Kakvo je trenutno stanje u društvu? Kao i svih ovih godina, samo je u situaciji u kojoj preti neposredna životna opasnost sve daleko vidljivije. Oseća se ta nepodnošljiva mešavina konfuzije, dezorganizovanosti, panike i ležernosti. Kada je konkretno pandemija u pitanju, suočeni smo sa polumerama koje teško da mogu dovoljno da uspore širenje bolesti, ali svakako mogu da ugroze ljudske slobode. Štaviše, nesmetan masovni ulaz gastarbajtera ovih dana, koji su pohrlili u jeftiniju sredinu, ima kapacitet da značajno ubrza inače eksponencijalno širenje virusa – njihovo zdravlje niko nije kontrolisao, a za kontrolu njihovog kretanja bi bila potrebna armija.
Od početka su nas uveravali da su sve mere predostrožnosti preduzete. Ismevali su virus i pozivali nas da gazimo preko italijanskih leševa i da, usred njihove nesreće, srećni i radosni idemo da šopingujemo, mada nije jasno kojim novcima, u njihove šoping centre koji su, uzgred, pretvoreni u bolnice. Nije, dakle, ovde bilo samo u pitanju cerekanje nama u lice već i, što je mnogo gore, italijanskim građanima koji se dave u tragediji koja ih je zadesila.
Ispostavilo se da od mera predostrožnosti nema ništa – nema dezinfekcionih sredstava niti uputstava kako se ona koriste; nema zaštitnih maski niti uputstava kako se one i kada koriste; broj respiratora je u jednom trenutku postao državna tajna, da bi u sledećem postao javna informacija, uz opasku da će ih vođa lično nabaviti još, pri čemu nam je poručio da ne treba da brinemo kako će u tome uspeti. Uveravali su nas da deca nisu prenosioci virusa i da nema potrebe za zatvaranjem škola – štaviše, govorili su da bi tako nešto bilo kontraproduktivno. Ministar obrazovanja je zapretio kaznama direktorima koji su zatvorili škole zbog opasnosti od epidemije, dok je istovremeno obustavio kontaktnu nastavu u svojoj privatnoj školi. U štabovima vladajuće stranke sede aktivisti sa zaštitnim maskama kojih na tržištu nema, dok njihov znameniti funkcioner zvani „Mortadela“ trpa tone vode i toalet papira u svoja kolica. Jasno, slogan „za našu decu“ je apsolutno prikladan.
Onda su obrnuli priču za 360 stepeni, uz očigledno neiskrenu i patetičnu odbranu ključnih glasača kojima je sada zabranjeno i kretanje, i trenutnu odluku da se zatvore vrtići, škole i fakulteti, uz obrazloženje da deca ipak možda jesu prenosioci virusa. Ali važno je da kafići i restorani rade i da se u vanrednom stanju može nastaviti sa rušenjem parkića u Čukarici. Iznajmljeni analitičar poziva na ukidanje društvenih mreža na kojima i sam visi, samo da bi simulirao da od lošeg postoji i gore. Uvodi se policijski čas od 20-05 kao da korona virus ima radno vreme.
Da se vratim na početak teksta – mešavina ležernosti i panike u ovoj ozbiljnoj situaciji je posledica neodgovornog postupanja vlasti. Ogoljeno je nepoverenje građana u institucije, koji na biralištima ipak većinski podržavaju ovu vlast jer se plaše, neinformisani su, korumpirani ili od svega toga pomalo – šta god da je, tu sreće nema.
Dobili smo i poziv da svake večeri na početku policijskog časa aplauzom pozdravljamo hrabre zdravstvene radnike koji se u prvim redovima bore protiv ove pošasti. Naravno, podržavam ih i shvatam da trenutno skoro u potpunosti zavisimo od njihovog znanja, požrtvovanosti i smelosti. Ali, svejedno, nisam siguran da je prikladno da aplaudiram ljudima koji su, zbog sistematskog neznanja, beskrupuloznosti i nemara ove vlasti, primorani ili će tek biti primorani da bez osnovnih zaštitnih i drugih sredstava spasavaju živote zaraženih i na taj način ugrožavaju sopstveni. Više se pribojavam za njihovu sudbinu, a time, malo je reći, i za našu.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 19.03.2020.
KORONA