Dizajn: Ivan Mesner

Dizajn: Ivan Mesner

Razgovor Dejana Ilića sa Ivanom Čolovićem o njegovoj novoj knjizi „Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita“, Biblioteka XX vek, 2016.

Za vašu najnoviju knjigu „Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita“ mogao je, čini mi se, biti prikladan i naslov vaše prethodne knjige – „Rastanak s identitetom“. Čak, umesto „rastanka“, tu bi mogla dobro stajati i reč „obračun“.

Kao što sam napisao u predgovoru, moja motivacija da se zainteresujem za kosovski mit i uopšte za političku mitologiju bila je lična, egzistencijalna. Reagovao sam na teror ratoborne, krvožedne verzije ovog mita koja se pojavila krajem osamdesetih godina prošlog veka. Slažem se da se taj teror može nazvati i terorom identiteta i – dodao bih – terorom kulture i da je ova knjiga o kosovskom mitu nastavak i dopuna mojih prethodnih knjiga o nacionalističkim mitovima o identitetu i kulturi. Slažem se takođe s vašim mišljenjem da se ovde zapravo radi o obračunu, pod uslovom da termin obračun shvatimo računovostveno, kao obračun troškova, a ne fajterski, kao uzvraćanje udarca. Jer ovde sam se trudio da popišem i napravim saldo razlilčitih političkih upotreba sećanja na Kosovsku bitku od 14. do 21. veka. Moj izveštaj pokazuje da je to sećanje, da je kosovski mit, na najgori, na najkrvaviji način upotrebljen u naše vreme, u ratu u Bosni, a zatim u ratu na Kosovu. Tada je u ime Kosova napravljena neprocenjiva šteta, bojim se, nenadoknadiv gubitak međunarodnog ugleda i samopoštovanja koje je Srbija stekla i uspela da sačuva od početka XIX veka do danas. Posle toga, vrednost kosovskog mita na političkom tržištu je opala, ali ipak nije istekla. Đinđić je pokušao da nas oslobodi ne samo Miloševića nego i takozvane “nebeske Srbije”, ali, kao što znamo, u tome nije uspeo. Nebeska Srbija mu je, kako je tačno rekao Atanasije Jevtić, došla glave.

Pošto se knjiga pročita, utisak je da ste uložili veliki trud da ništa bitno ne izostavite. Kako ste prikupljali građu i po kom kriterijumu ste onda pravili selekciju i odvajali bitno od nebitnog?

Moje traganje za izvorima i literaturom o ovoj temi išlo je raznim putevima, bez nekog jasnog plana. Morao sam da se pomirim sa činjenicom da ne postoje kritička izdanja većine tekstova o Kosovskoj bici, počev od srednjovekovnih spisa pa do tekstova iz XIX i XX veka. Primetio sam da se poznati izvori danas uglavnom ne čitaju, nego se bez provere prenose mišljenja o njima nastala u XIX veku i u prvim decenijama XX veka. Dakle, tu je moj posao bio da pročitam tekst i da se svojim očima uverim šta tu zaista piše. S druge strane, nailazio sam na važne, ali zanemarene izvore priča o Kosovu, kao što su putopisi po Kosovu Miloša S. Milojevića, i u tom slučaju sam se trudio da na njih skrenem pažnju. Za pažljivo čitanje i upoređivanje dva izdanja drame Matije Bana “Car Lazar”, od kojih je prvo objavljeno 1858. a drugo 1866. godine, nagrađen sam otkrićem da je ovaj autor u prvom izdanju dao Lazaru da hvali “snagu vlastele”, a u drugom je to zamenio pohvalom “snage naroda”. To je bio izvanredno rečit primer kako je naracija o Kosovu sredinom XIX veka bila nacionalizovana, kako je narod posto glavni junak kosovskog mita.

Knjiga se praktično deli na dva dela, iako ima celoviti oblik hronološkog izlaganja građe, to jest svojevrsne istorije ideja u vezi sa istorijskom bitkom na Kosovu polju i njenim docnijim mitskim preradama. U prvom delu objašnjavate kako se priča o sukobu granala i popunjavala fikcionalnim likovima i događajima, a u drugom prikazujete njenu političku (zlo)upotrebu od 19. veka do danas i tako dajete istoriju upotrebe mita.

