovor. Jedini kriterijum koji su oni koristili jeste da je Isis tada bio stavljen na listu terorističkih organizacija, što uopšte nije element bića krivičnog dela terorizma.
Onda sam im postavio pitanje: dobro, hajde, zamislite sad scenario da se napravi neka mađarska grupa, ne znam ni ja, Velika Mađarska, okupira Suboticu i kaže: Ovo je sada naša teritorija, nije teritorija Srbije. Kako biste vi kao pravosudni akteri tretirali takav akt? Da li biste to tretirali kao terorizam, ili kao ne znam ni ja šta. Onda bi rekli: terorizam. Pa kako kada ta organizacija za Veliku Mađarsku nije stavljena na lisu Ujedinjenih nacija terorističkih organizacija? Znači, to ne sme da bude kriterijum jer se terorizam meri kroz akte koja napadom na život, telo, kroz otmice, kroz korišćenje eksplozivnih materija, kroz napad na ustavni, društveni i ekonomski integritet suverene, nezavisne zemlje, šire strah i paniku da bi se postigli neki politički ciljevi.
Ja ne vidim razliku između onoga što su radili Bošnjaci za Isis, i što rade Srbi, takozvane patriote, za donjecke i luganske ili kakve već proruske snage. One su takođe na teritoriji nezavisne države Ukrajine napadale njene zvanične snage, raketirali njenu infrastrukturu, ta zemlja je potpuno uništena, tako da su ti dvostruki aršini očigledni. Ti dvostruki aršini po meni takođe oslikavaju kakav pogled ti pravosudni organi imaju u odnosu na ljude koji rade isto, ali se razlikuju po veri i ideološkim opredeljenjima.
Svetlana Lukić: Da se vratimo na ono što si ti maločas rekao, a to je odsustvo bilo kakve reakcije državnih organa na ovo što smo videli od tog Dejana Berića, i sličnih. Ali, zapravo bi trebalo da pitaju i rusku državu oličenu, ne znam, u ruskom ambasadoru: ako je to tačno da su ti strani borci ili dobrovoljci potpisali ugovor sa zvaničnom ruskom vojskom, da li to onda bratska Rusija zapravo podržava i nagrađuje ljude koji krše Krivični zakon Srbije?
Nikola Kovačević: Apsolutno. Ali, ja toliko ulazio u to šta mi treba da kažemo Rusiji ili ne, stranih boraca u svakom konfliktu na svetu ima i na jednoj i na drugoj strani. Ono što je bitno da se kaže jeste da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo rezoluciju kojom je rečeno da je svaki vid i fenomen stranih boraca, od samog uzimanja učešća u ratu, preko obuke, finansiranja, organizacije putovanja, i tako dalje, apsolutno zabranjen po pravnoobavezujućoj odluci Saveta bezbednosti, tako da ako se pozivamo na 1244 stalno, mislim da treba da se pozivamo i na ovo. Nekoliko rezolucija su definisale strane borce, bez obzira da li se u njihovom delovanju ispunjavaju elementi terorističkog delovanja ili ne, kao apsolutno zabranjeni fenomen koji dovodi do toga da se rat produbljuje, da se trajanje rata produžava, da se stradanja produžavaju.
Republika Srbija time što ima pasivan odnos, ili nedovoljno proaktivan odnos prema ovim ljudima, doprinosi rasplamsavanju daljeg konflikta u Ukrajini, i može da ima kakav god hoće zvanični stav, neutralan ili pristrasan ili ovakav ili onakav – ovo je činjenica, i ovo nije nešto što pričamo vi i ja, ovo je nešto što je reklo najveće pravno obavezujuće telo koje postoji na ovoj planeti zemaljskoj, ali na koje se očigledno pozivamo kad nam odgovara, a neke druge rezolucije ignorišemo i na taj način pokazujemo takođe dvostruke aršine i u interpretaciji pravno obavezujućih akata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Naravno, ja se slažem sa vama, kada bih ja bio u poziciji da vodim ovo društvo, ja bih svakako na određeni način komunicirao i sa Rusijom, koja, na neki način dajući državljanstvo, platu, ugovore ili šta god, podstiče državljane moje zemlje da tamo idu da ubijaju, pa da se onda ovde vraćaju i taj ekstremizam šire kroz ovo društvo. To je štetno na svakom nivou. I, da sam ja u toj poziciji, ja bih u najmanju ruku iza zatvorenih vrata to istakao kao problem.
Svetlana Lukić: Nikola, mnogo hvala na razgovoru.
Nikola Kovačević: Hvala vama.
Peščanik.net, 19.12.2022.
UKRAJINA