U antropologij je rasprostaranjeno mišljenje – koje je, pored drugih, zastupao i Malinovski – da svaki mit ima političku funkciju, da je on neka vrsta političke povelje. Imajući to u vidu, ja sam odlučio da uspostavim distinkciju između kosovske tradicije, kao skupa folklornih, književnih, crkvenih i drugih dokumenata u kojima je sačuvano sećanje na Kosovsku bitku, i kosovoskog mita, kao mitopolitičke obrade te tradicije u XIX veku, kad je kosovska tradicija pretvorena u svetu priču o naciji, njenoj borbi, smrti i uskrsnuću. Ali kako je i pre toga, pre pojave nacionalizma, naracija o Kosovu imala političke i ideološke funkcije, ja sam tu naraciju svrstao u predistoriju kosovskog mita.

Oblike tog mita i njihove različite političke upotrebe pratite kroz smenu istorijskih epoha i pokazujete kako je simbolična vrednost koja je mitu pripisana bila razlog za njegove razne praktične prerade i upotrebe. Da li je samo ime mita dovoljno da i u posve protivrečnim njegovim oblicima i upotrebama tvrdimo da se radi o jednom istom – kosovskom mitu?

Da, kosovski mit – a reklo bi se i svaki drugi mit – ne određuje njegova sadržina. On može, kao što ste primetili, da prenosi vrlo različite, čak i međusobno suprotne poruke. Ta njegova prilagodljivost, ta široka upotrebljivost je glavni razlog što je kosovski mit opstao tako dugo, bar dva veka. Ono što ga određuje je njegov status u društvu, odnosno status neporecive, istinite, neupitne, u stvari svete priče. Pripovedači mita trude se da stave do znanja da je njihova priča od te svete vrste, koja ne traži razumno saglašavanje nego verničko priklanjanje i strahopoštovanje.

Kad je reč o terminu kosovski mit, interesantno je da se on, zajedno sa terminom nacionalni mit, u Srbiji najpre ustalio – ako ne i prvi put pojavio – među pristalicama fašizma i nacizma, u drugoj polovini 1930-ih. Oni su propovedali da je kosovski mit pandan germanskom mitu i da se od njega može načiniti srpski nacional-socijalistički mit pandan nacističkom mitu o kome je pisao Alfred Rozenberg.

Tri istorijska perioda koji su sledili jedan za drugim – međuratna kraljevina Jugoslavija; 2. svetski rat; posleratna, socijalistička Jugoslavija – pokazuju da su okviri kosovskog mita tako rastegljivi da u njih može gotovo sve da stane – od jugoslovenstva, izdaje i saradnje sa okupatorom, do slobodarskih i emancipatorskih klasnih narativa.

Opet ću se pozvati na antropologe i njima dodati druge istraživače mitova i simbola, koji nas uče da nema društva, da nema političkog sistema koji nisu manje ili više oslonjeni na imaginarno, na simbolično. Posao političara je da se između ostalog, a ponekad i pre svega bave onim što se zove politika simbola. I ja sam istražujući spsko društvo i politiku u vreme Miloševića primetio da tu važnu ulogu imaju simboli, pa se zato jedna moja knjiga o tom vremenu zove “Politika simbola”. Dakle, po svemu sudeći, mitovi su sastavni deo, konstitutivni deo političkog života. Ali, u većini slučajeva promena režima ne donosi nove mitove, nego se stvaraju nove verzije postojećih, već uvedenih i rasprostranjenih mitskih priča. Takva mitska priča je i kosovski mit. Režimi koje pominjete – jugoslovenska kraljevina, Nedićeva kolaboracionistička “vlada spasa”, komunistička Jugoslavija – trudili su se da izgrade svoju verziju publici poznatog mita o kosovskim junacima. Čak je i revolucionarna, komunistička vlast – iako je stvorila sopstvenu mitologiju, sopstvenu civilnu religiju, poznatu pod imenom Bratstvo jedinstvo – ponudila svoju politički korektnu verziju kosovskog mita. Već 1953. godine komunisti su podigli spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu.

Kada na jednom mestu, u neobično velikoj fusnoti, citirate iz „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića, i pozivate se na njegovu ocenu „izdajničke“ upotrebe kosovskog mita u 2. svetskom ratu, to se čita i kao reakcija na novi talas osporavanja Konstantinovića. Vi progovarate iz pozicije utemeljene u jednoj konkretnoj antinacionalističkoj i antiratnoj domaćoj tradiciji. Ali, vrednost te tradicije odlučili ste da pokažete na predmetu koji se obično vidi kao ekskluzivno nacionalistički – na kosovskom mitu.

Poslednjih decenija u Srbiji prednjače revitalizatori, uzgajivači, kultivatori kosovskog mita i relativno je malo onih koji nude njegovu kritičku analizu. Desilo se, eto, da ja koji sebe ubrajam među ove druge napišem prvu istoriju kosovskog mita, dok se njegovi uzgajivači nisu potrudili da ponude svoju verziju njegove istorije. Ali, to je razumljivo, jer sama ideja da se ovaj mit stavi u istorijsku perspektivu i da se tako ukažu njegova različita, protivrečna lica nije posao koji interesuje nacionaliste. Oni su zainteresovani, kako sami kažu, za kosovsku vertikalu, ali ne za istorijsku horizontalu, za večnost a ne za istoriju.

Ako vašu knjigu pročitamo kao istorijsku priču, onda je to priča koja nema srećan kraj. Pokazujete kako je zloupotreba mita o časti, junaštvu i slobodarskom duhu završila u razaranju i zločinu postjugoslovenskih ratova, konkretno u Srebrenici. Mit koji je u nekim vremenima imao i emancipatorske potencijale tu se pokazao kao puka krinka za kriminal. Da li je bilo nužno da se istorija zloupotrebe kosovskog mita završi sa gnusnim zločinima?

Da, kosovski mit je bio i u službi progresivnih, pravednih, legitimnih politika vođa srpskog i nekih drugih balkanskih naroda. Ali, kad je reč o emancipaciji, tu se javlja problem, jer mitovi, pa tako i kosovski mit, nisu sistemi komunikacije koji dozvoljavaju slobodu. Oni mogu da služe i za to da se ljudi mobilišu i za prihvatljive ili bar legitimne ciljeve, na primer za oslobodilački rat. Ali mitovi su iracionalan aspekt mobilizacije, u njima nema slobode izbora, u njima nema ličnog izbora.

To posebno važi za mitove o naciji, kakav je kosovski mit. U kultnim spisima o knezu Lazaru, govori se o njegovom ličnom opredeljenju za carstvo nebesko. Ali ono je u vreme nacionalizma preinačeno u kolektivno i nacionalno opredeljenje, u opredeljenje za smrt i večnost u ime celog srpskog naroda, kako je govorio Nikolaj Velimirović. Slično se desilo sa tradicijom o Milošu Obiliću. U starijim dokumentima o Milošu, njegovo junaštvo je njegov lični hibris, koji čak ima problematičnu vrednost za kolektiv, jer je time što je bez pitanja i Lazarevog odobrenja otišao da ubije Murata izazvao Turke da počnu bitku pre nego što su Lazar i njegovi borci bili za bitku spremni. Međutim, i MIloševo junaštvo je postalo kolektivno delo srpskog naroda, čemu je najviše doprineo Njegoš.

Kad je reč o korišćenju kosovskog mita za pravdanje najtežih zločina, kao što je zločin genocida u Srebrenici, mislim da takva uloga ovom mitu nije strana, ali da se on ne svodi na nju, da on može da posluži, kao što pokazuju primeri koje navodim u ovoj knjizi, za legitimisanje mnogo umerenije politike, politike koja pokazuje mišiće, ali se uzdržava od noža. Ja sam, međutim, jedan od onih koji misle da je mogućna i potrebna politika koja se manje zasniva na mišićima, a više na onome što imamo u glavi. Dobro, i na onome što imamo u srcu. Ali pri tom ne mislim na Kosovo, nego na ljudsku samilost i saosećanje sa žrtvama, sa žrtvama naših mitova, sa žrtvama kosovskog mita pre svega.

Peščanik.net, 13.07.2016.

Srodni linkovi:

Novosti: Ivan Čolović – intervju

Ivan Čolović – Smrt na Kosovu polju

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović

Ivan Čolović

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Latest posts by Ivan Čolović (see all)